СФРЈ: Како социјализам није могао да савлада етничку нетрпељивост

Према једној верзији, Титова смрт је покренула процес дезинтеграције. Несугласице 80-их довеле су до тога да су деведесетих година прошлог века на изборима готово свугде победили националисти. Следеће године Федерацију су напустиле четири републике. У Словенији, Хрватској и Босни избили су ратови.

Рат Словеније за независност почео је у лето 1991. године, иако су Словенци две године раније говорили о сецесији Југославије. Тада је републички парламент у Устав унео одредбу о праву на самоопределење.

Власти СФРЈ игнорисале су проблем. Али након наредбе словеначког руководства да преузме контролу над ваздушним простором републике, југословенска војска је употребила силу. Сукоб је трајао десет дана и кулминирао потписивањем Брионског споразума. Формално је то било у корист југословенских власти, али крајем лета те године Љубљана је прогласила независност.


фото: © РИА Новости / Сергей Грызунов

Након Словеније 1991. године, Хрватска је прогласила независност, али је српско становништво одбило да се отцепи и покушало да створи своју државу унутар хрватских граница. Загреб је ово сматрао покушајем отимања територије од стране Србије. Прво је дошло до оружаних сукоба између војске Југославије и хрватске полиције, а постепено се српско и хрватско становништво републике укључивало у непријатељства. Сукоб је окончан 1995. године. Хрватска је добила независнот и задржала територију.

1992. године на територији најмногонационалнијег дела СФРЈ - Босне и Херцеговине, избио је етнички сукоб. Већина становништва су били муслимани, Срби и Хрвати. Али на референдуму о независности, мишљење босанских Срба није узето у обзир. Као одговор, они су прогласили своју аутономију - Републику Српску. Потом је почео рат.

Помоћ босанским Србима пружио је Слободан Милошевић, а муслимани и Хрвати су се ујединили против југословенске војске. Сукоб је праћен великим жртвама међу цивилним становништвом.