Како смо освајали бели свет

Објављено: 02.12.2016.год.

У АФРИКУ, ПО ПАПРИКУ...


У време кад се, крајем 19. века, велика већина становништва Србије ретко мрдала ван сопственог села или града, Коста Динић, лекар, решио је да се отисне у Конго, где је први пут дао клиничку слику... сиде..

Белгијска лука Анверс, гужва, трка, одзвањају бродске сирене, носачи се растрчали, померају се дизалице којима се утоварује терет. Брод „Едуард Болен” спрема се да исплови на далеке путе, ка Конгу. Датум је 6. децембар 1896. године. Везови су скинути, брод се отиснуо, још један поздрав сиреном. Палуба начичкана путницима који машу онима на обали. Брод пун официра, службеника, трговаца, мисионара, а ту је и понеки радник. И сви су на огради, да још једном баце поглед на „цивилизацију”.

Међу њима један бркајлија. Са сапутницима прича на француском, без страног нагласка, па су мишљења да је дотични сигурно Парижанин. Још кад су сазнали да је по занимању лекар, готово да су били сигурни. И то лекар који путује на службу у срце црне Африке, право у Конго. Само, презиме им је деловало чудно, није звучало француски. Динић.

Илузије под усијаним небом

Месец дана раније белгијска влада расписала је конкурс за лекара Друштва железнице у Конгу. Под службом се подразумевало лечење радника на градилишту велике пруге која је имала да олакша експлоатацију Африке, и то на три године. Посао је добио четрдесетдвогодишњи др Коста Динић, родом из села Бруснице, код Горњег Милановца. Колико је то била велика ствар говори и чињеница да је списак путника објављен у белгијским новинама. Како и не би, у питању је огроман грађевински подухват, пруга од Матади до Леополдвила, пределима кроз које добрим делом људска нога (она обувена, барем) никад није крочила.

Динић је имао добре препоруке, пошто је медицину завршио у Паризу, докторирао одбранивши тезу о кефиру, којој до данас нема шта много да се дода или одузме. Потом је радио као лекар по Србији, а током Херцеговачког устанка (1875–1878) друговао је са кнезом Петром Карађорђевићем, тада Петром Мркоњићем. Како је Динић потицао из утицајне породице карађорђевићеваца, ово је било пријатељство које је гајио до краја живота.

Због таквог породичног стабла, Коста је од школских дана имао много невоља по Србији у време Обреновића. Додуше, није да су те невоље настале тек онако. Он сам је и те како томе доприносио, од писања по школским новинама, приговарања властима због присуства жандара у школи, све до каснијег рада у Радикалној странци, где је догурао до народног посланика за Пиротски крај, у коме је у том тренутку службовао као лекар. И упорно наставља да Обреновићима гура прсте у очи. Због тога је неколико пута био у букагијама, закључно с чувеном Чебинчевом афером (1894–1895), у којој је са осталим виђеним радикалима оптужен за заверу против поретка, па је осуђен на неколико месеци затвора.

После затвора је редовно одбијан на конкурсима за среске лекаре, па је бесан напустио Србију и у Женеви постао лични лекар кнеза Петра Карађорђевића. Како је и потоњи краљ запао у новчане неприлике, то се Коста јавио на онај оглас за Конго. И прошао.

Сад је тај Коста стајао на палуби брода мотрећи на сапутнике. А тамо није било ниједног који је у Конго путовао ради задовољства. Сви послом, уверени „да ће под усијаним афричким небом наћи мира и спокојства души својој! Каква горка илузија.”


Супа мени, месо теби

Осам дана од испловљавања, пристају на Канарска острва. Динић користи прилику да се писмом јави пријатељу Петру Карађорђевићу. То ће и годинама касније редовно чинити, током целог службовања у Африци. Добар део тих писама пре неку годину приредила је Ана Цицовић, виши кустос Музеја Рудничко-таковског краја из Горњег Милановца, за изложбу посвећену Кости Динићу. Тако у оном писму са Канара може да се прочита да је наш лекар сазнао да је у друштву неких официра који воде операције против дервиша у Конгу. Незгода је у томе што у тамошњој трупи нема медицинског особља, па се Кости смеши одлазак у беспућа Конга у улози експедиционог лекара.

Предах на Канарима је убрзо завршен, па брод креће даље. Поред Либерије, Гвинеје, Лагоса, Камеруна, све до Банане, јединог излаза на море државе Конго. Ту брод улази у истоимену реку, па узводно до Боме, тадашње престонице.

   Вероватно да би избегао онај експедициони корпус, Динић се прихвата управе над
болницом за локално становништво у том граду. Поред његове, ту је и она за Европљане, мешања нема ни у ком случају. Да се све држи под контролом старају се војници из касарне, а ту је и пошта. Таман да Коста своја писанија шаље пријатељу Петру. Стиже му и писмо белгијског краља Леополда II, који му се топло захваљује на пожртвовању у просвећивању Конга. А Коста се труди. Толико, да је у јулу 1897. године, поред лекарског намештења, постављен и за заменика судије у округу Кванго-Оријентал.

