Од Рашке натрашке

Објављено: 25.12.2016.год.
Српска војска у Првом светском рату (Архивска фотографија)


У мом колубарском крају, у доба док сам био мали, ако нешто крене наопако и како не треба, људи би говорили: „Ех, од Рашке натрашке!”

Ја нисам разумео шта им то значи, па сам мислио: „Што ли је тај морао чак од Рашке да иде натрашке и колико му је требало времена да преко брда и долина стигне довде?” Како сам о томе размишљао кад чујем да неко изговори ту изреку, питам моју бабу Дару да ми објасни шта то значи.

Она се горко осмехну и каже: „Е мој синко, то је тешка и страшна прича, али, кад желиш, да ти је испричам:

За време Великог рата, а сигурно си чуо за њега, овде свуд около су вођене велике и тешке борбе. По пољима, њивама, ливадама, брдима и дољама у Колубари, свуд су били ровови, земунице и разна склоништа. Ми, народ, жене и деца смо били ту са војском, помагали колико смо могли, кад почне борба, бежи у подруме, земунице, кад престане, превијамо рањенике, помажемо војсци, радимо око куће разне послове.

После силних борби, мука и изгибенија, победи наша војска и протера пустог Швабу.

Таман се мало стамило и смирило, народ живнуо, почео поправљати рушевине, кад удари сила са свих страна, одовуд Шваба, отуд Немци, оданде Бугари, наша војска се борила и тукла док је имала снаге, а онда крене у одступање, а ми, жене, деца, бабе и деде, куд ћемо – него за војском у бежанију.

Волове и коње одавно узела војска да вуку топове и комору. Мушкарци у рату, ко зна где су и дал су живи. Срећа наша, остала нам је једна крава. Моја мати Томанија и ја узмемо твог оца Бранка који је тад имао пет година и чича Никодиновог Чеду од седам година, натоваримо на краву, понесемо нешто дроња и мало хране што нам је преостало, па са народом за војском, нит ко зна куд ћемо ни докле. Зима, глад, беда, срећа што смо имали Цветуљу, помуземо мало млека за децу, а ми, ћути и трпи.

Ко зна колико смо дана и ноћи провели по брдима и баруштинама. Једног дана стигне та силна светина до Рашке. Пуна брда и долине кукавног народа, дрежди и чека судбину.

Ту краљ и влада, после силних већања, реше да иду у голготу преко Албаније. Покупе старију децу и поведу, а ми, натраг, кући. Тек сад наста права беда и зло, колају болештине, глад, зима, умире кукавни народ ко мушице. Дању се вучемо крај неке реке, заноћимо где стигнемо.

Разместимо се једно вече на некој пољани, таман се сместили, удари сила из неба и земље, грми и пуца са свих страна, пада јадна сиротиња ко снопље. Ја легла преко твог оца да га заклоним, мама Томанија зграби Чеду, када га свишти куршум по сред чела, ни зевнуо није.

Кад престаде паљба, вриска и кукњава до небеса, не зна се ко је жив а ко мртав.

Два дана смо раскантавали, рањене увијали у дроње, а мртве сарањивали. Чеду умотасмо у ћилим и закопасмо испод неке јабуке дивљаке.

После три месеца мука и патњи, стигнемо кући. А овде све попаљено, опљачкано и разваљено. Шваба свуд завладао и узео све под команду. Покупи нас жене и тера да кулучимо. По цео дан туцамо камен и пресипамо сокаке да пусти Шваба не гаца по српском блату. Гладне и жедне рмбамо од зоре до мрака, па од муке смислимо и певамо песму:


            Покрај пута цветало багрење,

            Српске жене туцају камење,

            Ој, Србијо, стани у параду,

            Да ти Швабе чекиће раздаду.”

После ове бакине приче Рашку сам замишљао као свето место, и да имам неке обавезе према том граду.

Много година касније, стицајем околности, са Рашком сам успоставио вишеструке, нераскидиве везе.

Почетком деведесетих година прошлог века Рашка општина ми је уступила плац, на коме стоји моја скулптура медведа, познатог као „Копи”, који је постао симбол Копаоника. Касније сам приредио изложбу скулптура у њиховој галерији и за ту прилику извајао краву на којој јашу два детета и поклонио је рашчанима. Потом сам исклесао споменик Данилу II, архиепископу, црквеном великодостојнику и државнику, који краси парк испред дома културе у Рашки.

13. новембра 2015. године, на стогодишњицу заседања наше владе, на којој је донета историјска одлука о преласку наше војске преко Албаније, у кући у којој је заседала влада, отворена је спомен-соба, са обиљем експоната и историјске грађе, а моја скулптура, крава на којој јашу два детета, заузима почасно место.

Живорад Циглић – Цигла,
Политика

 


Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Падају „никловане“ маске: Ко опструише закон и обмањује грађане Србије

2017-02-21 14:28:41

За истраживаче руде никла у Србији, судећи по њиховој најезди која не јењава, ускоро би се могао отворити посебан шалтер у Министарству рударства. А, дијалог странке и...

Бој без шанси за победу: Кошаре у Авганистану

2017-02-19 10:42:52

У близини пакистанског града Пешавара, 26 априла 1985. године, совјетски ратни заробљеници дигли су побуну у тајном затвору. Било их је свега двадесет и данима су...

Руски цар одао почаст српским добровољцима

2017-02-18 22:52:12

Априла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја...

Вишеградски фантом без возног реда: Подвиг човека без последње адресе

2017-02-18 09:53:32

Машиновођа Војин Никитовић решио је да се из пакла НДХ спасе тако што ће украсти воз, напунити га избеглицама и кренути према Србији...

Руда никла копаће се у Мокрој Гори, а прерађивати на Косову

2017-02-17 21:44:09

До милијарду тона руде никла у Мокрој Гори, од којих је 300 милиона тона одмах експлоатабилно – а вреди 7,5 милијарди долара, и овог пута покушава...

Од хајдука до Гвозденог пука

2017-02-14 19:14:18

Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није...

Смрт у Венецији

2017-02-14 18:59:02

Ове године је национални кључ условио да Република Српска опет шаље свог представника у Млетке, на двогодишњи ликовни сабор, под фирмом омрзнуте Босне и Херцеговине.

Чепурин: Русија подржава Србију у спречавању стварања вештачке косовске псеудодржаве

2017-02-12 07:55:08

Десетог фебруара 1549. цар Иван Грозни успоставио је Изасланички ресор као посебну установу која се бавила спољнополитичким стварима.

Како живе и раде „копачи злата“ на северу Русије

2017-02-11 23:29:46

Тежак је живот људи који раде на вађењу злата. Смена им траје 11 часова, а могу да раде само од маја до октобра. Како се залихе...

Јефтини патриоти и прецењени издајници - трка сатрапа

2017-02-09 11:00:17

Појмови у наслову овог текста нису из вокабулара његовог аутора, већ су њихови. Они једни о другима износе сушту истину којој, ипак, има штошта да се...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли сте за придруживање Србије ЕУ?



Фото дана Елбрус

Елбрус