Мита комита граби на југ

Објављено: 05.03.2017.год.
Илустратор: Милан Ристић, Забавник
Век од Топличког устанка - Да би успоставили какву-такву везу са Солунским фронтом, група устаника кренула је на пут дуг 400 километара...


Још од самог почетка народног устанка у Топлици, фебруара 1917. године, устаничке вође Коста Војиновић Косовац и Коста Миловановић Пећанац убеђивали су побуњенике да је српска војска већ ту, у близини. Само што нису стигли, да се придруже устаницима. Убрзо се испоставило да нити је војска била у близини, нити су Бугари разбијени, напротив. А шта се дешавало на југу, на Солунском фронту, нико од њих није знао. Почетак офанзиве био је месецима удаљен, а неке закључке могли су да извуку само на основу удаљене борбене тутњаве коју је доносио јужни ветар, како је то лепо описао професор Андреј Митровић.

Ако војска не стиже, неки гласник би могао. Надали су се бар наређењу шта и како даље. Аустријанци су неколико пута на усамљеним ливадама затицали разапете беле чаршаве. Претпостављали су да је то оријентир пилотима. Зато су вође, кад су се по слому Топличког устанка повукле у тешко приступачне планине, дошле на замисао да пошаљу гласнике на Солунски фронт.

Занимљиво је да су и Војиновић и Пећанац на исту замисао дошли потпуно одвојено. Најпре је Пећанац у јуну, из дубоке илегале, послао гласника с писмом ушивеним у гуњ. Кренуо је из Призрена, преко Албаније, али су га аустроугарски обавештајци ухватили у близини места Дзури.

Крајем јула на сличан подухват одлучио се и Војиновић. Он је уза себе држао јаку чету, стално нападао издвојене бугарске јединице. Није му падало на памет да се смири, да преда оружје. Ипак, наређења о даљем раду су му била неопходна. Зато је одлучио да успостави везу с Врховном командом.


Пола чете добровољаца


Дубоко у планинама, на положају, Коста Војиновић пише о стању у окупираној отаџбини, о разлозима који су довели до устанка, догађајима, слому. Тражио је да му се аеропланом упути један хирург с материјалом, да се из ваздуха бацају леци међу народ, како би му се подигао морал сломљен бугарским зверствима. Навео је и да он нема намеру да престане да се бори, до последњег метка. Оних 20.000 побијених при гушењу устанка га на то обавезује.

Почео је да смишља како да извештај достави Врховној команди. Да неки гласник крене сам, велико је питање како ће да се пробије. Ваља му да прође кроз непријатељске редове, пређе линију фронта и некако нађе наше јединице. Притом лако може да се догоди да му сумњичави српски војници дођу главе као шпијуну. Не, један гласник не долази у обзир. Зато је решио да пошаље јаче одељење својих устаника. Постројио је чету и објаснио шта им је чинити. Само добровољци долазе у обзир. Из строја је иступило много више војника него што је Војиновић и смео да се нада. Безмало пола чете.

Међу тим јунацима морао је да одабере оне најхрабрије и најспремније. За вођу је одабрао свештеника Димитрија Димитријевића, познатијег као поп Мита Комита. Надимак није добио случајно. После повлачења српске војске 1915. године, по налогу нишког владике Доситеја, остао је са својим народом. Убрзо се одметнуо у шуму и водио своју чету. Био је један од вођа устанка.

С великим борбеним искуством, био је савршен предводник на готово самоубилачком задатку. Заменик је био потпоручник Аца Пипер. Наредник Прока Планић носио је писмо, спреман да га брани главом. У пратњу су још одређени и Ратко Стефановић, Петар Јовановић, звани Грк и Пикула, поднаредник Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић.

Близу фронта

Поп Мита је још 26. јула отишао својој кући у Барбатовац, да прибави одећу за пут до Солуна. То је било много пре него што је Војиновић завршио са извештајем, што ће рећи да је поп Мита био један од његових иницијатора. Пред пут је обилазио нека села на Копаонику, сакупљао обавештења, нашао водича. Коначно, њих седморица су 5. августа кренули из копаоничког села Бабице.

Пред њима је био пут од готово 400 километара на југ. Кретање путевима није долазило у обзир. Свуда су крстариле бугарске патроле. Ишли су врлетима и шумама. Од хране су имали само оно што су могли да понесу у торбицама. Ноћу су се приближавали селима, све до Шар-планине. Куповали су хлеб од сељака и налазили путовође. Из предострожности, водиче би отпустили чим негде омркну. Како би сељак замакао за прво дрвеће, мењали би положај.

После тридесет и пет дана хода нашли су се у непосредној позадини фронта. Потпуно исцрпљени, пошто још од Шаре нису смели да силазе у села. Торбице су одавно празне, па су се хранили само кукурузом који би нашли по њивама. А онда је и њега било све мање. То им је био поуздан знак да су близу фронта, где војска узима све што дохвати.


МЕСЕЦ ДАНА СЛОБОДЕ

После повлачења српске војске 1915. године, Србија је окупирана и подељена између Аустроугарске и Бугарске. У окупационој зони Бугара убрзо је, поред пљачке, почела и насилна бугаризација становништва. Стрељани су народни прваци, убијено је преко двеста свештеника. Забрањен је српски језик и писмо. Сви који су одбили да сагну главу послати су у логоре у Бугарској.

Ипак, убрзо је почео да се јавља отпор. Испрва појединачни, људи су се пред зулумом одметали у шуме. Појединачни отпор је растао, одметници су се удруживали. Било је ту заосталих војника, одбеглих заробљеника, а српска Врховна команда је крајем септембра 1916. године послала поручника Косту Миловановића Пећанца да стане на чело одметника у Топлици и Јабланици. Нико није ни помишљао на устанак, бар не у том тренутку.



Аустроугарски војници стрељају устанике

Бугари су у фебруару 1917. године почели да пописују војне обвезнике, да би их регрутовали у војску. Била је то кап која је прелила чашу. Уследило је саветовање вођа 21. фебруара, на коме је донета одлука да се подигне општа побуна. Народ се подигао, убијао Бугаре. Куршумлија је ослобођена 26. фебруара. Прокупље, 2. марта. Коста Војиновић преселио је свој штаб у град који је постао средиште ослобођене територије. Устаничка „држава” бројала је готово милион људи. Дошли су на мање од десет километара од Ниша.

Бугари и Аустроугари схватили су да је ђаво однео шалу, па је 8. марта уследила противофанзива. Тридесет хиљада војника, повучених с других фронтова, насупрот 13.000 лоше наоружаних устаника. Борбе с главнином снага Косте Војиновића у области Бруса трајале су двадесет дана. И Коста је успео да их растера. Међутим, фронт је пробијен на другим местима, па је уследио слом. Бугарска казнена експедиција чинила је велики зулум, читава села нестајала су у пламену.

Устаничке вође су се с четама повукле у планине, одакле су предузимале мање ударе. Коста Пећанац је чак упао у Бугарску, спалио Босиљград и неколико околних села.

Топлички устанак био је једина оружана побуна у некој држави окупираној током Првог светског рата.

Тог 10. септембра, гладни, исцрпљени од дуга пута, нашли су се негде у Плакенској планини, недалеко од Битоља. Поп Мита решио је да се мало одморе. Нема ватре, нема хране, само мали предах. Шта даље, већали су у некој јарузи у близини пута. За сваки случај, напред су истурили извиђача.

Није прошло много, а овај се вратио задихан. Чини му се да се неко приближава. Минут-два касније и остали су могли да виде јаку бугарску патролу од двадесетак људи. Поп Мита је наредио да се притаје. Готово су се стопили са земљом, у нади да ће Бугари проћи поред, да их неће спазити. Ништа, патрола иде даље, право на њих, ногу пред ногу. Прво је поп репетирао пушку, одврнуо упаљаче на бомбама. Остали су га следили. Готово да су престали да дишу. Можда их ипак прођу. На несрећу, вођа патроле је показао право у њиховом правцу. Није их био спазио, али је намерио да прођу баш кроз тај јарак.


Пробој

Неколико секунди касније, кад су Бугари били на двадесетак метара, проломио се плотун. Неколико њих одмах је пало. Уследила је ураганска појединачна ватра. Запраштале су и бомбе. Непријатељ се на тренутак збунио и кренуо назад, остављајући за собом мртве. А онда је командир патроле наредио да се ушанче. Пушкарање се наставило. Пролазили су минути, а попу Мити постало је јасно да морају брзо да беже. Пуцњава и бомбе свакако ће привући бугарска појачања. Прегазиће их. Мораће да се пробијају.

Наредио је Пиперу да га прати, а сам је одмах почео да се пребацује од јарка до рупе, све ближе Бугарима. Ишао је у страну, како га не би приметили на брисаном простору. Претпоставио је да ће и остали да га следе. Чим се нашао у близини ушанчених Бугара, залегао је и испред себе положио одврнуте бомбе. Завитлао их је ка непријатељима и одмах полетео за њима. Пипер га је пратио у корак.

Чим је прва експлодирала, Бугари су се ускомешали. За њом су долетеле и остале бомбе. Експлозије су још одјекивале, гелери на све стране, а из облака дима истрчали су поп Мита Комита и његов заменик, пуцајући у трку. Пролетели су само на неколико десетина центиметара од збуњених и слуђених Бугара. Док су они схватили шта се десило, двојица четовођа нестала су у планини.

Остатак дружине и даље је био у рову. Можда нису чули наређење или га нису схватили, тек, и даље су пушкарали. Могли су да виде своје команданте како протрчавају кроз бугарске редове. Онда су се и они решили да крену за њима. Међутим, Бугари су до тада већ дошли себи, па је у том покушају страдао Ратко Стефановић. Пикула је у оном диму барута и експлозија набасао право на непријатеља. Заробљен је. Остала тројица су измакла, сваки понаособ.

Погибију и растурање чете из даљине су пратили поп Мита и Пипер. Нису могли никако да помогну. Бомби више нема, муниција на измаку. Једино могу даље. Ако ништа друго, Мита је знао шта пише у писму, па може да издекламује команди, ако се пробију.

Сутрадан су наишли на неки ров. Забачен, очигледно напуштен. Бугара нигде, а њих двојица морали су да предахну. Цео дан провели су шћућурени на дну, спавајући на смену. Када се смркло, кренули су даље.

Бауљали су по мраку и после неколико стотина метара зачули „Братко”. Натрапали су право на Бугаре, на потерну групу. Испалили су неколико метара ка гласу из мрака, па побегли на другу страну. Тамо опет Бугари. У обручу су! Настало је пушкарање. Мита и Пипер убрзо остају без муниције. Таман што је Поп Мита Комита почео да се пребацује, стигао га је метак у стомак. Пипер га је прихватио и покушао да га извуче. Обојицу су их заробили. Придружили су их већ заробљеном Пикули и у ланцима отерали у Ниш. Тамо су скончали.

 

„Клик” у мраку

 

   За то време, не много удаљени носилац писма Прока Планић, зачуо је пуцњаву. Брже-боље је улетео у оближњу урвину, само да би у њој нашао и Владисављевића и Вуковића. По јачини пуцњаве схватили су да непријатељ вероватно гони њихове команданте. Ако не могу да им помогну, бар да искористе гужву да наставе даље.

Већ полумртви од глади, избили су на варошицу Ресен на Преспанском језеру. Нису смели да улазе. Решили су да под окриљем мрака прођу поред. Док су се пробијали, Ресен им је деловао као рај. Осветљено, однекуд се чула и музика и песма. А они морају да неопажено прођу. Убрзо је Ресен остао иза њих. Били су готово на линији фронта.

Схватили су то по учесталости бугарских патрола. Често су морали да залежу поред пута, да се крију међу ретким дрвећем. А испред ровови, саобраћајнице и све под стражом.

Једва су нашли неко усамљено стражарско место. У мраку је деловало као да у близини нема никог. Војници спавају у земуницама. Изгледа да нису поставили ни стражара. За сваки случај су прилазили врло опрезно. Таман што су били на десетак метара од ровова, зачуо се неки звук. Нешто је кликнуло. Тројка се следила. Деловало је као затварач пушке. Мора да су их Бугари некако спазили, па сад само чекају да изађу на нишан. Сваког часа очекивали су светлећу ракету, па да се ноћ претвори у дан, а њих избуше као сита.

Уместо ракете, испред себе су видели да нешто светли. Жар цигарете, а оно „клик” је потицало од упаљача. Стражар је пушио. Таман за оријентир Владивљевићу, који се с ножем у руци примицао Бугарину. Два минута касније остала двојица видела су како жар пада. Пажљиво су допузали. Бугарин је лежао, а поред је још горео пикавац. Пут је био отворен. 

Метак за себе

Мука је била док су тихо размакли бодљикаве жице, пуне конзерви. Некако им је и то успело, један држи жицу, док се други провлачи испод. Ниједан звук нису смели да направе. А морају да буду брзи.

Око шест ујутру, војници руског 4. пука дошли су на смену. Утом је пред њих, право с „ничије земље”, изашла нека тројка. У први мах су помислили да су духови, прљави, поцепани, крвави. Руси су одмах репетирали пушке и нанишанили. Три духа почеше да млатарају рукама, вичу да су Срби, да траже своје. Међутим, руски војници им нису поверовали, него су их одмах спровели у своју команду. Саслушавани су, шетали су их од једне команде до друге. А заробљеници су све време тражили да буду упућени српској Врховној команди. Најзад, Руси су их испоручили Французима. Опет испитивање, само што су Французи сели и превели писмо. Тек онда су их спровели нашима. Коначно, Властимир Вуковић је тек 11. октобра предао извештај на руке пуковнику Данилу Калафатовићу. Задатак је извршен.

А шта је било с извештајем? Врховна команда примила је к знању, али је већина захтева одбијена као нереална. Коста Војиновић страдао је 23. децембра 1917. године, опкољен код воденице у селу Гргуру код Блаца. Када су му сви борци изгинули, када је испуцао готово сву муницију, видео је Бугаре како се приближавају. Одјекнуо је један пуцањ. Последњи метак сачувао је за себе.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Забавник


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

Викинзи: У Европи страх и трепет, у Русији – обични плаћеници

2017-11-04 07:21:29

Владари старе и средњевековне Русије радо су се обраћали за помоћ професионалним војницима – како скандинавским ратницима, тако и припадницима номадских степских племена. Односи између државе...

Прича о Катарини Иларионовој Демини - „Каћуша велика и мала“

2017-11-03 14:15:43

Прича о Катaрини Иларионовој Демини (девојачко презиме Михајлова), једној од три жене руска војника са фронта које су постале хероји Совјетског савеза . Борила се за ослобођење Југославије. Њени саборци трагали су за њом читаве две деценије по целој Русији. Њен поновни сусрет са пријатељима са прве линије фронта био је права сензација. Данас, унука легендарне Каћуше обилази места у Керчу и Севастопољу у којима се борила њена бака, чије име поносно носи.

„Госпођо Милер, ужаснут сам, згађен и као сународник посрамљен шта сте приписали српском народу!“

2017-10-31 08:12:30

Немачки лекар Рудолф Хензел упутио је отворено писмо нобеловки Херти Милер након њеног контроверзног наступа у Београду. "Отворено писмо добитници Нобелове награде за књижевност, госпођи Херти Милер...

Др Душан Пророковић: Деле лекције о Косову и Русији

2017-10-29 16:03:04

Центар за стратешке алтернативе: Слобода се не добија "на парче", а правда СЕ НЕ примењује селективно

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка