Вокер „режисер“ манипулација и лажи: Из ратног дневника команданта Треће армије

Објављено: 05.01.2019.год.

У актуленој ситуацији на Косову и Метохији и око Косова и Метохије све се више најављује могућност да Албанци изазову инцидент који ће приписати Србима и тако на сличан начин како је то учинио Вокер 1999. године изазвати раеговања проалбанских снага у свету против Срба и Србије.


Манипуације и лажи Вокера, од пре 20 година, детаљно је описао генерал Небојша Павковић, ратни конандант Треће армије, у свом ратном дневику кога је у октобру 2018. објавио Медија центар „Одбрана“.

16. јануар 1999.

Акцији Посебних јединица Полиције СУП-а у Урошевцу медији су поклонили велику пажњу. Тражио сам од старешина Приштинског корпуса да не коментаришу догађаје из ове акције, јер још увек нисмо имали све информације. Наредио сам органима безбедности да раде на прикупљању информација  да бисмо отклонили све манипулације о учешћу јединица Корпуса.

Сазнао сам да су СУП у Урошевцу и Служба државне безбедности  дуже времена располагали информацијама да је село Рачак јако упориште ОВК  претворено у тврђаву  у коју су се склањали после изведених терористичких напада на припаднике МУП-а.

Начелник Секретаријата унутрашњих послова Урошевац, пуковник Богољуб Јанићијевић, није упознао команде Приштинског корпуса и 243. механизоване бригаде са планом и временом извођења акције. Није нам била позната ни јачина снага које су учествовале у акцији, а ни други детаљи. СУП Урошевац поступио је према закључцима са завршне анализе Оперативног међуресорсог штаба, од 29. октобра 1998. године, о обезбеђењу проходности комуникација и о одбрани од директног напада терориста. После потписаног Споразума и доласка посматрача ОЕБС-а на Косово и Метохију, уместо да су прекинути сукоби, безбедбосна ситуација на целој територији Косова и Метохије се погоршала. Припадници Мисије ОЕБС-а нису предузели ништа да обуздају терористе. Због тога су комуникације на Космету постале небезбедне за коришћење. Наугроженије су биле Штимље – Дуље – Сува Река – Призрен и Урошевац – Штимље. Пошто су биле у зони одговорности СУП Урошевац, на којима је погинуло више полицајаца и цивила, а верификатори ОЕБС-а нису могли да зауставе дивљање терориста, СУП Урошевац је имао обавезу да обезбеди проходност на њима. 

Команда Приштинског корпуса добила је информацију да су јединице Полиције, 15. јануара 1999. године, око 3.30 часова поселе линију блокаде око села. Терористи су открили покрете полицајаца и отворили јаку ватру. Полиција је одговорила и сукоб се наставио све до касних поподневних часова. Око 18.00 часова полиција је потиснула  терористе према центру села и запосела ровове које су терористи напустили. У селу није било цивилног становништва и, према првим информацијама које је МУП саопштио, у сукобу је ликвидирано око 60 терориста, рањен један полицајац и оштећено више полицијских возила.

У разговору са старешинама Команде Приштинског корпуса наредио сам да овој акцији не треба давати на значају, јер је то била легитимана полицијска акција и  у њој није учествовала Војска. 

Разменом информација сазнао сам да су пре акције у Рачку Штаб МУП-а у Приштини и СУП у Урошевцу информисали верификаторе ОЕБС-а да се у селу Рачку и околним селима налазе терористичке базе, из којих терористи излазе и из заседа убијају полицајце и цивиле. Мисија је извештена и о убиству групе полицајаца које се десило претходних дана. Упознати су и о намерама Секретаријата унутрашњих послова Урошевца да ће бити предузета акција претреса тог рејона, у циљу хапшења убица полицајаца. То објашњава због чега су верификатори, 15. јануара у 8.00 часова, били на лицу места са око 10-15 возила. 

Руководство полиције обавестило је и неке невладине организације, средства јавног информисања и двојицу новинара Телевизије Асошијетед прес  и Ројтерс. Ова сазнања само потврђују мој став о легалности акције у Рачку и да она није  била изведена у тајности. 

Посматрачи ОЕБС-а су, како је предвиђено Споразумом, били информисани о акцији и дошли да прате извођење. Јединице полиције су у току ноћи извршиле блокирање и Рачка  и околних села да би спречиле интервенцију других шиптарских јединица ка Рачку. Акција је почела у свануће. Ликвидирани су стражари на прилазу села, после чега је дошло до сукоба са терористима који је трајао до 12.30 часова. Терористи су се повукли, а јединице полиције, чланови Верификационе мисије и новинарске екипе, које су посматрале акцију са околних брда, ушле су у село. 

У тој акцији рањен је један полицајац, а терористима нанети велики губици. Неки су успели да побегну. Полицајци су запленили већу количину аутоматских пушака, митраљеза и ручних бацача. Јединице Посебних јединица Полиције, које су учествовале у акцији, напустиле су село Рачак, око 15.30 часова. Са њима је отишла и екипа Телевизије Асошијетед  прес. Њих је заменила друга јединица, која је требало  да остане у селу  преко ноћи и да са погодних положаја обезбеди лице места до доласка истражних органа. Са овом јединицом Полиције у село су ушли верификатори ОЕБС-а, са три препознатљива наранџаста возила.

У центру села, у кући где је био штаб ШТС, полицајци су пронашли компјутер са подацима о 126 терориста, међу којима су била и четири имена са енглеским и америчким презименима.

Јединица Полиције која је остала у селу нападнута је од стране јаких терористичких снага из околних села. Због угрожености, оставила је „лице места“ необезбеђено, напустила село Рачак и повукла се у Штимље. После одласка јединице Полиције из села, ШТС поново улазе у село и почињу да „режирају'' догађај како је њима одговарало. 

Пре подне, 16. јануара 1999. године, у Рачку се појавио лично Вокер, који је пред десетинама страних извештача оптужио југословенске снаге безбедности за масакр над албанским цивилима, речима: „Иако нисам адвокат, нећу оклевати да на основу онога што сам видео кажем да се ради о масакру који је уједно и злочин против човечности. Такође нећу оклевати да за тај злочин оптужим југословенске снаге безбедности“.
Био је то почетак режије и велике преваре о „масакру цивила“, коју је у свет почео да лансира. Ко други, него Вилијем Вокер.

Истражни судија Окружног суда у Приштини, Даница Маринковић, са екипом истражитеља, покушала је да изврши увиђај, али су ШТС са околних брда отвориле ватру на истражне органе и полицију. Покушај државних органа да изврше увиђај посматрао је Тим верификационе Мисије ОЕБС-а,  снимали су ток догађаја, али нису предузимали ништа. Пошто увиђај није могао да се изврши, истражни судија са екипом повукла се из Рачка. 

Служба за информисање МУП-а одмах се огласила саопштењем о догађају у Рачку: „Да је у полицијској акцији у селу Рачак, и засеоку Петрово, ликвидирано петнаестак терориста и да је акција уследила после убиства полицајца Светислава Пржића“. Међутим, врло брзо уследило је и друго саопштење, које је било је детаљније: „Да је у сукобу са терористима који су одбили да се предају и отворили ватру на полицију рањен полицајац Горан Вучићевић. Снаге МУП-а узвратиле су ватру и да је дошло до већег сукоба у коме је више десетина терориста погинуло, од којих је већина била у униформама ОВК.“

Мисија ОЕБС-а у свом извештају написала је: „Петнаестог јануара 1999.године у селу Рачак (Штимље) 45 албанских цивила је убијено. Међу жртвама су били једна жена и један дечак. Чињенице, које су потврђене од Косовске верификационе мисије, укључују арбитралним приговорима, вансудским убиствима и сакаћењу ненаоуружаних цивила од стране снага безбедности СР Југославије. Косовска верификациона мисија је изразила мишљење Међународне заједнице да Влада СР Југославије мора да дозволи Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију да сместа дође на Косово,  да истражи инцидент. Влада СР Југославије није позитивно одговорила“.

Хајка на „снаге безбедности“ Србије је почела. Под тим снагама се подразумевала и Војска Југославије. Препричавања догађаја у Рачку, без доказа, представљала су опасност да и јединице Армије буду увучене у Вокеров сценарио.

Генерал Лазаревић  је поново разговарао са начелником СУП-а Урошевац, пуковником  Јанићијевићем. Он је објаснио да су припадници ШТС, после поновног  уласка у село, покупили све погинуле припаднике ОВК у селу и око села, скинули са њих униформе и обукли их у цивилна одела. „Донели су и леш неке погинуле жене и дечака и све поређали у један јарак, а затим обавестили Вокера.“

После тога закључили смо да се „режирају нове Маркале“ и да је очигледна намера Мисије ОЕБС-а и Вокера била да по сваку цену на Косово и Метохију доведе истражитеље Хашког Трибунала.  

Са великом пажњом сам пратио сва дешавања у вези са  догађајима у селу Рачак. „Режисер“ Вокер  већ је у свет лансирао причу да су „масакр над цивилима“ извршиле југословенске снаге безбедности, што је по њему значило Полиција и Војска. У обраћању новинарима  запазио сам да је нагласио „да међу настрадалима нико није носио униформе, да су сви били у цивилним оделима и изгледали као скромни мештани албанског села“.

Медији су пренели његово јављање са лица места и разговор са генералом Кларком путем сателитског телефона, којом приликом је рекао: „Ово је масакр. Стојим овде, могу да видим тела... по доласку, мештани су ме одвели до места где сам, на свој ужас и шок, видео  тела преко 20 људи који су очигледно били погубљени  ту где су лежали. Нема речи да опишем своје лично, и оних што су били са мном, гађење над призором онога што се може описати само као неизрециво зверство. Иако сам видео тела двадесет углавном старијих људи, већином убијених у чело или потиљак, верификатори Косовске верификационе мисије су избројали у околини додатне лешеве“.

Вилијам Вокер, „режисер“ догађаја у селу Рачак

Нисам могао да поверујем шта је све овај човек изговорио. Одмах ми је било јасно да ће наша земља  у наредним данима  бити на великим искушењима и да ћемо се од оваквих лажних оптужби тешко одбранити. Убрзо затим  на свим светским телевизијским  станицама објављена је информација о масакру цивила у селу Рачак. 

Ситуација је из часа у час постајала све озбиљнија. Нисам знао шта да мислим. Једна рутинска и високо професионално изведена акција МУП-а претила је  да кроз медијску хајку  изазове агресију на нашу земљу. Требале су ми праве и тачне информације. 
За контакте са Мисијом били су задужени Штаб МУП-а за Косово и Метохију и тимови у ГШ ВЈ и командама Треће армије и Приштинског корпуса. У Приштини је формирана Канцеларија Савезне владе за везу са Мисијом ОЕБС-а, на чијем челу је био генерал-потпуковник Душан  Лончар.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса нису непосредно контактирале са члановима Верификационе мисије, већ су информације до мене долазиле од руководиоца Тима Треће армије генерал-мајора Младеновића. На основу њих преносио сам му ставове које треба да заступа у контактима са њима, а он је имао задатак да ме упозори на свако понашање чланова Мисије  које је било у супротностима са потписаним Споразумима и наређењима ГШ ВЈ.

Органи безбедности Треће армије и Приштинског корпуса дошли су до информације да постоји прелиминарни извештај, први који је Одељење за људска права при Мисији ОЕБС-а  израдило о догађају у Рачку, у коме су  другачије описани догађаји. Према сазнањима службе безбедности, тај извештај је после Вокеровог саопштења, из Рачка једноставно  нестао. 

Уследио је званични извештај овог Одељења, који је  потпуно измењен. У њему је написано: „15. јануара изјутра Војска Југославије бомбардовала је село, а онда су у Рачак ушли маскирани српски полицајци, упадали у куће, изводили мушкарце и потом их мирно убијали метком у потиљак. Претходно су их мучили, а неке и осакатили, и све то уз песму до 15.30... када су се повукли. За време операције, верификатори су потврдили да су тенкови пуцали у куће настањене цивилима. Из тих кућа није долазила никаква ватра. Три куће су спаљене. Када је Комисија ушла у село, одведени су до тела старије особе којој је пуцано у главу и до других пет рањених. Они су евакуисани у Приштинску болницу“.
Ово је био први  писани и званични извештај Мисије ОЕБС-а којим је директно оптужена ВЈ да је учествовала у акцији и у масакру над албанским цивилима у Рачку.

Одмах по повратку у Приштину, Вокер је у свом седишту сазвао конференцију за штампу и поновио да је у Рачку видео „масакр над недужним цивилима“. Његову изјаву пратио је велики број новинара и телевизијских екипа, који су одмах са ознаком „хитно“ слали извештаје својим редакцијама широм света. Успео сам и да запишем неке гнусне лажи које је том приликом изговорио: „Видео сам све елементе масакра. Многа тела сам видео да горе. Многи од њих су погубљени из велике близине. Био сам и на другим страним подручјима, видео сам застрашујућа дела, али ово превазилази све што сам раније видео“.  Какве је само лажи изговорио. Очекивао сам да ће као први човек Међународне мисије за надгледање стања на Косову и Метохији сачекати званичне извештаје истражних органа и после тога издати саопштење. Он је, међутим, својом тендециозном изјавом преокренуо истину у лаж и отворио хајку на наше земљу и ВЈ.

До краја дана ОЕБС је званично потврдио убиство 36 особа, а Мисија КДОМ је пријавила још девет.  Тако се дошло до броја од 45 „масакрираних албанских цивила“. На основу тога Штаб мисије ОЕБС-а написао је „специјални извештај“, који се у ствари није битно разликовао од саопштења шефа мисије Вокера: „Амбасадор Вокер отишао је у Рачак праћен двојицом својих заменика. Сусрели су се са преживелим мештанима, од којих су се неки тек вратили у село, и сазнали судбину чланова своје породице. Није било снага безбедности. Било је осетно присуство униформисане ОВК. Амбасадор Вокер срео се са локалним представницима ОВК. Они су изразили своју фрустрацију и бес због напада. Изразили су жељу за осветом, али су рекли да им је Штаб ОВК наредио уздржаност. Шеф мисије тражио је да не предузимају акције да не би дошло до ескалације насиља. Специфично је тражио да ништа не предузимају у Приштини што је још раније ОВК наговестила као могућност...“.  Једино што је тачно из извештаја било је да је у селу  „било осетно присуство униформисане Ослободилачке војске Косова“.

Штаб Мисије ОЕБС-а слао је извештаје или саопштења њиховог шефа, на сваки  сат-два сата. Сви су били „нова“ епизода у Вокеровом сценарију и режији о догађајима у Рачку. Због свих дешавања око Рачка нисам стигао да детаљно проучим Директиву ГШ ВЈ „Гром-3“, којом је предвиђена употреба ВЈ у супростављању насилном довођењу мултинационалне бригаде НАТО-а на простор Косова и Метохије. У овој Директиви главни носиоци задатака били су Трећа армија, Приштински корпус и РВ и ПВО. Наредио сам начелнику Штаба генерал-мајору Стојимировићу да са Штабом проучи овај документ и припреми предлоге за моју одлуку.  

Због нетачних и тенденциознних извештаја Мисије ОЕБС-а да је Војска учествовала у акцији у Рачку, у ГШ ВЈ се подигла велика „фрка“. Учестали су позиви начелника ГШ ВЈ и његових помоћника. Сви су тражили неке додатне информације и податке. Било је тешко, и мени и Лазаревићу, да демантујемо изречене лажи о учешћу Војске. 

Осим да су ШТС за време акције МУП-а у Рачку напале нашу Прву моторизовану чету 243. мехенизоване бригаде код Дуља и на Чановића брду нисмо имали нових сазнања о умешаности наших јединица у ову акцију.

То је изазивало  различита мишљења и неверицу у ГШ ВЈ. Почело је да ствара неповерење у тачност података које смо слали у нашим извештајима. Знао сам да такву „климу“ ствара Димитријевић. Он је више веровао  страним војним изасланицима него својим оперативцима из службе безбедности,  Лазаревићу и мени.

Догађаји и извештаји  у вези са „случајем Рачак“  ређали су се вртоглавом брзином. После „специјалног извештаја“, Вокер је истог дана известио Владу СР Југославије и тражио да мора да саопшти имена свих умешаних у операције ВЈ и полиције око Штимља, ко је издао наређење за убијање, ко је извршио и, посебно, да међународни кривични суд  за бившу Југославију  мора одмах да дође на Космет, са позивом наше Владе,  и да истражи ово „зверство“.

Није било тешко схватити да је овај Вокеров извештај само наставак притисака на државне органе СР Југославије да прихвате долазак истражитеља Хашког трибунала да би и фактички признала да је у Рачку извршен масакр.

Поред догађаја у Рачку, на територији Косова  терористи су наставили  нападе на  војску и полицију.

17. јануар 1999.

Очекивао сам да ће у току овог дана истражни и судски органи ући у Рачак и да ћемо  сазнати шта се тамо десило. Екипа Окружног суда из Приштине, коју је предводила судија Даница Маринковић и у којој је био судски вештак Славиша Добричанин, покушала је да дође на лице места и изврши увиђај. Са њима су били и чланови ОЕБС-а, на челу са помоћником шефа Мисије, енглеским генералом Џоном Древенкијевичем. Неочекивано, пре уласка у Рачак, Древенкијевич је захтевао од судије Маринковић да и њихова екипа учествује у увиђају. Судија Даница Маринковић се позвала на наш „Закон о кривичном поступку“ и  одбила тај предлог. Понудила је да чланови Мисије могу да присуствују али само као посматрачи и захтевала да лице места обезбеђује наша полиција. 
Надобудни генерал Древенкијевич то није прихватио. Захтевао је да наша полиција може да иде у Рачак, али без униформе и оружја, што судија Маринковић није прихватила. Због тога ни овог другог дана није извршен увиђај. 

За то време слике „стравичног масакра“ обилазиле су читав свет, а изјаве Вокера и других званичника непрекидно су се понављале на свим водећим светским телевизијским станицама.

У таквој атмосфери незапажено је прошла изјава Хашима Тачија, челника ОВК, коју је дао за Би-Би-Си, у којој је рекао: „да је ОВК тамо имала важну јединицу у том подручју и да је водила жестоку борбу. Нажалост, имали смо много жртава, али су их имали и Срби“. 

 Овом изјавом, Хашим Тачи потврдио је да се у Рачку налазила „важна јединица ОВК“ и да су вођене борбе између ОВК и наше полиције. Пошто се није уклапала у „режију“ шефа Мисије Вокера и у његову изјаву повучена је одмах после првог емитовања.
У Команди Приштинског корпуса са генералом Лазаревићем и његовим сарадницима разговарао сам о мерама које треба предузети у вези са оптужбама да су јединице Корпуса учествовале у акцији у селу Рачак. Из  Урошевца се  јавио командант 243. механизоване бригаде пуковник Крсман Јелић и известио Лазаревића да се полиција припрема да поново уђе у село Рачак. Пренео је захтев начелника СУП-а Урошевац пуковника Јанићијевића да МУП тражи логистичку помоћ за ту акцију, која се изводи са циљем да се омогући истражним органима да дођу на лице места. Рекао је: „Наређено је, из Београда, да полиција по сваку цену поново уђе у Рачак са екипом за увиђај и истражним судијом ради прикупљања доказа, да би се демантовао Вокер“, и објаснио да је неопходно да се преузму лешеви погинулих у претходној акцији да би се извршио увиђај. У вези помоћи, објаснио је да пуковник Јанићијевић тражи да се изврши превожење једне јединице полиције кроз Црнољевски теснац до села Рачак и спречи могућа интервенција ШТС са положаја који су у зони Борбене групе „1“ 243. механизоване бригаде. Било ми је чудно да је ''наређење стигло'' из Београда, а да ја о томе не знам ништа и да пуковник Јанићијевић тражи помоћ од пуковника Крсмана Јелића, а не од генерал-мајора Лазаревића. Нисам имао времена да се бавим тиме, а било је од огромне важности да се дође до истине о догађајима у Рачку и да се скине „љага'“ са Војске Југославије али и Полиције. С обзиром да није било предвиђено непосредно учешће јединица Корпуса у борбеним дејствима, одобрио сам Лазаревићу да нареди пружање помоћи. Он је  издао наређења пуковнику Јелићу и оперативцима  безбедности да оду у Штимље и да са лица места прате ток акције и извештавају.

О пружању помоћи МУП-у у овој акцији нисам известио ГШ ВЈ, јер војска није требало да учествује у извођењу борбених дејстава. Поред тога, мој разговор и објашњавање са генерал-пуковником Ојданићем би дуго  трајао, за шта у овом тренутку није било времена. Осим тога, употреба јединица Приштиског корпуса и Треће армије била је у мојој надлежности. 

Одлука да се поново уђе у село Рачак била је повод да  са Лазаревићем  коментаришем понашање јединица МУП-а после изведене акције. Закључили смо да јединица Посебних јединица Полиције, која је ушла у Рачак, није смела,  ни по коју цену да напусти село док не стигне истражни судија и  обезбеде сигурни докази и  документација о изведеној акцији. 

Да су јединице Министарства унутрашњих послова остале у селу и  сачекале верификаторе ОЕБС-а, па и самог Вокера, ништа се не би догодило, јер он не би могао да манипулише са затеченим стањем на лицу места, и да прави „сценарио“ који њему одговара. Био би приморан да уз присуство новинара, телевизијских камера и судских органа призна да се у Рачку догодио сукоб регуларних снага безбедности наше земље са терористима и ту би се случај завршио.

Нажалост, ово је био лош пример како једна бриљантно изведена акција може да буде контрапродуктивна.

Нисам могао ништа више да учиним. Чекао сам да видим како ће се завршити „друга“ акција Рачак. Није било реакција из ГШ ВЈ, али то није значило да већ нису сазнали за акцију.

Терористи нису мировали. Испољили су неочекивану дрскост. У два наврата, у 15.00 и 16.30 часова, извршили су више напада на Станицу полиције у Штимљу. Напад је трајао до 17.00 часова, при чему је објекат оштећен дејством броја пројектила већег калибра, а оштећено је и неколико возила. И овога пута, верификатори ОЕБС-а, који су се целог дана шеткали у својим наранџастим џиповима, нису „чули“ да терористи нападају Полицијску станицу у Штимљу и нису реаговали. У селу Ромуне, источно од Пећи, пронађено је тело Муарема Битићија, кога су терористи убили из ватреног оружја.  

18. јануар 1999.

Судија окружног суда у Приштини Даница Маринковић поново је кренула у Рачак, са својом екипом. Непосредно пре тога, са  четом оклопних траснпортера 243. механизоване бригаде, извршено је превожење припадника јединице Посебних јединица Полиције. Према извештајима које смо Лазаревић и ја добијали са лица места, на прилазима селу дочекали су их терористи ОВК и отворили ватру. Почели су сукоби, у присуству верификатора, који су већ били на лицу места. Шипарске терористичке снаге отвориле су ватру и на њих, због чега су „мировњаци“ морали да се повуку. 

Полиција је опколила село са свих страна. Борбу полиције и терориста снимале су бројне екипе новинара, које су и саме биле на мети ОВК. Енергичним нападом  са кружне основице  полиција је разбила терористичке групе  које су се повукле из центра села,  користећи бројне саобраћајнице и ровове. Полиција је одмах заузела све важне објекте у селу, после чега је судија Окружног суда, Даница Маринковић,  са тимом истражитеља, коначно ушла у село. Са њима су ушли верификатори и група  новинара. У џамији у центру села пронађеђено је 40 лешева. Осим једне жене, сви су били мушкарци. Сачињен је записник, обележени  лешеви погинулих, фотографисани и снимљени видео-камером. Све је рађено уз присуство посматрача ОЕБС-а, међу којима су били други секретар Финске амбасаде Отоман и Мајкл Петереон.

По налогу судије,  лешеви погинулих утоварени су у камион, да би били пребачени на Институт за судску медецину у Приштини, ради обдукције. Бројне екипе новинара обилазиле су места сукоба. То је била прилика да се увере  да село није срушено артиљеријом, као што је ОЕБС у својим извештајима тврдио. Снимали су утврђења у селу и куће из којих је отварана ватра из различитог наоружања. Пронађени су делови маскирних униформи, мине ручних бацача кинеске производње, већа количина  муниције и чаура и бомбе кинеске производње. У неким од кућа пронађени су магацини пуни намирница, брашна и пакета хуманитарне помоћи Агенције САД за међународни развој (USAID). У селу су затечена два возила марке „мазда“ са страним таблицама, пекара за печење хлеба и бункери који су били подешени за дужи боравак, у којима су били шпорети. 

Стране телевизијске екипе снимале су ровове и саобраћајнице са платформама за митраљезе и противавионске митраљезе, које су биле изграђене око села и које су биле пуне чаура разног калибра, делова оружја, оквира за муницију и делова одеће. Сви објекти, који су служили за ватрено дејство и заштиту, били су обложени џаковима са песком и туцаним каменом. Судска екипа крим-техничара је све снимала видео-камером и фотоапаратима. Направљене су и скице распореда објеката у селу.

Непосредно пре поласка из села на судске органе, верификаторе и новинаре поново је отворена ватра од стране припадника ОВК  који су намеравали да униште камион са лешевима. Због јаке ватре, екипа са судијом Маринковић привремено се склонила у оближње куће. Посматрачи ОЕБС-а одмах су побегли и нису ни покушали да пруже помоћ нашим истражним органима.  

У нападу је погођено возило судске екипе, које је било блиндирано па нико није повређен. Главна мета напада био је камион са лешевима, који  су терористи гађали са више десетина мина, али га нису погодили. Пропао је последњи покушај да се униште трагови Вокерових лажи.

Око 16.00 часова судски и истражни орган, уз заштиту полиције, напустили су Рачак и вратили се у Приштину.  Сада је било довољно доказа и аргумената да се у свет пошаље другачија, истинита, прича о наводном „масакру“ у Рачку с обзиром да су на лицу места биле присутне новинарске екипе. Било је довољно доказа да „масакра над недужним албанским цивилима“ није било, да је Рачак био бастион ШТС и да се тамо догодио сукоб између полиције и терориста.

На основу прелиминарних резултатата истражних органа, упознати су наши државни органи. Савезна влада је одмах реаговала и због „пристрасног и лажног извештавања светске јаавности о догађајима у Рачку, а посебно због непријатељске настројености према нашој земљи и некоректног руковођења Мисијом ОЕБС-а“ прогласила Виљема Вокера непожељном особом. То је значило да он мора у року од 48 часова да напусти СР Југославију или ће бити протеран из земље.

Као образложење своје одлуке Савезна влада је навела да су „активности Вокера у флагрантној супротности са одредбама Споразума о Мисији ОЕБС... и да  његове активности излазе далеко изван оквира мандата директора Мисије, који је одређен Споразумом о Мисији на чијем је челу“. 

Када је ова вест саопштена,  био сам  задовољан. Међутим ценио сам, тек сада долази оно најгоре, да ће уследити нови напади и притисци на нашу земљу.

После објављивања вести о протеривању Вокера наступило је затишје. Међународна заједница је занемела. У председничком саопштењу Савета безбедности УН, које је донето, када још није ни била завршена истрага, тражено је од југословенске владе да преиспита одлуку о ускраћивању гостопримства Вокеру и позвана да сарађује са Хашким судом. 

Огласио се и Хавијер Солана, генерални секретар НАТО-а, и отворено запретио: „Ако оду Вокер и ОЕБС, на Косово стиже НАТО и његова војна интервенција“.

19. јануар 1999.

На Институту за судску медецину у Приштини почела је обдукција убијених у селу Рачак. У нашој екипи били су наши најпознатији стручњаци из ове области и директори Института за судску медецину из Београда, Ниша, Новог Сада и Приштине, на челу са проф. др Славишом Добричанином, проф. др Вујадином Оташевићем, проф. др Миланом Тасићем и доц. др Душаном Дунићем. 

Њима су се придружили и експерти судске медецине из Белорусије, др  Кузмичев и Олег Лефкович. Очекивао се  долазак и екипе стручњака из Финске.

После обрађених пет лешева потврђено је да нема трагова масакра, већ да су погинули настрадали од ватреног оружја. Том приликом је утврђено да је код 37 погинулих „парафинска рукавица“ показала да су користили ватрено оружје. Стручњаци су закључили да честице нитрата, на рукама погинулих, због зиме нису могле доспети на други начин. Ови налази нису помогли да се раскринкају Вокерове лажи, пре свега због пристрасности целокупне Међународне заједнице. 

Сви напори наших државних органа да акцију „Рачак“ прикажу као легитимну полицијску акцију против терориста и зауставе медијску хајку нису уродили плодом. „Свемогући“ Вокер и даље је разним манипулацијама „минирао“ све наше напоре. 

По његовом налогу у медијима се појавио, по ко зна који пут, „специјални извештај“ ОЕБС-а под називом „Масакр над цивилима у Рачку“, који је достављен свим земљама чланицама ОЕБС-а. У њему Вокеров тим тврди да чланови Верификационе Мисије нису били у Рачку 15. јануара 1999. године, када се догодио масакр, јер су их спречиле српске снаге, и да су извештаји  рађени на основу изјава и сведочења албанских сељана који су тврдили да су у Рачку учествовале војне и полицијске снаге  које су убијале цивиле из непосредне близине и с леђа.

После овога сазнања, размишљао сам  колико човек може да буде безобзиран  да би све оно што је сам рекао у камере бројних новинара сада овим извештајем негирао. Заборавио је Вокер да су снимци о његовој посети Рачку, на којима се види да у пратњи униформисаних припадника ОВК обилази „изрежирано стратиште“, већ одавно отишли у свет. Водеће земље Међународне заједнице и земље чланице ОЕБС-а одбациле су и тврдње наших стручних органа и Полиције да је Рачак једна велика превара и намештаљка и да су лешеви погинулих померани после смрти, о чему су у почетку говорили и поједини чланови ОЕБС-а.

У поменутом извештају ОЕБС је ипак признао да је било „манипулације“ са извесним бројем тела погинилих. 

У току дана у Београд су дошли челници НАТО-а, генерали Кларк и Науман, да прете и да убеђују предсeдника Милошевића да Савезна влада промени своју одлуку о протеривању Вокера, јер је председник Милошевић одбио да разговора са званичницима Међународне заједнице, а пре свега са Вокером и Холбруком. 

Председник Милошевић одбио је одмах да прими челнике НАТО-а, али су се ипак састали у Белом двору. Састанку, који је трајао око седам часова, поред Милошевића, присуствовали су председник Србије, Милан Милутиновић, и потпредседник Савезне владе и координатор Тима за везу са Мисијама, Никола Шаиновић. Према незваничном изворима, разговори су протекли у притисцима и уценама од стране челника НАТО-а да се дозволи приступ и истрага тужиоцу Хашког трибунала, али је то Милошевић одбио. Није постигнут споразум ни о Вокеру, па је Кларк отворено запретио да ће НАТО извршити нападе из ваздуха.

И министар иностраних послова СР Југославије, Живадин Јовановић, није хтео да прими изасланика ОЕБС-а, Волфганга Петрича.

У извештајима обавештајних органа наведено је да се после неуспешних разговора у Београду огласио и Савет НАТО-а, који је оценио да СР Југославија показује „мало жеље“ да испуни обавезе према Међународној заједници, дао пуну подршку Вилијему Вокеру и затражио да Београд „одмах и без ограничења“ дозволи Хашком суду и тужиоцу, Луиз Арбур, приступ у село Рачак. Челници НАТО-а одлучили су да се време за евентуалне ваздушне ударе на СР Југославију смањи са 96 на 48 часова, да се што пре формирају поморске снаге и пошаљу у Јадранско море.

На Косову, представници Мисије ОЕБС-а стављени су у Трећи степен приправности са одлуком да, уколико Влада СР Југославије не промени свој став о протеривању шефа Мисије Вокера, у целости напусти простор СР Југославије. Највећи притисци на СР Југославију су долазили од Велике Британије и САД, које су успеле да издејствују да „случај Рачак“ дође и на дневни ред Савета безбедности УН. 

У то време  лондонски „Гардијан“ је  у свом чланку  навео изјаве званичника ОЕБС-а, који су желели да остану анонимни „да су се уверили да су тела неких убијених померана, али да не знају ко их је и зашто померао“. Тиме је разоткривено манипулисање са телима погинулих и изражена сумња да је било масакра у Рачку. То, међутим, није помогло да се заустави хајка против СР Југославије и да се оповргну неоправдане оптужбе.  

Без обзира на сву подршку коју је добио, Вокер се није мицао из своје канцеларије у Приштини, плашећи се отмице. Подршку је добио и од Мадлен Олбрајт, која му је телефоном поручила, ословљавајући га са „Бил“, да је „урадио добар посао у Рачку и да Контакт група неће дозволити  да га Милошевић протера из СР Југославије“.

Његов статус и останак на челу Мисије ОЕБС-а решио је Кнут Волебек, шеф ОЕБС-а, који је пре доласка у Београд добио подршку од председавајућег Савета Европе, Бронислава Геремека, и председавајућег Европске уније, Волфганга Шисела. Он је у Београду разговарао са министром Живадином Јовановићем, а затим и са председником Милошевићем. Успео да их убеди да Вокер ипак остане. Због тога је југословенска Влада и формално „замрзла“  одлуку о протеривању Вокера.

У сенци ових догађаја, Команда Приштинског корпуса је извршила „Анализу обезбеђења војних објеката и ванредних догађаја“.

Вокер је остао на Косову, а ШТС су наставиле да убијају полицајце и цивиле. У 11.00 часова нападнута је полицијска јединица у селу Рачак. У нападу је погинуо полицајац заставник Миро Мекић, а рањени су Јовица Стаменковић и Радојица Никчевић. Пред поноћ у 23.15 часова у селу Дрваре у општини Вучитрн, терористи су отворили ватру из аутоматског наоружања и ручних бацача на кућу Радослава Перића, припадника резервног састава полиције. У нападу су рањени чланови његове породице: кћерка Мирјана, отац Радослав, мајка Јованка, супруга Добрила и син Марко.

За штампу припремио
Бошко Антић, контраадмирaл 
 

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Мушка Марија

2019-11-17 10:25:56

У оно доба када се Савезници нису могли договорити да нам помогну што у људству, муницији и свему осталоме, Краљевина Србија је, крајем 1915, пропала. У...

Битка на Батини

2019-11-09 09:27:34

Пре 75 година одвијала се најжешћа битка при форсирању Дунава на нашем подручју. Јединице Трећег украјинског фронта и Главног штаба Војводине су херојски јуришали преко ове велике реке, над којом су доминирали висови изнад Батине које је држао неприијатељ. Имао сам част да упознам доста бораца који су учествовали у бици на Батини, а један од њих ми је рекао: “Децо моја, дивне бродове имате данас, а ја сам Дунав на овом месту прешао на вратима од штале".

НАТО агресија на Републику Српску и српски народ током рата у БиХ

2019-10-29 08:20:28

Увод - Бомбардовање Републике Српске (агресија НАТО на РС) које је спроводио НАТО пакт током рата у БиХ, као тема није широко присутна у домаћој, а још мање у страној јавности, осим у различитим званичним и незваничним извештајима ОУН, те самог НАТО пакта и у одређеним новинским текстовима, научним радовима и историјским уџбеницима, под различитим именима и различитим тумачењима. У последњих неколико година у РС се обележава дан НАТО бомбардовања РС, а као датум је одређен 9. септембар. О ангажовању НАТО пакта током рата у БиХ не зна се довољно, нити се о томе довољно говори. На западу се „ангажман НАТО пакта“ посматра искључиво са „хуманитарне стране“, као „изнуђена и неопходна мера“ у циљу „спречавања и елиминисања хуманитаране катастрофе“. Мало се говори и пише о односу УНПРОФОР-а – мировних снага УН и самог НАТО пакта који је био врло домимантан у БиХ. Додељени мандат мировних снага УН и изнуђено спровођење тога мандата, супротно основним начелима деловања мировних снага УН, од стране САД, блиско савезништво са НАТО пактом и сврставање снага УН на страну Бошњака и заузимање непријатељског става према Србима и РС, нису радо разматране теме ни у домаћој ни у страној јавности. Ретки су аутори и политичари који агресију НАТО пакта на РС посматрају као предходну фазу агресије НАТО пактан на СРЈ и својеврсну припрему за коначни ударац на српскуе земље. Агресија НАТО пакта на Републику Српску, Србију и српски народ може се посматрати са мноштва аспеката и анализирати и изучавати са становишта многих научних дисциплина. За овај феномен свакако су заинетресване пре свих војна наука, геополитика, затим историја, наука о међународним односима, али и социолошке, психолошке па и медицинске науке. Министарство одбране Србије и Медија центар "Одбрана" су предузели важне кораке у оквиру своје издавачке делатности да кроз едицију РАТНИК расветле многе од набројаних аспеката агресије НАТО против српског народа у целини. У том смилу је и на овогодишњем сајму књига организован трибина под називом „Искустав из одбране током НАТО агресије“ – Памтимо књигом, на којој се на бази чињеница отворено говорило, о различитим аспектима поменуте агресије, са тежиштем на изучавању војних искустава и извлачења различитих поука за будућност, како ради политичког деловања, тако и ради усваршавања војнодоктринарних знања и знања из сфере одбране и безбедности.

Братство по атому од науке до нуклеарке

2019-10-29 07:35:56

У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и...

Гулаг: Главни логори совјетског казнено-поправног система

2019-10-27 09:08:33

Систем Гулаг је у Стаљиново доба покривао целу територију СССР-а, од Поларног круга до Казахстана и од западних граница до руског Далеког истока. Данас се на Западу...

Невидљиви командант „операције Слатина”

2019-10-26 08:10:52

Нови заменик министра одбране Русије Јунус Бек Јевкуров био је у делегацији премијера Дмитрија Медведева, али мало ко је препознао специјалца који је пре две деценије заузео аеродром у Приштини

Дејства Дунавске флотиле СССР-а у Београдској операцији

2019-10-19 09:21:55

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији У другој половини септембра 1944. године, у току борбених дејстава у Румунији и Бугарској, команда Дунавске флотиле предузела је више...

Српски и руски шпијун у акцији: Како су Бранко Вукелић и Рихард Зорге спасли Москву

2019-10-17 07:51:34

Информација да Јапан неће напасти Совјетски Савез била је пресудна да се делови Црвене армије повуку и помогну у одбрани

РТ: Критичари бесни на добитника Нобелове награде Петера Хандкеа јер „негира геноцид“, али сматрају да је бити нацист сасвим у реду

2019-10-14 16:35:38

Ове године Нобелова награда за књижевност припала је Петeру Хандкеу, драмском писцу са неупитним књижевним остварењима. Међутим, случајно се десило да његов политички став противречи западном...

Солунац Велин и регент Александар

2019-10-13 08:04:09

Данима је Велин седео у ћелији пун гнева, размишљајући како ће његови кући мислити да је погинуо. Онда се сетио да напише писмо престолонаследнику Александру. Написао му је и представио се ко је, описао целу ситуацију која га је снашла, са молбом да му помогне и ослободи га. Писмо је послао кришом п

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: