Странкиње о српском војнику у Великом рату

Објављено: 24.05.2020.год.
Елси Инглис са болничаркама, фотографије из књиге „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату” / Политика

Сведочења „туђинки” о готово митској снази и праведном циљу наших војника, сабрана у књизи, доказ су о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва


Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме, а подучава стварном животу, док подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу, свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност није добра, да није довољна, да је недостојна онога што смо некада били.


Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и она која говори о женама из великог света, које су у Србију стигле током Првог светског рата, да у немогућим условима негују рањенике и тифусне болеснике, остављајући све и дошавши у страну земљу из хуманих и витешких побуда. Њихове записе и писма сабрао је Ратомир Рале Дамјановић у књизи „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату”, а објавио их је новосадски „Прометеј”, у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, у својој едицији „Србија 1914–1918”, пише Политика.

Жене, „туђинке”, које сведоче о јунаштву српског војника, о његовој готово митској снази и праведном циљу, то је још један важан увид, још једна слика у страшном ратном мозаику где пате сви, без остатка, али и доказ о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва.

Елси Инглис у јануару 1915. године стигла је у Србију и од тада је била посвећена српском народу. Према подацима које аутор наводи, она је по избијању рата, уз помоћ Шкотског удружења сифражеткиња, основала Болницу шкотских жена за службу у иностранству, у чијем је саставу било 14 установа сачињених од лекарки и медицинских сестара.

Докторка Инглис у Србији се борила са епидемијом тифуса, која је до краја рата покосила 300.000 живота. Пратећи српске трупе све до Крфа, она је писала о српској војсци свесна тога да носи ожиљке из три рата, да се бори против много надмоћнијег непријатеља, против Немаца, Аустријанаца, Бугара, Арнаута, али да се према заробљеницима односи на исти начин као према својима.

„Кажем да су ови људи прави дивови. Осећам се тако мала поред њих да би требало да се сакријем. Бол! Испаштање! Нисте упознали храброст док не видите ове људе како испаштају. Стварно не знам одакле долази ова раса ратника, али могу рећи да су они прави Божји људи…”

Када пише о повлачењу српске војске и народа преко Албаније, докторка Инглис наглашава да је то „одлазак једне целе нације у изгнанство”, да у читавој историји није било тако великог егзодуса, изузев бекства Израелаца из Египта у древна времена, што је водило слободи, а не изгнанству. Елси Инглис била је прва жена која је добила орден Белог орла, орден Светога Саве и орден Белог орла с мачевима. На Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду посвећена јој је спомен-плоча, а на Дедињу спомен-болница.

Уз народ, остављен од савезника а препуштен планинама Црне Горе и Албаније, све до обале, била је и Мејбел Синклер Стобарт, која је у Крагујевац дошла 1915. године на челу Треће јединице Српског потпорног фонда под управом леди Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског дипломате у Србији од 1910. до 1913. године. Мејбел Синклер Стобарт сведочила је о блискости људи, стоке и коња у том збегу, песничким сензибилитетом писала је о стапању логорских ватри са звездама на хоризонту, као „у истом амфитеатру”.

Дочарала је тешку дилему мајки које су имале да бирају између повратка у окупирана села и смрти од глади и умора у планинама. И у тако тешким околностима она је примећивала топлину срца, смисао за, хумор, храброст и заљубљеност у уметности својих српских сапатника.


Мејбл Данлоп Грујић, фото: Политика

Мејбл Данлоп Грујић, пријатељица леди Пеџет, још из времена Балканских ратова током рада у једној војној болници, била је супруга српског дипломате Славка Грујића и велика српска добротворка, добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Великог рата. Ратомир Дамјановић напомиње да је предавања о Србији држала широм САД, писала је о њој у најважнијим америчким листовима, учествовала је у америчкој мисији Црвеног крста доктора Едварда Рајана, уз Михајла Пупина, и да је до краја живота Србији остала верна.

„Могла сам да одем до Београда преко Италије, али сам пожурила у Енглеску и ангажовала сам, с ограниченим средствима у својој надлежности, што је више било могуће болничарки. Одвојила сам десет њих као болничарке Српског црвеног крста”, посведочила је Мејбл Данлоп Грујић.

Међу странкињама које су задужиле Србију била је и Чилеанка Сузан Гевара Вотс, сликарка која је са породицом живела у Енглеској, затим у Америци. Прикључила се у Лондону Српском потпорном фонду 1915. године, где је учествовала у сакупљању помоћи. Краљ Александар Карађорђевић одликовао је орденом Светог Саве.

Норвежанка Ингеборг Стиг Хансен у Србију је дошла борећи се против идеје комфора у свету у којем бесни рат, а дивила се херојској борби српског народа против опасног аустријског непријатеља. Кнегиња Марија Константинова Трубецка, супруга Григорија Трубецког, кнеза и руског дипломате, предводила је мисију лекарске помоћи Србији 1915. године, са више од тридесет људи.

Уз Ану Павловну Хартвиг, жену преминулог руског амбасадора у Србији, и доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова, прикупљала је помоћ у оквиру Словенског добротворног друштва и Руског друштва црвеног крста, а њен лични прилог износио је 100.000 рубаља.

Чувена Флора Сендс била је енглеска болничарка и прва жена официр српске војске, прешла је Албанију, у пробоју Солунског фронта била је командир одељења, одликована је седам пута и после рата својим писањем сведочила је о Србији и храбрости наше Милунке Савић.

И тако се овим издањем нижу јуначка женска имена, оних које су у Америци, Француској, Канади, Великој Британији, Русији, сакупљале помоћ, оснивале болнице и прихватилишта за наш народ.

„Србија је Итака за српског Одисеја у шајкачи и опанцима који, опчињен морем и наранџама хоће ипак својој кући, али савремени богови стављају пред њега хомерску мрежу невоља и често за његове муке немају слуха. То запажају списатељице које објављују дневнике и писма за време Великог рата, као и оне које пишу много година касније (...) Наиван, какав јесте, Србин се чудио, дивио, и искрено волео ’сестре’ и докторке које су не жалећи своје животе дошле да му помогну да преживи. Многе од њих нису се вратиле кући. Много српских војника се није вратило на Итаку. Много српских хероина са нашега тла није доживело да види своју земљу слободну”, написао је Ратомир Дамјановић.

Марина ВулићевићПолитика

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Операција Војске Републике Српске „Криваја '95“

2020-07-11 09:23:13

По трећи пут у двадесетом веку муслимани су починили страховите злочине над српским народом Подриња. Чинили су то у циљу остварења давнашње жеље да из овог подручја протерају српско становништво и тако српски народ Босне и Херцеговине заувек одвоје од Србије, његове земље матице. Предвођене потомцима злочинаца из Првог и Другог светског рата, муслиманске хорде извршиле су погром српског становништва. Подриње је било у пламену, а злочини су понегде надмашивали оне из времена турске окупације. Покушај Војске Републике Српске да 1993. године противударом заустави страдање српског народа није успео, јер је генерал Филип Морион спречио улазак Војске Републике Српске у Сребреницу. Међународна заједница је Сребреницу прогласила Заштићеном зоном, која је требало да буде демилитаризована, али то у пракси није учињено. Снаге 28. дивизије су наоружаване и тзв. Безбедносну зону користиле су као полазиште у нападима на српска села под контролом Војске Републике Српске. После тих крвавих похода, враћале су се под заштиту снага УНПРОФОР-а, које нису могле или нису хтеле да их у томе спречавају. Војска Републике Српске је била приморана да, у циљу заштите српског народа, предузме одлучну акцију и елиминише опасност која је претила и њој и српском народу. Планирана, је организована и реализована операцијa „Криваја '95“ у којој су минималне снаге поражене а далеко бројније снаге 28. дивизије напустиле су Сребреницу и кренуле у пробој ка Тузли. У том пробоју из окружења муслиманске снаге су претпеле велике губитке у сукобима са Војском Републике Српске, али и у међусобним сукобима.

Руски добровољци у бици за Беланицу

2020-07-02 07:46:07

2. јуна 1999. године, негде у поподневним часовима, јединице 252-ге оклопне бригаде Војске Југославије су обновиле напад на „ушанчене“ шиптарске терористе које су добро утврдиле насељени...

РТ: Русија је прешла дуг пут од 1993. године: Путинове уставне промене одражавају потребе ревитализоване државе

2020-07-01 17:26:09

Руски "суперпредседнички" Устав из 1993. године фалсификован је у крви након насилних превирања, у време када је земља била на коленима. Логично је било да ће...

Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота

2020-06-28 07:49:40

Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!

У сусрет руском референдуму

2020-06-22 08:34:59

Иако се једном дијелу грађана чини да промјене нису суштинске, оне су итекако важне и условљене новим тренутком Русије, државе која поштује и уважава цјелокупну своју прошлост, укључујући и совјетску епоху

Ауторски текст председника Путина за „Нешенeл интерест“

2020-06-20 15:36:11

"За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз каква су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста."

Како је најезда Монгола подстакла Русе да се уједине и формирају руску државу

2020-06-20 10:56:17

Немојте мислити да су Монголи и Татари извршили инвазију на Русију као јединствену државу. Русија се фактички и формирала као држава захваљујући тој најезди, тј. пружајући...

Први дан мира, 10. јун 1999. године: Из Ратног дневника команданта Треће армије генерал-пуковника Небојше павковића

2020-06-10 21:01:56

Ко је победио, а ко изгубио? (Командно место „Кишница“, 0.40 часова) Генерал Лазаревић се спрема да се врати на Командно место „Кишница“, али сам га одвратио од те намере. Није било разлога, јер су везе преусмерене у кућу где се налазимо. Хоћу да сачекам да се неко јави из ШВК и саопшти о потписаном Споразуму. Најважнија питања односе се на Трећу армију и Приштински корпус и ми смо носиоци извлачења јединица са Косова и Метохије. У 0.50 часова стиже телеграм – наређење из ШВК. Очекивао сам текст потписаног Споразума, или бар изводе који се односе на обавезе Команде Армије и тумачење најважнијих одредби. Међутим, стиже наређење. У преамбули је информација да је потписан Војнотехнички споразум који нас обавезује на прекид свих врста непријатељстава. Команди Армије наређује се: (1) Да одмах забрани отварање ватре из свих врста наоружања, како се не би створио повод да до званичне обуставе бомбардовања, која ће уследити отпочињањем повлачења јединица са Косова и Метохије у току 10. јуна 1999. године трпимо непотребне губитке и да се не дозволи да злочиначка авијација нађе повода да и даље дејствује по распореду наших јединица; (2) Да се ватра може отварати само по циљевима на земљи, у случају директног напада и угрожавања живота припадника наших јединица. На авионе, за које је добијено обећање да ће само летети, али не и дејствовати, не отварати ватру, сем у случају њиховог дејства; (3) Преговарачка страна је преузела обавезу да ће предузети њима познате мере код ОВК и пренети им истоветну забрану. У напомени је написано да потписани Споразум ступа на снагу са тренутком потписивања (9. јуна 1999. године), а објављивање обустављања бомбардовања извршиће се након проверљивог отпочињања извлачења наших снага са Косова и Метохије, које ће, према постојећим плановима, отпочети око 12.00 часова 10. јуна 1999. године.

Живела Србија

2020-06-07 17:51:25

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”

Срби на северу Африке учили француски

2020-06-06 07:38:38

У фонду старе и ретке књиге Народне библиотеке из Пожеге недавно је, у оквиру обраде тих наслова, уочена једна изузетна: „Француско-српски речник”, штампан у време Великог...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Минск

Минск