Кад није судио и управљао болницом, главна дужност био му је обилазак државних станица близу Банане. А то је нешто од чега су сви бежали. Подразумевало је пут кроз прашуме, вишедневни, све до неких истурених постаја усред недођије. Како је писао, живео је правим „афричким животом”. А то ће рећи дуга путовања кроз прашуму, у носиљци. Или, макар неко време у носиљци. Жао му је јадних црнаца, који се с муком пробијају кроз растиње са све неким тамо српским лекаром на плећима. Па онда дођу до висећег моста. Сав од даски и лијана, па кад човек прелази преко њега, лети на све стране, као љуљашка.

Целим путем пролећу јата папагаја. Официри и војници из пратње реше да је време за оброк, убију десетак комада, за супу. Супа је добра, али месо не ваља, тврдо је. Логично, супа иде белцима, месо црним пратиоцима. А на одмориштима његов лични кувар спрема бифтеке, јаја, а све се завршава камамбером, како ред налаже. И то на столовима, усред прашуме.

Села кроз која пролази упоређује с онима у његовој лепој Шумадији. И за дивно чудо, овдашња су далеко лепша и уређенија. Прочуло се да долази доктор, па су доносили децу да их прегледа. Нису недостајали ни одрасли.


Први опис сиде

На једном од тих пропутовања кроз прашуме Конгоа Коста је видео медицински случај о ком је оставио запис. Увели су га у колибу у којој је затекао пацијента са таквом упалом плућа о каквој никада раније није ни читао, а камоли да је видео. Нешто касније, описује живот радника који су крчили шуму, па бележи случај болесника с карциномом коже. Свом пријатељу Морису Капошију, угледном мађарском дерматологу, описује случај и то је први пут да се у медицини помиње Капошијев синдром, што је један од симптома клиничке слике сиде. И она и онаква упала плућа јављају се као пратећа компликација оболелих од исте болести, па се закључак сам намеће. Коста Динић је још крајем деветнаестог века дао прве описе сиде!
   Учествовао је и у некој војној експедицији. Узели су га у поход низ реку Кванго. Требало је да нађу неког бунтовног поглавицу и науче га памети, да више не напада раднике. Међутим, кад су дошли у његову област, племену ни трага. Сви, људи, жена, деца, стока, побегли су у прашуму. Кости ова ломатања кроз растиње никако не пријају, па кука да се горко преварио. Односно, преварио га је директор Железнице, који му је обећавао златна брда, а када је дошао у Африку, није имао где честито ни да спава. Као железнички лекар, што му је било званично звање, пруге је виђао тек повремено, и то с брда, јашући на магарцу. То му је превозно средство стављено на расположење. „Магарац јаше магарца и ништа друго.”

Повремено му стижу пакети из Србије, углавном од сестре, с кобасицом и пастрмком. Помиње и ајвар, од кога му вода креће на уста, али саветује да се не шаље, неће „преживети” транспорт.

Три године су брзо прошле. По истеку уговора, Коста се враћа у Европу, на шестомесечни одмор. Међутим, неки ђаво му не да мира, па 1900. године поново одлази у Конго, сада као лекар Друштва железнице Вицино-Мајамбе. Овог пута с њим је и жена Милева. Она, међутим, не подноси најбоље афричку климу. Одмах се разболела, падала је у грознице једну за другом. Да му неко не би пребацивао да је хтео да умори жену, Коста ју је брже-боље укрцао на први брод и правац Европа. А да је случајно доспела у Африку током прве Костине одисеје, ту би тек настао дармар.

Поклон за жене

Наиме, како је помињао у писмима кнезу Петру, доктор Динић се у Африци и оженио. Црнкињом, наравно. Тачније, више њих. Помиње фотографију на којој седи у столици, окружен афричким венерама, целим харемом. Додуше, нису то баш све његове жене. Изгледа да се и кнез Петар забринуо за судбину пријатеља, па га је Коста уверавао да нема разлога за бригу. Тражи да му кнез пошаље неколико комада бижутерије, како би даривао жене. Али, пре но што су понуде стигле, морао је да напусти Попокабаку.

Док је јурцао по прашумама и бестрагијама, Коста Динић упорно је скупљао свакојаке предмете који би му се учинили занимљивима. Прибавља коже разних животиња, прави збирку лептира, скупља музичке инструменте, оружје, тотеме... Ту су и слоновске кљове. Чак и један шешир, који је добио од колеге, месног врача. То се сматрало за нарочиту част. Кнезу обећава најбољу збирку, прави етнографски музеј Конга.

И тај други боравак у Конгу изашао му је на нос. Почео је да поболева, па је планирао повратак у Европу. Не нужно у Србију, у којој су још владали Обреновићи. Пише како жели у домовину да уђе на велика врата, никако на капиџике. Коначно се укрцава на брод за Европу 25. маја 1903. године.


Збирка у музеју

Баш на том броду сазнао је за догађаје у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године. Кад је чуо вест о убиству Обреновића, решио је да дође у Србију. Његов пријатељ Петар управо је постао краљ! Међутим, пре Београда, свратио је до Женеве, да посвршава неке послове новопеченог краља, као његов човек од највећег поверења. А „Београдске новине” 29. јула 1903. године бележе да се „др Коста Динић, бивши окружни лекар, који је провео неколико година у Конгу као колонијални лекар, вратио у отаџбину”.

   У отаџбини је Коста одмах постављен за физикуса Округа београдског и личног лекара краља Петра Карађорђевића. Стално је у друштву краља, чак је неколико месеци 1906. године обављао дужност његовог секретара.

Ипак, вишегодишњи боравак у Африци оставио је последице. Болести су стизале једна другу, да би једна упала плућа била кобна. Преминуо је 18. јануара 1907. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у гробници коју је купио краљ Петар. Читава краљевска породица присуствовала је сахрани.

А шта је било са оном колекцијом? По повратку у Србију предмети су подељени на приватну колекцију Косте Динића и колекцију краља Петра. Свој део Коста је држао у кући у Његошевој улици. Међутим, на кућу је током Првог светског рата пала граната, а инвентар је развучен. Сачувано је тридесетак предмета који су до данас у својини наследника, породице Белосавић. Други део збирке красио је једну собу у Старом двору све до 1915. године. И то је нестало током окупације.

Деценијама касније, неки предмети су се појавили у колекцији Војног музеја, назначени као поклон генерала Душана Стефановића из 1937. године. Ради се о комадима оружја из Конга, па је са сигурношћу утврђено да то потиче из Динићеве збирке.

Било је још неких сличних поклона, а како су доспели до дародаваца, нико не зна. Важно је да су на крају завршили у Војном музеју. А како су доктор Коста Динић и кнез Петар Карађорђевић заједно маштали да једног дана направе изложбу предмета из Конга, показало се да је Ана Цицовић малтене испунила жељу двојице пријатеља, век и кусур касније.


Фотографије добијене љубазношћу

Ане Цицовић из Музеја рудничко-таковског краја, 
Горњи Милановац
Аутор: Немања Баћковић,
Забавник 
 


Кључне речи:

Коментари (2) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

2018-11-17 23:41:39

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...

Велики Ниш у Великом рату

2018-11-16 08:46:42

Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта

Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

2018-11-12 05:10:17

Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Хвала деди на побједи

2018-11-11 07:39:39

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

Дневник официра се вратио у отаџбину

2018-11-10 06:33:06

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...

Биолошки рат против Русије: Пентагон заиграо на последњу карту у циљу очувања глобалне доминације

2018-11-09 19:29:57

На територији бившег СССР-а, Министарство одбране САД активно ради на формирању мреже биолошких лабораторија, у циљу стварања напредних сојева патогених микроорганизама који ће послужити за израду савременог биолошког оружја масовног уништења. Уопште није случајно што се ове лабораторије граде баш на подручју бивших република СССР-а, где су финансијери целог овог пројекта кренули од две кључне тачке: прво, потребно је да се што ближе руској граници, направи мрежа референтних биолошких лабораторија и станица мониторинга одакле се ефективно може управљати стратешким правцима потенцијалног биолошког удара, и друга ништа мање значајна тачка је присуство локалног становништва, које је генетски веома блиско са Русима, и које захваљујући сервилним властодржцима које САД “на овај или онај начин држе у шаци” представља практично неограничен људски ресурс за експериментисање на “живом месу” а све у циљу креирања ултимативног патогена који ће са лица земље збрисати комплетну људску популацију која има било какву ДНК везу са “архетипским непријатељем” САД, тачније са Русима.

Како се идеологија у Русији мењала кроз векове?

2018-11-09 10:20:06

Руски народ је током своје историје пролазио кроз веома тешке периоде. Идеологија и вера у нешто што је узвишеније од опипљиве стварности често су служиле као...

Власт брани и право на сећање

2018-11-05 14:40:16

Забрана преласка државне границе групи српских интелектуалаца је само наставак кампање коју државни органи уз помоћ парадржавних, анонимних структура воде у сусрет обележавању великог јубилеја 100....

Како су у Чачку забрањени ћирилица и шљивовица

2018-11-05 13:06:07

Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића...

Повратак српских Аргонаута

2018-11-05 13:00:30

Приредио Бошко Антић, контрадмирал у пензији На данашњи дан, пре сто година, Врховна команда је наредила Бродарској команди да се врати на Дунав и Саву, одакле су...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: