Зар Русија (ни)је помогла Србији кроз историју?

Објављено: 28.02.2017.год.
Доктор Никита Бондарев, историчар, политиколог и руководилац Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), одговара на најпопуларније питање српског Гугла и масовне свести у погледу Русије и Руса, а такође коментарише фразе које су популарне на српском интернету: „Кад нам је то Русија помогла кроз историју?“ и „Тешко оном кога Кинез храни, а Рус брани“. Текст је објављен 23. фебруара у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.


У једном делу српског друштва традиционално се сматра да је Русија дужна да помогне у свакој ситуацији. Откако се Русија ослободила татарско-монголске зависности и постала независна и снажна држава, од доба Ивана Трећег, Срби су се обраћали за помоћ, подршку и заштиту московским великим кнезовима, а затим царевима. Ако се погледа карта, постаје јасно да московски кнезови, а затим цареви, нису могли никако помоћи Србима да се избаве од турског јарма. У далеко већем степену би се Срби могли надати у помоћ Аустрије, којој су такође, свакако, одлазили на поклоњење. Од одређеног тренутка су у Москву почели да одлазе можда и више и чешће него у Беч, и неку помоћ су добијали. На пример, прилоге за српске манастире, за Хиландар и манастире у самој Србији, на пример за Пећку патријаршију, богослужбене књиге и учитеље који су послати у Србију. На пример, мисија Максима Суворова и других руских учитеља у Сремским Карловцима. Њихов утицај на Србе је био тако велик да су образовани Срби у другој половини 18. и првој половини 19. века писали и говорили на такозваном „славеносрпском“ језику, мешавини српског и руског.

Први српски устанак и први „нож у леђа“


Традиција да се у Москву иде и тражи помоћ од Русије као од једине православне државе која је у том тренутку била независна, настала је управо у то доба и трајала је кроз историју руско-српских односа, пролазећи кроз озбиљна искушења. Такво искушење је био Први српски устанак. Најпре га је Русија подржала, пружила је српским устаницима новчану помоћ и дипломатску подршку, периодично је слала своје војне јединице у помоћ Карађорђу, а увела је и самосталне војне операције против Турака. На српској земљи су тада погинули многи руски војници и официри, попут генерала Јегора Цукато.

То је било 1807. године. Покушај преговора и примирја са Турцима Срби су дочекивали врло негативно: „Ја сам лично био изложен опасности да постанем жртва очајања Срба и једва сам успео, уз помоћ људи мени привржених, да малопомало смирим узбуркане духове и да их поново вратим на прави пут“, писао је 1807. године руски опуномоћеник у Београду Константин Родофиникин, који је тамо отпутовао чим је Русија склопила Тилзитски мир. Године 1811, после Кутузовљеве победе над Турцима код Рушчука и склапања Букурештанског мира уочи Наполеонове интервенције, Србима су поново „окренута леђа“.

И поред тога што Русија није отишла из Србије тек тако, него је у договору са Турцима утврдила одредбе о амнестији свих учесника устанка и о аутономији Београдског пашалука, поставивши на тај начин темеље за обнављање српске државности, Турци су искористили то што је Русија заузета око Наполеона, игнорисали су договор и угушили устанак 1813. године. Како год било, 1815. године је Русија после победе над Наполеоном, свом својом дипломатском моћи државе победнице подржала резултате Другог српског устанка и непосредно допринела да Србија званично добије аутономију у оквиру Турске.

Независност услед руске победе над Турцима: „Узимати здраво за готово“

Године 1877. у Србију је допутовао велики број руских добровољаца, и војника, и цивила. Неко је дошао да помогне Србима у рату за независност, а неко из хуманитарних разлога. Генерал Михаил Черњајев је стао на чело српске армије. Тај народни порив да се помогне Србима спотакао се о чињеницу да је мало ко од тих људи који су допутовали и одмах добили некаква звања у српској армији, имао представу шта је то Србија и тај регион.

Тај порив, пре свега народни (мада је Черњајева на неком нивоу подржао и гроф Игнатјев, као и престолонаследник Александар), у Србији вероватно није био посебно вреднован. Срби су то прихватили као нешто што и мора тако да буде. На српском се то каже „узимати здраво за готово“. Черњајев је жртвовао огроман новац, продао је свој дневни лист да би помогао Србима, а они су њему приписали све невоље српске армије до којих није дошло због руских добровољаца, него управо због саме српске армије, због тога што човек који је тек дошао у Србију никако није могао да руководи том армијом. Можда је требало да он одбије тај предлог.

Можда је у овом случају већу вредност имао некакав дипломатски притисак него долазак огромног броја добровољаца. Како год било, управо је ултиматум руског императора Александра Другог зауставио коначни слом српске армије, а након пола године Русија је већ ушла у свој последњи ратни двобој са Турском завршивши га епском победом над Турском. Управо резултати руске војне победе вратили су Србији дугоочекивану независност после 500-годишњег прекида, и њу су признале све велике силе, шта год Срби мислили о резултатима Берлинског конгреса и колико год се вређали због тога што су границе Србије могле бити другачије, и колико год завидели Бугарској која је по Санстефанском мировном уговору требало да постане балканска суперсила, али није постала због мешања великих сила.

Симпатије царске Русије према Бугарској тих година су у великој мери могле бити везане за неуспехе руске помоћи Србима у српско-турском рату. Могло је и доћи до таквих размишљања у руском државном врху: наш поступак није схваћен, ми нисмо били цењени, а крв смо нашу проливали, и шта смо за то добили? Черњајев је прогнан из Србије, Срби су му одузели орден који су му сами и дали, и оптужили су га за све. Наравно, словенофилска струја унутар руског руководства, која је у међувремену постала још јача него што је била 1876. године, то није опростила српској владајућој династији. То је један од примера како Срби и Руси немају разумевања за другог иако желе само добро. Немају разумевања јер се не познају довољно добро. Права знања о Балкану су у Русији тада била минимална, а и Срби су веровали у неки имагинарни лик Русије.

Испада да је читава историја руско-српских односа у 19. и почетком 20. века везана за то да Русија на Србију не обраћа много пажње када смо јој потребни. Али то није због тога што је Русија била злонамерна, него једноставно зато што и сами у том тренутку имамо доста проблема, као што је то, на пример, било 1812. године, и као што се поновило током 1990-их. А у тренутку када ми притичемо Србији у помоћ, Срби то доживљавају као нешто што тако и мора да буде и не схватају у ком степену је та помоћ Русије била везана за неке жртве. То је некаква драматична неподударност.

У другом делу чланка др Никита Бондарев одговара на питања: да ли је Николај II спасао Србију, да ли је Југославија „помогла“ рушењу СССР, зашто ЛДНР није Српска Крајина нити северно Косово...

Делови овог текста су већ објављени на сајту Недељника а ми објављујемо интегралну верзију.

Никита Бондарев,
Руска реч



Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Десет совјетских авиона који су донели победу у Другом светском рату

2017-07-20 13:28:59

Ваздушне снаге су биле одлучујући фактор који је успорио нацистички напад на СССР 1941. и након четири године рата донео апсолутну победу над Трећим Рајхом. Та...

Митови руске историје: Западни мит о Словенима као робљу

2017-07-19 10:44:12

„Западни истраживачи су увек склони да олако поистовећују речи „Slavs” (Словени) и „slaves” (робље). За разлику од њих, савремени руски лингвисти налазе нове податке и историјске...

Операција „Дропшот“: Kако су САД планирале да униште СССР 1959.

2017-07-16 14:09:59

Американци су планирали да баце 300 нуклеарних и 29.000 других конвенционалних бомби на 200 циљева и готово 100 градова и насеља у Совјетском Савезу, да једним ударцем униште 85% индустријског потенцијала земље.

Колико ће дуго Пољаци да чекају на украјински погром?

2017-07-12 15:53:41

Украјинско-пољско «стратешко партнерство» је достигло нови ниво. До сада су се Пољаци и Украјинци тукли један на један и међусобно рушили споменике, али сада узајамне оптужбе...

Балкански стереотипи о Рускињама: Шта је мит, а шта истина?

2017-07-11 11:52:10

Први мит: Рускиње су лепе Рускиње излазе „међу људе“ дотеране као да су управо сишле са насловне стране модног часописа, тј. у хаљинама које им стоје као...

Машине у експанзији: Преглед најновијих руских војних робота

2017-07-10 12:01:21

Оружане снаге Русије ће се све више ослањати на роботе како би се губитак људских живота у будућим ратовима свео на минимум. По свему судећи, коришћење усавршених аутоматизованих система са аутономним управљањем ће обезбедити Русији доминацију на бојном пољу.

Сурова природа, духови и лов на китове: како живе Ескими на Чукотки?

2017-07-08 21:35:36

За Ескиме не постоји граница између светова природе и културе, животиња и људи, мртвих и живих. Човек се претвара у вука или фоку, жени се женком...

Доктор наука без ноге, с Карађорђевом звездом

2017-07-08 15:25:08

Српска војска гоњена удруженим окупаторским снагама, жељним њене коначне пропасти, с краја трагичне 1915. једва је измакла у сурове албанске гудуре. Подручје Косова и Метохије заузели...

Странци улазе у српску војну индустрију

2017-07-07 23:15:48

Прве акције домаћих фабрика одбрамбене индустрије могле би да се нађу у страним рукама већ следеће године. Нови закон о производњи и промету наоружања и војне...

Лицемерна америчка забринутост због руског утицаја на Балкану

2017-07-05 23:11:52

Лицемеран однос и двоструки аршини Сједињених Америчких Држава (САД) и њиховог поузданог вазала Европске уније су узрок и генератор кризе на Балкану претходне три деценије. Њихово...

rt - kolumne
РР банер колумне

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли сте за придруживање Србије ЕУ?



Фото дана Река Угра

Река Угра