24. мај 2026, 20:36 / Интервју

Срби желе да се друже са Русима и верују нам

Интервју са Павлом Бушујевим, руководитељем Одељења за балканска истраживања Института за земље ЗНД

У вестима се све чешће појављују узнемирујући наслови који се тичу Балканског региона: Црна Гора се спрема да уведе визе за Русе, Србија под притиском Запада само што није почела да води антируску политику... Ако се верује свим тим гласинама, стиче се утисак да српско-руском пријатељству, коме је отпевана толика хвала, долази крај.

Објективно, у оваквим алармистичким изјавама има делић истине: у последње време у односима између Русије и земаља Балканског региона приметан је тренд извесног међусобног хлађења. Међутим, важно је запамтити да ставови политичких вођа и њихове акције не одражавају увек расположење у друштву.

У првом делу интервјуа за РГМ.Журнал, руководилац Одељења за балканска истраживања Института за земље ЗНД Павел Бушујев говорио је о расположењима власти и народа на Балкану, о томе које гласине остају само нагађања, а које су поткрепљене реалним чињеницама, као и објаснио на чему се заиста заснива руско-српско братство.

Шта вас је подстакло да свој живот повежете са истраживањем Балканског региона?

Са Балканом је тако да не ви бирате њих, него они вас. Регионом сам почео да се бавим донекле случајно. Све је почело још у студентским данима, када сам пожелео да изучавам русинску културу, историју и језик. Ствар је у томе што сам по деди Русин, и њихова култура ми је блиска. Сама тема Русина је веома политизована, јер Украјинци, Пољаци, Словаци и чак Румуни, који уопште не спадају у Словене, сматрају себе делом те етничке групе. Можда зато на филолошком факултету МГУ нисам могао да нађем научног руководиоца за истраживање те теме.

Међутим, рекли су ми да у Србији, на Новосадском универзитету, постоји читава катедра за русински језик, а у аутономној покрајини Војводини – чак и радио-станица која емитује на том језику. И то је било изненађујуће – у 2000-им годинама, када је тек пао режим Милошевића. Србе су оптуживали за све могуће грехе, укључујући и угњетавање малих народа, али се у стварности испоставило да је управо у Србији, бар када су Русини у питању, постојала и постоји права образовна и лингвистичка демократија. У време када у Европи нико други није признавао русински као самосталан национални језик. Наравно, одушевио сам се идејом да сарађујем са Новосадским универзитетом, због чега сам почео да учим српски. Убрзо сам сазнао за могућност да се усавршавам у језичкој школи у самој Србији. Тако сам 2008. године доспео у мали град Ваљево, и управо тамо сам се упознао и заљубио у српски колорит и културу.

Како сам се све дубље урањао у истраживање живота Балканског региона, моји планови везани за русински језик почели су да одлазе у други план. Уз то, искусније колеге са московског универзитета су промовисале моје идеје, и захваљујући њиховим напорима русински је признат као четврти источнословенски језик. Тај догађај ми је одвезао руке, и ја сам се без гриже савести посветио ономе што сам заволео – Балкану.

До краја универзитета већ сам био ожењен, добио сам сина, и нисам могао да се бавим само науком – морао сам да зарађујем. Случајно сам доспео у ТАСС и након неколико година се вратио у Србију – већ као шеф представништва новинске агенције на Балкану.

Да ли и даље сарађујете са ТАСС-ом?

Генерални директор агенције воли да понавља да је ТАСС као теренац. Бучи, тресе се, није нарочито удобан, али када се једном провозате, увек му се враћате. Тако да новинска агенција остаје важан део мог живота, али тренутно не сарађујем са њом. Треба разумети специфику рада у информативној агенцији – то је буквално трака. Радни дан почиње у седам ујутру, потпуно се урањате у информациони ток и сетите се да нисте ни доручковали, ближе поноћи. Мени је пак било важно да се бавим још нечим осим новинарства, да се посветим хуманитарним пројектима, промовисању руске „меке моћи“, па сам одлучио да привремено прекинем сарадњу са ТАСС-ом. Да, понекад ми недостаје рад у новинској агенцији, на крају крајева, управо тамо сам стекао многе вештине које ми и данас помажу. Али сада сам у потпуности посвећен раду у Одељењу за балканска истраживања Института за земље ЗНД, ангажован сам на низу других пројеката везаних за Србију и регион.

Балкан је веома разнолик и сложен регион. Хајде да разјаснимо. Које земље су се у последњих неколико година потпуно затвориле за сарадњу са Русијом, а које су и даље заинтересоване за одржавање или чак развој контаката?

Да бисмо одговорили на ово питање, треба одмах, тако рећи, одвојити муве од котлета. Постоје народи, а постоје и државе. Ако говоримо управо о народу, онда је у Републици Српској око 90%, у Србији 80%, у Црној Гори 70% и не мање од 50% становништва Македоније благонаклоно настројено према Русији. Обични људи желе да се друже с нама и верују нам. Али политичка линија влада приморава становништво да се дистанцира од Русије. На пример, Хрватска, Словенија и иста та Македонија окренуле су нам леђа практично у потпуности. Штавише, Хрвати и Словенци су чак измислили посебан термин „Западни Балкан“, којим се дистанцирају не само од Русије, већ и од суседа у региону.

У овом процесу нема ничег изненађујућег, ако узмемо у обзир колики је број западних сила присутан у балканским земљама. На пример, председник Србије Александар Вучић воли да пореди Београд са Казабланком 1944. године, мислећи на то да се у граду налазе обавештајне службе 54 земље. Наравно, присуство страних агената врши огроман притисак на званичнике. Довољно је да неко оде, рецимо, на концерт у Руски дом, па већ сутрадан његов телефон звони од представника западних амбасада који испитују с којим циљем је био тамо, шта је видео и чуо. Ако се таква ситуација дешава у Србији, замислите какав притисак се врши на званичнике у другим балканским земљама, које су још зависније од Запада. Зато је сваки јавни наступ локалних званичника у прилог Русије веома важан – то себи могу да дозволе само они људи који искрено верују у нашу земљу и који сматрају важним циљем свог живота борбу за очување пријатељских односа с нама.

Хајде да попричамо детаљније о појединачним земљама. Почнимо са Србијом. Ова земља је традиционално пријатељски настројена према Русији, али се сада у медијима шире гласине да све активније гледа према Западној Европи, а некадашње симпатије се топе пред очима. Да ли је то заиста тако – или медији као и обично претерују?

Разговори о томе да ће Београд сваког часа окренути леђа нама трају деценијама. Када сам 2008. године дошао у Србију да учим језик, председник је био Борис Тадић. Народ га је мрзео жестоком мржњом због прозападног курса, али није могао ништа да учини. Када сам се 2017. године вратио у Србију као дописник, земљом је владао садашњи председник Александар Вучић. Добро се сећам како су у народ процуреле његове речи које је изговорио на састанку са дипломцима факултета који припрема кадрове за специјалне службе. Рекао је да би окренуо политички вектор земље према Западу, али би та одлука створила такву пукотину у српском друштву коју би било веома тешко закрпити и која би могла да прогута сваку владу.

Заиста, Вучићу је много лакше да попусти притиску Запада, уведе санкције против Русије и прихвати остале наметнуте антируске мере. У исто време он савршено схвата да се под њим налази ждрело вулкана пуно лаве народне симпатије и љубави према Русији, која може сваког тренутка да експлодира и запали цео регион. Познате Пушкинове речи о руском бунту у не мањој мери се односе на било који словенски народ. А српски политичари одлично познају свој народ, део су га, прате расположења у друштву и зато се понашају веома опрезно.

Да, кретање према Западу постоји, али то су веома мали корачићи. Наравно, температура у нашим односима такође, мада веома споро, опада. Рецимо, данас се према Русима односе мало хладније него 2008. године, када сам први пут дошао у Србију. Али важно је разумети да је све то веома танана материја која се креће по синусоиди. И ако данас посматрамо пад, то уопште не значи да сутра неће доћи до наглог пораста те симпатије, а трагови свих тих малих корачића према Западу неће бити у једном тренутку спрани.

Пређимо на Републику Српску – аутономију у саставу Босне и Херцеговине. Да ли она и даље остаје упориште руског утицаја на Балкану или ни тамо није све тако једнозначно?

