Победници се враћају у отаџбину

Објављено: 13.01.2019.год.
Милета Продановић (лево са шубаром) и оцем (десно са шубаром) и породицом у Прањанима (Фото: „Ратни дневник 1914–1918”) / Политика

Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме..., пише Милета Продановић октобра 1918. кад се из рата вратио у Прањане


Минуше године чемерне и суре, неко навек клекну у балканском кршу а други осташе на ногама, Српска војска враћа се отаџбини. Победничка, јуначка, осакаћена и осокољена, иде на север, завичају своме.

Ако рат уопште може имати лепше дане, то су ови. Описује их у дневнику Милета М. Продановић из Прањана код Чачка.

„Петак, 5. октобар 1918. Дивизион је био у првом ешалону, креташе се лагано. Пут је био утабан од колона Тимочке дивизије које су прошле, па је удобан. Око девет часова време почиње да се мења, наоблачи се и ветар престаде дувати, црни облаци гомилаху се. Ми улазимо у клисуру Качаничку. Крећемо се уз Лепенац истим оним путем којим сам пре шест година пролазио за време Турског рата 1912. Пут беше мало поправљен, а и сада на њему су журно радили мештани и наш трећи позив. Скидали су блато и обављали најнужније поправке. Бугари и Немци при одступању бацили су у ваздух све гвоздене мостове на железничкој прузи и они се дуже време неће моћи оправити.

Субота, 6. октобар 1918. Дивизион је кренуо са преноћишта из села Елез Хана у седам часова. Време се излепшало. Изнад пута наш брдски пук стајаше спреман за полазак, чекаше да ми прођемо па да уђе у колону. Прође нас и командант Друге армије војвода Степа аутомобилом. Око осам часова возови се почеше пети уз брдо.

Стрме стране Качаничке клисуре су се високо уздизале са обе обале Лепенца који у своме каменитом кориту хучаше, а изнад ових сурих стена видели су се орлови који вијају, круже и шестаре, јер беше меса лешева на све стране.

Око девет часова већ улазимо у најтешње грло Качаничке клисуре, где се виде силни трагови непријатељске пропасти. Колоне Једанаесте немачке армије које су одступале од Тетова биле су заузећем Скопља одсечене па су се морале кретати новопросеченим путем који излази испод Елез Хана на овај пут за Качаник. На све стране виђале су се разбацане хартије и књиге немачке и бугарске архиве, поломљена кола, разбацане ствари, аутомобили и мотор-бицикли, бурад, санитетски материјал,... Виђаху се и мртви неодрани коњи. Распадајући се они су кужили ваздух и велики се смрад осећао.

У 10.30 часова прошли смо варошицу Качаник где беше око 500 аустријских војника, заробљеника. Чули смо овде да је Турска са Енглеском закључила мир – пристала је на све услове које им је Енглеска поставила.

Кретали смо се ка Урошевцу.

Среда, 10. октобар. Када смо одмакли ка Приштини, командант пуковник Вукашин (Петровић) ми рече: ’Ободи, Милета, коња па хајдемо брже. Хоћу да ти покажем на терену распоред трупа Косовске битке 1389. године’. Показујући ми руком ка турбету Муратову на Мазгит пољу, командант ми рече: ’Видиш, Милета, ту је славно изгинула наша војска на Видовдан 15. јуна 1389. године. Погледај тамо преко реке Лаба ка Вучитрну, видиш онај брежуљак, ту је био шатор кнеза Лазара, ту је био центар наше војске, а мало ниже, ка реци Ситници, била је црква Самодрежа, у којој је српска војска причешћена’.

Четвртак, 11. октобар. Већ излазимо са Косова, прошли смо кроз Косовску Митровицу и по прелазу реке Ибра, ево нас под градом Звечаном. Увече нам командант рече да Југословенска дивизија из наше Друге армије остаје овде у Косовској Митровици, за операције према Црној Гори и северној Албанији... Ми, пак, продужујемо северу...

Уторак, 16. октобар. Код села Конарева убиваковали се за преноћиште. Увече ми командант рече: ’Пошто ћемо ми, Милета, преко Чачка, то можеш узети мога коња, отиди својој кући у Прањане, па 20. овог месеца да будеш у Чачку, јер ћемо ми тада тамо стићи...’

Четвртак, 18. октобар. Свети Лука. Кренуо сам кући за Прањане... Никакво перо не може описати радост која ме је обузела када сам, Богу хвала, дошао опет своме дому, својим милим и драгим у њихов загрљај. Дечица коју сам оставио малу, беху сада већ поодрасла. Истрчала су преда ме, заједно са мојом сестром Љубинком и мајком Мацом, која је плакала од радости. Отац беше отишао у Каменицу на славу, а тако исто и моја Цвијета са ћерчицом Босом, на славу у Марковиће. Одмах су отрчали да им јаве и узму муштулуке... Отац, кад ме виде, поче од радости плакати. Сви су, хвала Богу, живи и добро изгледаху... Све је то отац добро очувао колико се могло. Имали су свега и свачега. Нисам знао куд бих пре погледао. Свега сам се ужелео и хтео сам све видети...

Увече смо сви поседали у кујни за вечеру. Причали су ми како су преживели ове тешке дане под непријатељем. Дечица су сва око мене, грле ме, пењу се у крило, само мали Момчило не сме мени да дође. Стра’ га, не познаје ме... Како смо ми у кујни гласно разговарали и пас Џома чуо мој глас споља, који од 1914. не беше чуо, лупио је свом снагом у врата на кујни. Шип од врата избио и улетео. Весело скичући, скакао је на мене умиљавајући се тако да ме свог искаља. Није се никако дао од мене одвојити...

Петак, 19. октобар. Мали Момчило тек се мало ослободи и дође мени, виде како ме ова друга моја деца, Боса, Ана, Крина и Милан грле. Обишао сам све имање и зграде, а цео дан долажаху код мене комшије и пријатељи.”

Гвозден Оташевић, Политика

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

На командном месту кад је најтеже

2019-04-21 18:55:58

Неумитна судба све више нам проређује и иначе већ јако проређене редове наших хероја из минулих ратова - пише помен свом саборцу, ратном другу Петру М....

„Могло је да се догоди и да ученици избубетају екселенцију Скота”

2019-04-21 18:05:40

„Шта би се догодило да је неки основац залепио шамар екселенцији Скоту”

Битка за Берлин: Велики окршај на самом крају великог рата

2019-04-17 05:52:52

Битка за Берлин је била последња велика војна операција Другог светског рата у Европи. То је поред Стаљинградске битке био један од највећих окршаја у историји човечанства.

Како танкери превозе руски течни гас преко Северног леденог океана

2019-04-14 09:53:41

Посада од тридесет чланова (мушкараца и жена) опслужује транспорт 172.000 кубних метара течног гаса танкером у Европу. Тај подухват није дечија игра. У питању су стотине...

Драгачевцу похвала војводе Мишића

2019-04-14 09:25:04

Mислило се да је погинуо, те је Радомир Станојевић, грешком добио споменик 1915. године – још за живота. А овај Драгачевац, свој овоземаљски пут окончао је...

О „грађанском браку“ и другим полним слободама

2019-04-13 17:39:18

У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени...

 Смртоносна заседа – очи у очи са ОВК

2019-04-13 11:34:14

У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин

Рат на Кошарама почео је 30. септембра 1998.

2019-04-11 21:04:02

До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици

Кошаре: Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

2019-04-10 21:26:54

У борбама учествовале многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина

Копнена агресија НАТО је извршена - контраадмирал Бошко Антић

2019-04-09 11:58:01

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Копнене агресије је итекако било! Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: