Цариградске згоде првих српских дипломата

Објављено: 24.12.2016.год.
Илустратор: Милан Ристић
ПОПЕЧИТЕЉ, КАПУЋЕХАЈА И ЊЕГОВ СЕКРЕТАР


„Бит'ће избран и наименован између Серба један Капу-Ћехаја, који има пребивати постојано при мојој високој Порти, и отправљати дјела Народа Сербског сходно мојим намјеренијима Царским, и уредбама и свободама националним Сербије.” (Тачка 18. Хатишерифа султана Махмуда II књазу Милошу – Турски устав 1838)

Зима у Цариграду те 1842. године била је уобичајено кишна и ветровита. Хладни ветар је завијао око блиставих минарета и џамијских кубета док се киша у потоцима сливала по истанбулским сокацима. Промрзли и прокисли секретар српске Агенције при Порти, Вукашин Радишић, погнуто се враћао кући. Носио је лекове у свој собичак у коме су, болесне, лежале његова жена и кћи. Кашљуцајући спуштао се ка обали мора ка свом скромном стану. Био је почетак године, али је расположење Вукашина Радишића било слично цариградском времену. Са зебњом у срцу осећао је како се тамни облаци надвијају над његовом судбином као и над судбином његове породице.

Иако је цео дан био заузет секретарским пословима, Вукашин је знао да његов дневни посао још није завршен. Преостало је да далеко од туђих очију, припреми редовни поверљиви извештај за Београд о понашању и мутним радњама свог претпостављеног Јована Антића, капућехаје (посланика) и шефа српске Агенције у турској престоници.

Леп, вредан, паметан

У доба првих Обреновића, када се полузависна Србија тек описмењавала, Вукашин Радишић већ је био познато име међу ученим људима Књажевине. Рођен 1810. године у тадашњој Аустријској царевини, образовао се у Грчкој школи у Земуну, где је већ са 19 година постао наставник. Незадовољан послом, Радишић је решио да пређе у Србију, где га је кнез Милош поставио 1836. године за професора грчког језика у тек основаној крагујевачкој Гимназији, а затим и за професора на Лицеју. Запамћено је да је Радишић „био човек необичне лепоте” и да се добро оженио, лепом Маром, трговачком кћерком.

Млад и вредан, Вукашин се брзо истакао својим ученим делима, преводима са старогрчког и песмама. Написао је први уџбеник грчког језика у Србији. Постаће и дописни члан Друштва српске словесности. Забележено је да је Радишић први предложио да се слава Светог Саве обележава као дан српског школства и који је тим поводом приредио и прву прославу у крагујевачком Лицеју, јануара 1840. године.

Радишић се занимао и ширим питањима будућности српског народа. Његов спис „Сабор Словенства”, објављен у Пољској 1842. године, сматра се политичком претходницом чувеног Гарашаниновог „Начертанија”. Радишић није дуго остао у школским пословима. Крајем септембра 1840. године разрешен је дужности професора и постављен за секретара тек основане српске Агенције у Цариграду.

Првих месеци у Цариграду Радишић је радио као лични секретар поверљивог трговачког представника породице Обреновића, Јована Германа, да би тек јула 1841. године отпочео с послом у Агенцији. Можда је у овим почецима лежао разлог неповерења, па и отвореног непријатељства које се развило између младог и ученог секретара и његовог шефа, капућехаје, који није трпео Германа.

Агенцију Кнежевине Србије у Цариграду чинили су: капућехаја, његов помоћник, драгоман (тумач за турски, истовремено и курир) и секретар. Политичко надметање и нестабилност у Србији имали су одјека све до Цариграда, a пре свега у српској Агенцији. Каријере, животни путеви, судбине капућехаје, његовог заменика, секретара, па и осталих запослених зависили су од тога која ће од страна у српским политичким борбама да превлада, да ли ће кнез или неки од његових попечитеља (министара) или државних „совјетника” имати последњу реч.

У то доба, борба се водила између кнеза Милоша кога су подржавали такозвани обреновићевци и групе уставобранитеља које су предводили Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић. Такозваним „Турским уставом“ из 1838. године устоличен је Совјет састављен од 17 угледних људи који су имали могућност да надзиру и да ограниче кнежеву власт. Након више буна и побуна, разочарани и уморни кнез Милош абдицирао је јуна 1839. године и напустио Србију. Наследио га је шеснаестогодишњи син Михаило (III) Обреновић, током чије се владавине борба за власт још више распламсала. И за обреновићевце и за уставобранитеље врло важно је било да добију подршку од тадашњег српског суверена – Турске, као и од Русије, која је у то време имала улогу званичног заштитника православних хришћана на Балкану.

Шефу за петама

У српским међусобицама и настојањима да се обезбеди подршка Турака односно Руса, улога српског капућехаје и Агенције Књажевства Сербије при Порти била је посебно важна. На то место је 1839. године именован Јован Антић, одраније српски представник у Цариграду. Он је (рођен 1793) био образован чиновник. Припадао је групи првих ученика београдске Високе школе који су учили у време Првог устанка. Кнез Милош га је као свог питомца послао у гимназију у Сремске Карловце, а затим у Пешту. Антић је био искусан дипломата који је доста времена провео у Цариграду. Био је писар шесте српске „депутације” на Порти (1827–1830) као и члан седме (1833). Говорио је бројне језике: латински, немачки, италијански, француски, грчки и турски.

Стицајем околности сачувано јe петнаест поверљивих писама које је секретар Агенције Вукашин Радишић током прве половине 1842. године слао у Србију. Из тих порука види се да је изгледа најважнија његова улога била да уходи свог шефа. Радишић је обавештавао о кретању капућехаје Антића, о његовим везама са турским и другим страним дужносницима, о томе шта је рекао своме драгоману или својој жени, о његовој преписци и финансијским пословима. Притом, Радишић је користио све могућности за прикупљање података: потплаћивао је Антићеву околину и ситне турске чиновнике који су могли да га обавесте о капућехајиним пословима на Порти, отварао је шефова писма, улазио кришом у његове просторије док је овај био одсутан, прислушкивао је разговоре...

Чини се да односи између Антића и Радишића још од првог сусрета нису били добри. Иако је требало да капућехаја свом секретару одобри смештај („квартиру”) у некој од бројних просторија српског „правитељственог конака” у Цариграду (конак је имао 37 просторија) то се није остварило. Радишић је морао да изнајми посебну собу у једној од нездравих цариградских четврти („близу мора загушљиве татарске собице”), на што се горко жалио у једном од својих поверљивих писама: „Удаљи ме из конака... не хтеде ми дати од толики красни у конаку овом соба... тако да ће моћи лакше и слободније од мене интриге правити”. Антић је очито слутио чиме би се могао бавити његов нови секретар, који му је на неки начин био наметнут, па га је држао што даље од конака.

У сваком свом писму Радишић шаље мање или више неповољне вести о Антићу и критике на његов рачун. У првом реду, Радишић пребацује српском капућехаји да се углавном бави својим пословима, а да се мало брине за интересе народа. Ипак, капућехаја је себично успео да код Великог везира „издејствује да пише Његовој Светлости (тј. кнезу) у Сербију ради његовог овде останка и постојанства”. С друге стране, према Радишићу, капућехаја редовно оговара сопствену власт: „Изговорио је он преда мном, како се јако нада, да ће скоро друго лице и то по свој прилици Аврам (Петронијевић) доћи на ваше место (то јест, за попечитеља) па ће после персоналу и Агенцији овдашњој бити боље.” Ипак, као што ћемо видети, Радишић није само без основа клеветао свог претпостављеног.

Власт је мила...

„Високородије” коме се учени Вукашин Радишић обраћао и коме је слао извештаје, био је тадашњи први човек администрације младог кнеза Михаила, кнежев представник (председник владе) и попечитељ спољних послова Ђорђе Протић. Рођен 1793. године, Протић је ступио у државну службу још 1819. године као писар. Био је секретар па онда и председник суда у Крагујевцу. Осиони кнез Милош једном приликом је наредио да се због неке тужбе за недолично понашање Протић, иако већ чиновник, без икаквог суђења избатина.

Протић ово Милошу никада није заборавио, па је учествовао и у бунама против кнеза, а једно време живео је у изгнанству. Милошева Србија, записаће касније Протић у својим „Сећањима”, место је „гди пуста воља једног човека сваки час бело може црно, а црно бело начинити... гди чиновници не знају ни шта су, ни докле њина власт и њина дужност иде...”

Ипак, под Обреновићима Ђорђе Протић ће достићи и највише положаје. Из изгнанства се вратио 1837. године, да би две године касније постао попечитељ унутрашњих послова. Напредовао је 1841. године до кнежева представника и попечитеља спољних послова. По тадашњем обичају Протић је, иако није био војник, уз државни положај добио и чин ђенерал-мајора. У свом „Поменику знаменитих људи у српског народа”, М. Милићевић записао је да је Протић „док је био ван власти нападао на оне који су у власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне који, ма по чему нису властима мили!”

Тако је једном приликом одбио да разговара са ранијима пријатељима и главним опозиционарима – Томом Вучићем Перишићем и А. Петронијевићем – када су ова двојица дошли да га моле за помоћ. Протић ипак није био способан да спречи покретање Вучићеве буне против кнеза Михаила.

У понеком од писама, иако ређе, Радишић јавља у Београд и о ширим збивањима у турској престоници која су била од дипломатског значаја, о томе шта је султан важно рекао после молитве у џамији, о здрављу великог везира, о избору васељенског патријарха или о односима Турске с Персијом. Међутим, често се жали и на „своје слабо здравље” због којег не може да излази онолико колико би желео и да прикупља новости у чаршији. С времена на време, моли и за финасијску подршку, због додатних трошкова у подмићивању послуге, због слања поверљиве поште и „због овдашње скупоће”. „Усуђујем се Вашем Високородију понизно приметити, да би врло нужно било, да се моја плата с неком стотином талира за овде још повиси...”

У писму из маја 1842. секретар помиње и сопствену породичну трагедију која се одиграла неколико месеци раније:

„Ја сам од велике жалости и туге за мојом покојном фамилијом бачен у неко нездравље и никако не могу јошт да се опоравим, па зато доктор ми из квартира не избива...”

Радишићу су у марту 1842. године једна за другом у року од девет дана, вероватно од исте болести (сушица или куга) умрле кћи Јелена и жена Мара. Обе су сахрањене у истом гробу, у Цркви Свете Параскеве у истамбулској четврти Хаској, где су иначе сахрањивани чланови српског посланства који би преминули у Цариграду. Неутешни Вукашин испевао је као последњи поздрав својим драгима епитаф у стиховима, који су уписани на њиховој гробној плочи:

„Удаљена од мајке и рода, од Србије мила завичаја, Мара љуба Радишића Вука, а под венцем од дваест сунаца, лего овде под кров света санка, Јелена ми, ћерца с десна спава, моје прво и последње чедо...”

Закидање народних пара


И поред личне трагедије, Радишић није заборављао своју дужност. У време драматичних догађаја у Србији, препокорни секретар се и даље предано посвећивао праћењу „мутњи” свог претпостављеног. Дојављује тако како овај неовлашћено отвара, проверава и копира пошту која је из Београда преко Агенције упућивана везирима на Порти („г. Антић је то морао чинити код џамије Султан-Мемедове, гди има једно потајно друштво турско, које за добру плату писма отвара, прочитава и опет запечашава”).

Међутим, најтеже оптужбе које је Радишић прикупио тицале су се финансијске „мутње“ српског капућехаје. „Ето дакле Ваше Високородије, како је г. Антић и овде закинуо од свог рода и народа 1000 гроша”, јавио је огорчени секретар у једном писму из маја 1842. године, прилажући конкретне детаље. У другом писму јавља: „ја сам очевидац да је г. Антић при рођењу Султанске кћери купио један тулум зејтина од 50 ока, по 5 гроша оку. Од овог потрошио је само 30 ока на илуминацију... а остали 20 ока употребио је све на своју домаћу потребу.”

С друге стране, пренео је и да му се капућехаја жалио на високе дугове које српска држава има према њему лично и које никако није могао да наплати, па је вероватно то био разлог због којег се одлучио да понегде „закине” од народних пара. Секретар је такође сумњичио свог претпостављеног да намерава да на своје име препише и сам српски конак у Цариграду, али ова оптужба се касније показала као неоснована.

Радишић није презао да „за ползу отачества” између осталог, тајно претура по капућехајиним стварима, отвара писма и копира поруке које је овај добијао из Београда. У једном писму нашао је чудну поруку коју је Антићу упутио његов брат Вучко: „У воденици г. Симића омацила се мачка па окотила и једнога пацова, кога су у апотеки балсамирали.” Препокорни секретар је био збуњен пред оваквом шифром. Мора да су „Симић, мачка, мачићи и пацови нека политичка вест” додао је у свом коментару попечитељу.

Посебно важан Радишићев извор поверљивих података била је рођена капућехајина супруга (која се у писмима једноставно назове „Антићка”) која је с мужем често била у завади па га је после у бесу оговарала члановима Агенције, а посебно младом и лепом секретару. Након једне бучне препирке са мужем („жена г. Антића, пошто је извукла бој од њега на сред коначке авлије, тако да су се комшије изнокола чудиле на вику”), Антићка је описала како је њен муж утајио „један велики цвет од брилијантина”, који је био набављен као поклон супрузи једног од паша на Порти.

У једном писму секретар је смело предложио да добије од српске владе овлашћење „да могу изненада запечатити г. Антића тајниј ђевђир у коме му каса и у каси којекаква тајна акта и овај цвет леже, те тако повратити народној каси 70.000 гроша.” Међутим, Правитељство у Београду, имало је у то време вероватно довољно унутрашњих мука и тешкоћа којима се првенствено бавило тако да се никада није озбиљније посветило питању цариградског капућехаје и његових финансијских мутњи на које је указивао секретар Радишић.

Паралелна дипломатија


Средином 1842. године у Србији је дошло до драматичних обрта. Политичка борба уставобранитеља и обреновићеваца претворила се у Вучићеву буну и грување топова. Отресити Тома Вучић Перишић успео је да се са својим помагачима дочепа јединих топова српске војске и да код Крагујевца растера малодушне трупе кнеза Михаила. Кнез је са сарадницима, међу којима је био и попечитељ Протић, крајем августа 1842. године, напустио Отечество.

Вучић, Петронијевић и уставобранитељи постали су господари Србије. За новог кнеза прогласили су Карађорђевог сина Александра, ког је убрзо признала Порта. Међутим, тешкоће су дошле с руске стране, која се као покровитељ Србије супротставила насилној смени владара за коју није била питана. Наступила је огорчена дипломатска борба како би ново стање у Србији било признато.

Већ септембра 1842. године запутио се из Београда у Цариград Алекса Симић, кога су уставобранитељи одредили за новог српског капућехају, јер ће он „народна дјела у Цариграду по даним му на тај конац инштрукцијама и по обштој жељи народа најбоље заступати моћи”. Симић (рођен 1800) био је син једног од познатих учесника Првог српског устанка, капетана Ђорђа Симића.

Алекса је постао писар кнеза Милоша1819. године. Више пута је у кнежево име путовао у Цариград, а 1835. године постао је накратко попечитељ финансија. Као угледан трговац – уз још познатијег уставобранитеља, брата Стојана – помогао је Вучићеву буну. Након што је стигао у Цариград, Симић је у српском правитељственом конаку затекао Јована Антића, који је остао веран кнезу Михаилу.

Стекле су се необичне прилике: нови капућехаја заступао је власт у Београду, док његов колега није желео да одступи, позивајући се на писмо које је добио од Ђорђа Протића у име кнеза Михаила, који се и даље сматрао законитим владаром, иако у изгнанству. У Цариград је пристигло и посебно изасланство коју је упутио кнез Михаило. Тако је у јесен 1842. године Цариград постао поприште две паралелне и сукобљене српске дипломатије: оне из Београда која је заступала Карађорђевића и оне избегличке, која је бранила права Обреновића. „Европејски посланици врло мотре сада на нас оћемо ли ми и у чем нибуд нарушити Устав”, јављао је Алекса Симић из Цариграда.

Тужакање владара

За то време секретар Радишић наставио је свој стари посао, иако сада за новог послодавца. Сматрајући и даље да му је Антић главни противник и да штети народним интересима, Радишић се окренуо Алекси Симићу, који је сада постао главни прималац његових поверљивих обавештења. Иако је већ „обележен” као обреновићевац, Радишић се вероватно надао да ће се на овај начин додворити новим властима.

Било како било, српска надметања у Цариграду продужила су се још неко време. Захваљујући Радишићу, Симић је добио писма капућехаје Антића упућена руском посланику, у којима је нови српски кнез Александар Карађорђевић проглашен за „врло глупог човека”. Антић је такође Русе убеђивао да је нова српска влада „бунтовничка” и да жели да сруши руско покровитељство над Србијом.

Тако су следбеници српских устаника, четврт века након Другог устанка, једни друге потајно или јавно међусобно отрцавали и тужакали Русима и Турцима. Порта и њени везири поново су могли да утичу на то ко ће да влада у Београду.

Дипломатска борба око признавања положаја новог српског кнеза наставила се готово целу годину. Септембра 1843. године и Русија и турски султан потврдили су Александра Карађорђевића за законитог кнеза. У међувремену, два јунака која су били предмет ове приче, напустили су правитељствени конак и престали да раде за српску Агенцију. Јован Антић је октобра 1842. године уредно и без даљег натезања пренео управу конака на капућехају Алексу Симића. Обојица су том приликом потписали целокупан инвентар конака.

Ни Вукашин Радишић није остао много дуже: повучен је са дужности секретара у фебруару 1843. године. Осећајући да је непожељан код нових власти, Радишић се још неко време задржао у Цариграду говорећи да ће можда „поћи на другу страну”, али се на крају ипак вратио у Србију. Његова молба да добије државну службу одбијена је од српске власти неповерљиве према доказаном обреновићевцу.

* * *

Након повратка у земљу Вукашин Радишић није дуго поживео. Једва је стигао да у српском часопису објавио тужну песму, сличну Змајевим „Ђулићима увеоцима”, посвећену успомени на рано изгубљену кћеркицу и на вољену супругу. Своје драге није надживео ни две године. Тешко болестан од сушице, преминуо је децембра 1843. године, у тридесет и трећој години. Сахрањен је на тадашњем централном београдском гробљу, поред Маркове цркве (данашњи Ташмајдан).

Капућехаја Јован Антић остао је након 1842. године без државне службе. Вратио се да живи у Београду, вероватно са новцем стеченим – видели смо како – током службовања у Цариграду. Читавих 17 година касније, јануара 1859. године, Антић је на савском пристаништу дочекао повратак на власт оних којима је некада верно служио: кнеза Милоша и кнеза Михаила. Умро је у дубокој старости, у 93. години (1886).

Попечитељ Ђорђе Протић био је у изгнанству у Аустрији од 1842. до 1857. године. Тамо је написао и своја сећања „у којима себе марљиво правда, а противнике окривљује”. Написао је и једну историју грчког устанка. Након повратка у земљу 1857. године Протић је добио државну пензију. Међутим, није дуго гледао своје отечество: умро је исте године кад се вратио у Београд.

Капућехаја Алекса Симић након успешно обављеног задатка у Цариграду, једно време 1843. године био је кнежев представник и попечитељ спољних послова. Касније је постао и попечитељ правде (1849), нешто касније (1853) поново је постављен за кнежевог представника. При крају каријере постао је државни саветник. С. Јовановић је за њега написао да је, попут Илије Гарашанина, спадао међу оне чиновнике „који су и без уредног школовања сами себе начинили добрим и практичним администраторима.” Као и његов брат Стојан Симић, Алекса се цео живот бавио и трговином, стекавши велику имовину. Умро је 1872. године

Аутор: Душко Лопандић
Илустратор: Милан Ристић
Забавник


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Падају „никловане“ маске: Ко опструише закон и обмањује грађане Србије

2017-02-21 14:28:41

За истраживаче руде никла у Србији, судећи по њиховој најезди која не јењава, ускоро би се могао отворити посебан шалтер у Министарству рударства. А, дијалог странке и...

Бој без шанси за победу: Кошаре у Авганистану

2017-02-19 10:42:52

У близини пакистанског града Пешавара, 26 априла 1985. године, совјетски ратни заробљеници дигли су побуну у тајном затвору. Било их је свега двадесет и данима су...

Руски цар одао почаст српским добровољцима

2017-02-18 22:52:12

Априла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја...

Вишеградски фантом без возног реда: Подвиг човека без последње адресе

2017-02-18 09:53:32

Машиновођа Војин Никитовић решио је да се из пакла НДХ спасе тако што ће украсти воз, напунити га избеглицама и кренути према Србији...

Руда никла копаће се у Мокрој Гори, а прерађивати на Косову

2017-02-17 21:44:09

До милијарду тона руде никла у Мокрој Гори, од којих је 300 милиона тона одмах експлоатабилно – а вреди 7,5 милијарди долара, и овог пута покушава...

Од хајдука до Гвозденог пука

2017-02-14 19:14:18

Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није...

Смрт у Венецији

2017-02-14 18:59:02

Ове године је национални кључ условио да Република Српска опет шаље свог представника у Млетке, на двогодишњи ликовни сабор, под фирмом омрзнуте Босне и Херцеговине.

Чепурин: Русија подржава Србију у спречавању стварања вештачке косовске псеудодржаве

2017-02-12 07:55:08

Десетог фебруара 1549. цар Иван Грозни успоставио је Изасланички ресор као посебну установу која се бавила спољнополитичким стварима.

Како живе и раде „копачи злата“ на северу Русије

2017-02-11 23:29:46

Тежак је живот људи који раде на вађењу злата. Смена им траје 11 часова, а могу да раде само од маја до октобра. Како се залихе...

Јефтини патриоти и прецењени издајници - трка сатрапа

2017-02-09 11:00:17

Појмови у наслову овог текста нису из вокабулара његовог аутора, већ су њихови. Они једни о другима износе сушту истину којој, ипак, има штошта да се...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли сте за придруживање Србије ЕУ?



Фото дана Елбрус

Елбрус