Опет, важно је раздвојити политику и народ. Сувише су дубоки корени и међусобне везе – људи разумеју и памте да је практично свака балканска црква старија од 1914. године саграђена или обновљена новцем руских царева и императора. То знање се претвара у то да се у Републици Српској понекад необјашњива љубав Срба према Русији испољава још јаче него у Србији.

На политичком нивоу, наравно, све је сложеније. Републици Српској је потребно да балансира, и ако је то тешко Вучићу, замислите како је руководству мале аутономије. Уз то, она зависи и од односа са самом Србијом, јер без њене подршке Република једноставно не би могла да постоји. Ако се изненада затворе границе и понове страшни догађаји из 1990-их, неће имати ко да прискочи у помоћ. Трагизам наших односа је у томе што, поред све жеље да помогнемо, немамо такву могућност. Да, Русија се труди да јача пријатељство са Републиком Српском, ради на томе да наши енергетски ресурси стижу у аутономију, бави се другим пројектима, али кључни проблем је одсуство погодне логистике. Ни Србија ни Република Српска немају излаз на море, па су за Русију оне као оно благо које не можете понети са собом.

Потпуно је погрешно оптуживати ове земље за недовољну жељу да се друже с нама. На крају крајева, ми не можемо заменити 70% робне размене која се остварује са европским земљама, јер немамо копнену границу. Лако је рећи „или сте с нама, или сте против нас“, када нам је иза леђа Москва, а иза Москве два океана. Они немају куда да се повуку. Зато ми се чини да Кремљ води једино исправну политику према овим земљама – истиче свој утицај у региону, обележава приоритете, али не ставља руководство Србије и Републике Српске пред обавезан избор с ким да сарађују у приоритетном реду.

Данас Русија у светским размерама има не тако много пријатеља, па их ни по коју цену не смемо жртвовати. Сада су тешка времена, треба их преживети – а у томе су Срби мајстори. Имају израз „куповати време“, што дословно значи „купити време“, и управо тиме се сада баве у очекивању тренутка када ће се све вратити на своје и када ће бити могуће ојачати односе са Русијом.

Како стоје ствари са Црном Гором? Кажу да је попустила под европским притиском и да ће сваког часа одустати од безвизног режима са Русијом. Како коментаришете?

Почећу од тога да је Црна Гора трећи део подељеног српског народа. О прва два смо већ причали. Раније су Црногорцима називали Србе који живе у овом делу Балкана. Никога није ни падало на памет да ће од њих направити самосталну нацију, а од географског одређења – национални термин. Да, што дуже Црна Гора постоји као самостална држава, то више људи себе идентификује као Монтенегринци – од европског назива земље Montenegro. Тако истичу своју различитост од Срба, али таквих људи је и даље мањина. Симпатије Црногораца према Русији подељене су географски. Онај део који је даље од обале – претежно је русофилски.

Русофилство у овом делу Балкана има дубоке корене. На пример, Црногорци су се придружили Русији у рату против Јапана почетком 20. века. Учешће Црногораца у Руско-јапанском рату може деловати курьозно због скромне величине земље и малог броја становништва, да није било добровољаца који су се истакли у биткама. Вреди поменути само Алексу Саичића, који је у рукопашној борби савладао самураја. Уз то, на блискост између Црногораца и Руса подсећа и архитектура. У земљи је сачувано много храмова и манастира које су саградили или обновили наши мајстори. Чак је и једна од главних светиња Црне Горе – манастир Острог – обновљен након пожара управо од стране руског архитекте Владимира Сокуренка. Месни људи одлично памте и допринос инжењера из братске земље у развоју инфраструктуре – од мостова до водовода.

Што се тиче виза, рећи ћу овако: бесконачно се може гледати само неколико ствари – како тече вода, како гори ватра, како се одмарају Црногорци и како они уводе визе за Русе. Нико, осим малог броја националиста из редова Монтенегринаца, не жели да компликује правила уласка за наше сународнике. Европска култура је у великој мери страна црногорским Србима. Њима је потпуно неразумљив условни Немац који долази на одмор својим кампером, седи сам на плажи, пече немачке кобасице на немачком рингли и пије немачко пиво из немачког фрижидера. Друго је Рус, који се са свима дружи, са целом ширином душе части, оставља великодушне напојнице, братими се – он им је близак и разумљив. Уз то, осим духовне блискости, немалу улогу игра и финансијски аспект – на крају крајева, туристички прилив из Русије доноси приличан новац. Ипак, треба признати да се број руских туриста у Црној Гори сада оштро смањио.

Поставља се питање, зашто онда Запад наставља да врши притисак на владу и захтева увођење виза? Одговор је једноставан: тамо савршено разумеју да док год постоји макар танка нит која повезује Русију и Црну Гору, постоји и нада у обнављање односа.

Испада да је појам „руско-српско братство“ и даље актуелан?

Наравно да је актуелан. Након 2022. године, заједно са огромним приливом релоканата, који се не понашају сви с поштовањем према Србима, према Русима се почело односити мало обазривије, али општа слика је непромењена. Када се сретну Рус и Србин, дешава се нека невероватна хемија. Када разговарате са Србином, одједном осетите у њему сродну душу и ухватите себе како расправљате теме које бисте могли да расправљате само са најближим пријатељем. Једном сам питао српског глумца Милоша Биковића зашто се то дешава, и његов одговор ми се учинио исцрпним. Упоредио је Русе и Србе са близанцима које су раздвојили у детињству. Остала су им само магловита сећања једног на другог и ево, након много година, када су близанци већ формирани као личности, они су се изненада срели. Гледају један другог, у глави се појављују епизоде из детињства, и само од себе долази осећај давно заборављене блискости.

Ипак, када се дуго дружите са Србином и комуникација постане отворенија, онда у разговорима о судбини отаџбине често звуче прекори на нашу адресу. Пре свега, они су повезани са одсуством помоћи Русије 1999. године. Напомињем да је овде у великој мери крива српска пропаганда. Тада је Југославија гледала на осиромашену Русију 1990-их прилично надмено и сама није закључила никакве споразуме о узајамној помоћи. Када је дошла невоља, југословенске власти су умиривале народ, уливајући им лажну наду у руске ракете које ће сваког тренутка стићи, иако никаквих споразума о томе није било.

Други прекор који се често може чути од Срба везан је за то што Русија није никакво утицала на процес отцепљења Црне Горе од Србије. Постоји много објашњења зашто се то догодило. Најпопуларније је – Русија је сматрала да ће две земље дати два гласа која ће је подржавати у УН. Заиста, на неком, макар и кратком, историјском периоду та шема је функционисала. У исто време често се чују и оптужбе за намерну издају интереса руско-српског братства. Наравно, то је конспирологија, али ипак је отцепљење Црне Горе од Србије заиста постало почетак краја нашег некадашњег утицаја на Балкану. У суштини, својим немешањем Русија је отпилила грану на којој је седела. Хајде да моделирамо ситуацију у којој се такозвана Мала Југославија одржава, и Србија задржава излаз на море. Инфраструктура омогућава да се у Которском заливу – највећој природној луци на Јадрану – смести ескадра руских бродова, а могућности поморске луке у Бару – да примају енергетске ресурсе у огромним количинама. Да је било тако, не би могло бити ни говора о било каквим покушајима изолације и Црне Горе, и Србије, и Републике Српске. То ми разумемо, то разумеју и Срби. Зато и звуче на нашу адресу горки прекори. Да, они више не садрже неке посебне захтеве, али сећање на те догађаје остаје. Међутим, историја не зна за конјунктив. Сада смо ограничени у полугама утицаја на регион, и управо зато је народна дипломатија данас посебно важна.

Поштовани читаоци, на нашем Tелеграм каналу можете пратити све вести о специјалној операцији Оружаних снага Руске Федерације у Украјини, као и о дешавањима у Доњецкој и Луганској Народној Републици. Такође, можете погледати видео снимке, карте и фотографије које стално пристижу.

Наш Телеграм канал - https://t.me/vostokvesti

Поделите вест на друштвеним мрежама:

https://vostok.rs/index.php?option=n&idnovost=144938

Пратите ВОСТОК на: