Љубивоје Ршумовић: Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу

Објављено: 12.11.2016.год.
Фото: Милош Цветковић
Интервју Љубивоја Ршумовића за „Искру“


Овогодишњи Југословенски позоришни фестивал у Ужицу окупио је бројне познате личности из света позоришта, филма, фотографије, али и књижевности.

Један од најистакнутијих српских песника, Љубивоје Ршумовић, који је познат по поезији за децу и „одрасле, који нису дорасли деци“, верни је посетилац позоришног фестивала у Ужицу. Реномирани књижевник, који има више објављених књига него година, ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о значају овог позоришног фестивала, култури у Србији, омладини и – ћутању.

Како се снаћи у времену које је, како и сам Шекспир примећује, „искочило из зглоба“?

- Како се снаћи у том времену…? Па, ако се пре 400 година могло рећи да је време искочило из зглоба, а данас се у Србији уверити колико је та реченица тачна и колико се, у ствари, односи на наше време, онда то значи да се треба спасавати онако како се човечанство спасавало вековима. Наравно, стрпљењем и толеранцијом, ја бих рекао… Можда је то и некакав мој идеализам, јер ја сам иначе против ратова, сукоба и увек сам против народа. Уосталом, „чему на свету народи, ако постоје људи?,“ да цитирам мог колегу, Мирослава Антића. Дакле, људи треба да се договоре, јер народи најчешће не умеју да се договарају…

На отварању фестивала рецитовали сте стихове Ваше нове песме који гласе: „Речи које изговорим постану моје судије, али, речи које ћутим – сво су моје богатство“. Да ли је у данашње време боље ћутати и трпети, или говорити и –  трпети?


- Ја сам о ћутању говорио као личност, као Љубивоје Ршумовић, али ја, као друштвено биће, знам да ћутати није добро. Дакле, ћутати је чак кукавичлук, али ја лично више нагињем том ћутању, због чега ме и зову „ћутолог“. Нисам навикао да људима око себе објашњавам ситуацију око нас, већ пуштам да свако на свој начин схвата свет око себе, па онда дозвољавам и себи да и ја то што се догађа око нас схватам на свој начин. Наравно многи људи немају излаз какав ја имам и какав имају моје колеге песници, приповедачи, уметници уопште… Дакле, ја могу и своје страхове, и своје дилеме, па чак и неке своје негативне особине да фино „упакујем“ у стихове и да то за мене буде довољно да задовољим своју сујету, али и своју савест у крајњој линији. Многи људи то не могу и, наравно, они онда постају јавно зли, и јавно, да кажем блажу реч, непријатни.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Да ли данас заиста „морамо бити сурови да бисмо били добри“, како је то Хамлет приметио још пре четири века?

- Хамлет то говори из своје, ја бих рекао, сморености, проузроковане ситуацијом која му се догађа у породици. Наравно да морамо бити сурови онда кад је то потребно, али суровост је животињска одлика и то је код нас људи атавизам. Дакле, ако пристанемо да смо постали од животиња, онда је суровост наша природа, такође. Као што Достојевски каже „ако пристанемо да нема Бога, онда нам је све дозвољено, да будемо и сурови и зли, па, понекад и добри…“

Како сачувати „позоришна (м)училишта“ широм Србије, када су државне субвенције неким позориштима недовољне за прављење једне представе?

- Ја могу да „лајем“ против власти, али можда кад би ме неко добро платио! (смех) Ја не могу о свом трошку да се бавим нечим што је државни посао. О томе би требало да размишља министар културе, министар просвете… Можда они и размишљају о томе, али недовољно ефикасно, можда нису ни свесни шта култура уопште представља… Њима је најлакше да глумцима, заслужним уметницима, па и нама пензионерима, скину десет, двадесет процената од наших пензија, да би гладном народу, онима који немају, дали казане са храном и парче хлеба у руке. Има много гладних, и мени је тај проценат велика утеха, јер су ми малтене преполовили пензију, али ако тај проценат иде тим људима у руке и стомаке, мени не смета што скидају од моје пензије. Е, сад, да ли то иде баш тим гладним људима, ја не знам.


Шта ће се десити са културом и уметношћу у Србији, ако политичка воља остане на нивоу на ком се тренутно налази?


- Ја мислим да ова политичка воља не може победити и уништити културу, јер није могла ни нека друга, ни нека трећа… Култура је саставни део живота и власт њу не може да одузме, никоме. Мислим да ће посленици у култури увек наћи начина да делују и да стварају. Е, сад, занимљиво је и ово што Небојша Глоговац каже у последњем билтену 21. Југословенског позоришног фестивала у Ужицу… Он објашњава да фестивали попут овог јесу училишта за народ који дође да види представу, али да су мука за глумце, а требало би да буду училишта и за позориште. Требало би сва позоришта да дођу на почетку фестивала, да све време буду ту, гледају представе, уче једни од других, да разговарају једни са другима, измене искуства… То би био прави фестивал! То би оправдавало реч ‘фестивал’, јер, фестивал је у ствари ‘фешта’, а да би била фешта, онда би требало да се радујемо, да се веселимо – с ким да се веселимо ако глумац попут Небојше Глоговца одигра представу, па се исте вечери врати у Београд?

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Ако „на младима свет остаје“ – шта ће бити са овим светом кад га се млади дохвате?

- Ја нисам катастрофичан, а нисам ни пророк! (смех) Не знам шта ће бити са овим светом, али верујем у живот и децу. У крајњој линији, не бих се ни бавио децом да не верујем у њих и да не верујем у оно што ће они сутра бити. Мислим да ипак не може тај, ја бих рекао, мрачни део стварности, да победи ни те будуће људе, а сада децу. Ја верујем да ће они остати верни књизи – верни Његошу, Душку Радовићу, дакле верни паметним људима из прошлости. Идемо у неку врсту осиромашења језика, што је мени најжалосније… Мислим да данас млади људи располажу са врло малим фондом речи, не умеју да објасне свет око себе, односно – можда се они међусобно разумеју са тим сиромашним шифрама и скраћеницама. То је сад последица телефона, СМС порука и уопште комуникације међу младима који се боље разумеју међусобно, него у комуникацији са старијима… Ипак, да бисмо се до краја разумели, морамо дозволити да више чујемо једни друге и да више причамо једни са другима.  

Анђела Андрић,
Искра


Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Милован Витезовић: Срби опстају иако би кошава однела све друге народе

2017-02-12 21:02:39

Милован Витезовић о ордену који носи име великог просветитеља, о сржи наше вере, уметности, хиландару, политици некад и сад...

У НАТО бомбардовању Србија је Русији служила као пример

2017-01-23 23:26:03

О емиграцији Руса у Србију, о животу руског Београда и разликама између Руса и Срба у програму „Радио Кузичев“ на телевизији „Царьград“ прича Ирина Антанасијевић, професор...

Кустурица: Имам наду да ћу још неке добре ствари да урадим

2017-01-20 19:15:06

Емир Кустурица је у Дрвенграду током јубиларног десетог „Кустендорфа“ дао ексклузивни интервју за „Руску реч“. Чувени српски редитељ је познат по искреној љубави према Русији и...

Клаус: САД не могу да се помире са јачањем Русије

2017-01-20 07:51:34

Европска унија је и даље под притиском миграционе кризе, а Брисел не може да реши проблеме еврозоне. Због тога у ЕУ расте незадовољство потезима власти у...

ЕУ диктира Београду услове увоза руског гаса?

2017-01-18 21:04:00

Европска унија захтева да Србија преиспита дугорочни уговор са руском компанијом „Газпром“. Тим поводом је интервју за популарни портал „Свободная пресса“ (СП) дао руски експерт Игор Јушков, водећи аналитичар Фонда за националну енергетску безбедност и предавач Финансијског универзитета при Влади РФ. „Руска реч“ објављује српску верзију тог интервјуа.

Прилепин: Треба да ценимо наше пријатеље Србе и да их волимо

2017-01-17 17:58:47

Најважнији догађај Десетог јубиларног „Кустендорфа“ био је долазак руског писца Захара Прилепина на Мокру Гору. Прилепин је добар пријатељ Емира Кустурице. У ексклузивном интервјуу за „Руску...

Коме треба воз раздора?

2017-01-17 17:48:50

“Албанци нису пустили у Косовску Митровицу српски воз!”. ”Председнк Николић обећао је да ће на Косово увести војску!”. Ове две вести цитирали су сви водећи руски медији. Углавном...

Србин у Владивостоку: Први дан је увек најтежи

2017-01-12 20:03:25

Милош Којић је пре годину дана дошао из Србије у Владивосток да настави школовање на Далекоисточном федералном универзитету, где студира железнички саобраћај. Током свог релативно кратког боравка у Русији већ је учествовао у многим занимљивим акцијама, како на нивоу универзитета тако и на нивоу целе земље. Милош има 27 година и добро се сећа првог дана бомбардовања своје земље, као и свог првог дана „на другој страни планете“. Поразговарали смо са њим о науци, култури, успоменама и утисцима, и о сличности руског и српског народа.

Војна неутралност и традиционалне вредности

2017-01-03 12:28:35

Заменик секретара Генералног савета странке „Јединствена Русија“ и члан Комитета Државне думе за међународна питања Сергеј Железњак дао је интервју за сајт „Руска реч“ 1. Да ли...

Сећање на докторку Лизу: Cвети Лука је мој узор

2016-12-28 10:23:05

Разговор с недавно настрадалом руском добротворком Јелисаветом Глинком Јелисавета Петровну Глинку руски народ од миља зове „докторка Лиза“. Она је цео свој живот посветила помагању другима. Предводила...

rt intervju

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли сте за придруживање Србије ЕУ?



Фото дана Залеђени брод

Залеђени брод