Авијација Републике Српске – живот, борба и смрт

Објављено: 23.10.2018.год.
фото: Драго Вејновић


Ваздухопловство је имало 13 погинулих пилота (десет пилота авиона и три пилота хеликоптера) и 15 припадника осталог летачког састава. Уз то треба навести да је 35 припадника В и ПВО погинуло током испомоћи српској пешадији у завршним борбама, а 26 припадника је погинуло на ракетним и радарским положајима током борби са НАТО авијацијом. В и ПВО је имало укупно 89 погинулих припадника.

Настанак Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске (В и ПВО ВРС), датира још из периода првих оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. У нарастајућем ратном сукобу у БиХ 1992. године само је Војска Републике Српске (ВРС) имала ваздухопловне снаге. Ове снаге су дејствовале против муслиманских и хрватских јединица, што је омогућило значајну техничку премоћ српске стране у односу на противнике, пише Андреј МлакарЕкспрес.

У ваздухопловству ВРС биле су: снаге јачине једне авијацијске бригаде у Бања Луци састављене од авијацијских јединица повучених са аеродрома Церкље у Словенији и Плесо и Лучко у Хрватској, наоружане авионима Орао, Јастреб, хеликоптерима Ми-8, Газела, као и лаким авионима; ракетни пук ПВО са системом Волхов и самоходни пук са системом Куб-М, који су повучени из ширег рејона Загреба; снаге ВОЈИН организоване у један батаљон распоређен на истакнутим котама у Републици Српској.



Прва јединица РВ и ПВО ЈНА која је лета 1991. године премештена на аеродром Бања Лука била је 474. ваздухопловна база (474. вб) из Церкља. Са истог аеродрома стигла је потом 82. авијацијска бригада (82. абр), која је до избијања сукоба имала три ескадриле. До 12. августа, та бригада је расформирана заједно са 237. лбае и 351. иае. Преостала је само 238. лбае ојачаног састава, наоружана авионима Орао и Јастреб, која је базирала на аеродрому Бања Лука. Наређењем Команде РВ и ПВО ЈНА са аеродрома Плесо и Лучко код Загреба премештени су авиони и хеликоптери 111. абр.

На 19 заседању Народне Скупштине 12. августа 1992. године, Српска Република БиХ мења име у Република Српска, у складу са тим промењено је и име њене војске, у Војска Републике Српске.

ПЕТА ОПЕРАТИВНА ГРУПА РВ И ПВО ЈНА (5. ОГ РВ И ПВО)

Разбијање СФРЈ, почетком деведесетих година 20 века, директна је последица пада „Берлинског зида“ 1989. године, односно драстичне промене у међународним војнополитичким, геостратешким, геополитичким односима и утицаја глобализације међународних односа под окриљем једине преостале „велесиле“ – САД са њеним војним изданком НАТО.

Политичка, национална, економска, неслагања, (не)намерно изазвана, одразила су се и на Оружане снаге СФРЈ (ЈНА). Отпочели су сукоби, па и војне природе. До тада, једина одбрамбена снага СФРЈ (ЈНА) постала је главни непријатељ у Словенији, Хрватској и у БиХ. Прихватањем нових друштвених и геополиотичких односа 1991. и 1992. године у тадашњој Југославији, ОС СФРЈ (ЈНА) су, такође , доживеле су велике промене. У таквим условима деловања и рада, вид оружаних снага (ОС), РВ и ПВО је, желећи да задржи своју супстанцу и борбену готовост, учинио велике напоре да сачува организацију и материјално-техничка средства (МТС) у свом саставу као основ за евентуална одбрамбена дејства, што се касније показало као исправна одлука! Почетком 1992. године 5. ваздухопловни корпус РВ и ПВО (5. ВаК РВ и ПВО) је расформиран а његову улогу је преузела 5. ОГ РВ и ПВО, са остатком јединица ЛБА, Хе (трхе-похе), АРЈ ПВО, вб, ВОЈИН са додатим ојачаним одељењем ловачке авијације ЛА (Л-17бис) из 204. абр. Претходно је 117. абр расформирана, а ваздухоплови и састав распоређени и пресељени у састав 204. и 83. абр.


Пилот Орла улази у кабину авиона уз помоћ механичара, уочи полетања на борбени задатак. Неколицина пилота Орлова доносила је кључну предност ВРС, која се у иностранству високо ценила (фото ВРС)

У саставу 5. ОГ РВ и ПВО су били аеродроми Бихаћ, командно место (КМ) објекат „Клек“, Удбина, Маховљани и Залужани код Бања Луке, као стално поседнути аеродроми. Командант 5. ОГ РВ и ПВО био је пуковнк Бранко Билбија а начелник штаба-заменик пуковник Никола Грујин, касније обојица унапређени у чин генерала. За време свога постојања 5. ОГ је вршила заштиту ваздушног простора и ватрену подршку јединица ЈНА у додељеној зони одговорности. Такође велики напори су учињени радећи на дислокацији материјално техничких средства ( МТС), убојних средстава (УС), људства и њихове имовине. Значајно је напоменути да у тим активностима ОГ није имала губитака, што је свакако производ доброг планирања и обезбеђења предузетих активности.

Посебно је рађено на изналажењу и успостављању нових положаја РЈ ПВО у околини Бања Луке, са командним местом (КМ) у Челинцу. КМ 5. ОГ је до 14. маја 1992. године било на аеродрому Бихаћ, објекат „Клек“. Тог дана је КМ пребазирано у Бања Луку у део објеката које су претходно припадале Школском центру оклопно механизованих јединица (ШЦ ОМЈ). Ново КМ и ОЦ су успостављени у рекордно кратком времену тако да ОГ ниједног тренутка није била ван функције.

Аеродром Бихаћ и подземни објекат „Клек“ су 16. маја 1992 године у раним јутарњим часовима престали да постоје. Сагласно одлукама руководстава СРЈ, РС и спољних фактора да до 19. маја сви припадници ЈНА морају напустити територију БиХ активности 5. ОГ су сведене на минимум и отпочела је примопредаја дужности новом командном саставу Војске РС на чијем челу је био новоунапређени генерал Нинковић. Све јединице, МТС и УС којима је располагала 5. ОГ РВ и ПВО остале су у саставу новог ваздухопловства, које је званично успостављено 27. маја 1992. године. Тако је 5.ОГ РВ и ПВО била ембрион-зачетак В и ПВО РС.


Оружари ВРС наоружавају авион Орао са НРЗ калибра 57 мм (фото Нова крила) 


РАТНА ФОРМАЦИЈСКА СТРУКТУРА В И ПВО ВРС 

Период од усвајања Устава СРЈ до 19. маја 1992. године, био је веома тежак и хаотичан на простору бањалучке регије и у БиХ уопште. У Београду је донесена одлука, да се са подручја БиХ до 19. маја 1992. године, све јединице ЈНА повуку на територију СРЈ. Сви потенцијали ЈНА требало је да се нађу источно од Дрине, у границама тек створене СРЈ. Преостале јединице РВ и ПВО на простору Бања Луке потчињене су привременој Команди 5. оперативне групе РВ и ПВО (5. ОГ), остатку некадашњег 5. ваздухопловног корпуса (5. ВаК), са командним местом у Бихаћу. Дејствовало се ретко, али у пуном ходу припремано је пресељење јединица на исток у року до 19. маја 1992. године, у складу са политичком одлуком да се до тада сви са држављанством Србије и Црне Горе повуку у СРЈ. У последњим данима бивше ЈНА из Команде РВ и ПВО стриктно су забранили борбене летове 238. лбае – од 14. маја 1992. године били су дозвољени само летови за потребе летачке обуке. Борбене летове могла је да одобри само Команда 5. ОГ. Два дана касније Команда РВ и ПВО на себе је преузела командовање 238. лбае, али само привремено до повлачења јединица ЈНА у границе СРЈ. Политичком одлуком српски народ са десне стране Дрине, требао је да остане голорук. Међутим, старешине у Команди 5. ОГ биле су свесне да би извршење овог наређења значило издају српског народа и гажење војничке части. Њима на руку, ишла је одлука политичког руководства тадашње Српске Републике БиХ (од 12. августа 1992. године Република Српска), о формирању Војске Српске Републике БиХ (од 12. августа 1992. године Војска Републике Српске – ВРС), од 12. маја 1992. године. У таквим условима потпуна евакуација није била могућа: ни технички, ни физички, али ни морално. Стварањем ВРС, створена је критична маса која није дозвољавала потпуну евакуацију јединица ЈНА са српских простора у БиХ. Самим тим онемогућена је и евакуација делова јединица РВ и ПВО из Бања Луке. Наређење о повлачењу 238. лбае, 111. хе и 474. вб није извршено. По добијању наређења да се наведене јединице повуку на територију СРЈ, већина припадника тих јединица се једноставно демобилисала из ЈНА, и ставила на располагање угроженом српском народу. У Београду су схватили проблем и одлучено је да јединице са аеродрома Маховљани преузме новонастала ВРС (у то време Војска Српске Републике БиХ). Од 19. маја заживело је Ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС. Одлучено је, да се испред ваздухопловство брише реч ратно, како би се и домаћој и иностраној јавности ставило до знања да српски народ и његова војска са десне стране Дрине нису за ратну опцију која им је наметнута од других. Врши се ужурбано реструктуирање снага у смислу командовања, опреме, логистике и састава људства.
 

Новонасталој ВРС на аеродрому Маховљани остаје 9 авиона Јастреб, 13 авиона Орао, један авион Супер Галеб, 27 хеликоптера Газела, као и 14 хеликоптера Ми- 8Т, ракетни системи Куб, Двина и Волхов и више радара. Од јединица бившег РВ и ПВО ЈНА, новонастала ВРС преузима ојачану 238. лбае, 111. Хеликоптерски пук (у чијем саставу су се налазиле ојаĉана 711. противоклопна хеликоптерска ескадрила – 711. похе, као и 780. транспортна хеликоптерска ескадрила – 780. трхе), као и целу 474. ваздухопловну базу, 155. ракетни пук и 51. батаљон ВОЈИН. Остају и два врло важна ваздухопловна завода – „Космос“ у Бања Луци и „Орао“ у Рајловцу. Ове снаге формираће В и ПВО ВРС, које ће после почетне консолидације крајем маја 1992. године наставити рат. Ваздухопловство и противваздушна одбрана ВРС (В и ПВО ВРС) званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима у касарни „Крајишких бригада“, где је смештена команда В и ПВО. Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против снага непријатеља у Посавини. За првог команданта В и ПВО постављен је пилот генерал Живомир Нинковић а за његовог начелника штаба пуковник Божо Новак (касније генерал). За команданта 92. мешовите авијацијске бригаде (92. мабр) постављен је пилот потпуковник Слободан Кустурић.


Ручни систем увлачења наоружаног авиона Орао у армиранобетонско склониште (фото Драго Вејновић)

До тад је већ била устројена комплетна формација В и ПВО ВРС. Међутим, формација није могла одмах да ступи на снагу, јер је претходила најважнија операција за спас српског народа – операција „Коридор-92“.

Наредбом ГШ ВРС од 28. јула 1992. године формирана је 92. мешовита авијацијска бригада (92. мабр), у којој су борбени авиони подељени између две ескадриле – у 27. лбае нашли су се авиони Орао, а у 28. лбае авиони Јастреб. Ознаке ескадрила настале су скраћивањем трознаменкастих ознака из предратне 82. абр, које су остале без средишње бројке три. Орлови су уврштени у ескадрилу чији број има извор у називу ескадриле јастребова расформиране 1991. године, а јастребови су добили број наслеђен од орловске ескадриле. Ескадриле борбене авијације су базирале на аеродрому Маховљани.

Ојачана 711. противоклопна хеликоптерска ескадрила (711. похе) опремљена са хеликоптерима Газела Гама и Газела Хера, заједно са 780. транспортном хеликоптерском ескадрилом (780. трхе) која била опремљена са хеликоптерима Ми-8Т (ХТ-40), сачињавала је 11. хеликоптерски пук (11. хп). Касније ће ове две ескадриле бити обједињене у 89. мешовиту хеликоптерску ескадрилу (89. мхе) у саставу 92. мабр. Хеликоптери су базирали на хелидрому Залужани.

Од авиона који су мобилисани из аеро-клубова формиране су: 92. лака авијацијска ескадрила вишеструке намене (92. лаевн) и 76. авијацијска ескадрила (76. ае). Авиони 76. ае базирали су у околини Братунца, а јединица је располагала авионима Ј-20 Крагуј и Антонов АН-2. Авиони аеро-клуба из Бијељине ушли су у састав 1. Бијељинске лаке пешадијске бригаде (1. Бијељинска лпбр) која је била позната као „Гарда Пантери“. И поред тога што је службено вођена као лака бригада (по терминологији наслеђеној од ЈНА) ова јединица је имала низ формацијско-организацијских специфичности, између осталога и падобранску чету, као и одељење од четири авиона (два АН-2 и два УТВА-75)

Авиони који су мобилисани из аеро-клубова у Приједору и Бања Луци ушли су у састав 92. лаевн. Од ваздухоплова 92. лаевн располагала је са авионима УТВА-66, УТВА-75, Пипер ПА-18 Супер Цуб, Цессна 172, Злин-526Ф, ПЗЛ- 104 Wилга. Авиони ове ескадриле базирали су на аеродромима спортских клубова у Залужанима (Бања Лука) и Уријама (Приједор). Јединица је формацијски била у саставу 92. мабр. Од авиона и хеликоптера В и ПВО ВРС је располагало са једанаест једноседих јуришних авиона типа Ј-22 Орао, два двоседа авиона типа Њ-22 Орао , седам лаких јуришних авиона једноседа Ј-21 Јастреб, два двоседа Њ- 21 Јастреб, једним двоседом Г-4 Супер Галеб, 20 противоклопних хеликоптера ХН-45М Газела Гама, седам хеликоптера ХО-42 Газела Хера и 14 транспортних хеликоптера ХТ-40 (Ми-8Т).

У Ваздухопловству Републике Српске нашао се, стицајем околности, само један примерак авиона Г-4 Супер Галеб ев. бр. 23725. На том авиону полетела су два пилота 2. јуна 1992. године на прелет са Батајнице на аеродром у Бања Луци. Због ризика од противничке ПВО у прелету, изнад простора под контролом противника, пилоти су се одлучили за бришући лет. У ширем рејону Градачца налетели су на далековод, јер су летели ниже од висине жица. Остали су дела вертикалног стабилизатора, које су одсекле жице далековода оштро и прецизно као жилет. Одсечени део су на хрватској државној ТВ станици приказивали као доказ о томе да су оборили авион. Авион Г-4 требало је да се врати на аеродром у Батајници, али је због оштећења задржан на поправци у Бања Луци. У међувремену СРЈ се дистанцирала од Републике Српске због страног притиска, па је Г-4 са орловима ушао у састав 27. лбае. Интензивно је коришћен на борбеним задацима са аеродрома Маховљани, а од 1994. и 1995. године и са аеродрома Удбине. У матичну базу вратио се 5. августа 1995, када су и други борбени авиони са Удбине пребачени у Републику Српску пред продором хрватских снага. Авион је на једном борбеном лету погођен лаким преносним ракетним системом ПВО. Пилот се вратио у базу са оштећеним авионом. После рата тај Г-4 се вратио у оперативну употребу.

Системи ракетне ПВО били су организовани у 155. ракетни пук који је био наоружан са три дивизиона РС С-75М Волхов и једним дивизионом СА-75Мк Двина (према другим изворима само четири дивизиона Волхов). Поред тога ПВО је располагала и са одређеним бројем самоходних РС кратког домета 9К35 Стрела-10 и 9К31 Стрела-1, већим бројем лакопреносних ракетних система 9К32М Стрела-2М, 9К310 Игла-1, као и већим бројем противавионских топова калибра 20, 30 и 40 мм. Највреднији систем ПВО у наоружању ВРС био је РС 2К12М куб-М. ПВО ВРС је располагала са три батерије овог система. Новом организацијом В и ПВО одлучено је да 155. ракетни пук, прерасте у 155. ракетну бригаду ПВО (155. рбр ПВО). Командно место бригаде се налазило у касарни „Крајишких бригада“ у Залужанима. Бригада је имала у свом саставу три ракетна дивизиона са ракетама Волхов, један дивизион са ракетама Двина, три батерије са ракетама Куб, ракетно-технички дивизион (ртд), 84. лаки артиљеријски ракетни пук (84. ларп) са ракетама кратког домета Стрела-2М, Игла-1, Стрела-1, Стрела-10 и противавионским топовима калибра 20, 30 и 40 мм. ВРС је имала укупно пет батерија РС Куб, од тога су три биле на простору Републике Српске, а две су од почетка 1993. године па све до 5. августа 1995. године биле стациониране на простору Републике Српске Крајине (РСК), кад су после пада РСК враћене у састав ВРС. Због насталих потреба 17. фебруара 1994. године формираће се и 172. средњи самоходни ракетни пук ПВО (172. ссрп), који ће у свом саставу објединити три самоходне ракетне батерије са ракетама Куб (које ће до тог времена самостално деловати), а чије командно место (КМ) ће се налазити у Сокоцу. Током те прве формацијске организације 474. ваздухопловна база у Маховљанима мења назив у 74. ваздухопловну базу (74. вб) и под њену ингеренцију потпали су аеродром Маховљани и хелидром у Залужанима. ВРС је имала укупно пет батерија РС Куб, од тога су три биле на простору Републике Српске, а две су од почетка 1993. године па све до 5. августа 1995. године биле стациониране на простору Републике Српске Крајине (РСК), кад су после пада РСК враћене у састав ВРС. Командно место 51. батаљона ВОЈИН било је у Бања Луци, а зона одговорности батаљона била је од Пљешевице до Невесиња. Четири комплета радара Марцони С-600 и неколико резервних кабина и антена је остало од бивше ЈНА и ушло у састав батаљона (Козара, Јахорина, Невесиње и Гола Пљешевица). Иако се радарски положај Гола Пљешевица налазио на територији РСК, радар С-600 и целокупно људство за његово опслуживање били су из састава 51. батаљона ВОЈИН ВРС. Све јединице ВОЈИН радиле су на аутоматизованим системима АС-74 Фурнус и АС-84. Убрзо по завршетку реорганизације у ходу су решавани кадровски проблеми, пре свега, недостатак пилота. Техничког кадра било је више него довољно, јер се знатан број Срба са простора РС и РСК пре рата налазио у јединицама РВ и ПВО на дужностима у ваздухопловно техниĉкој служби. Концентрација техничара обезбедила је висок ниво искоришћења авиона Орао, који су на задатке летели онолико колико су пилоти могли издржати. Дешавало се да за дан један пилот изведе и по пет-шест борбених летова и да се уз то бави и преобуком пилота који су дошли да лете на авиону Орао.

За Дан В и ПВО одређен је 27. мај. Наиме тог дана 1992. године, борбени авиони са Маховљана први пут су полетели на борбене задатке у саставу новоформиране ВРС.

СИНОВИ СРПСКЕ

Конфузна ситуација почетком маја 1992. године у БиХ није слутила ништа добро. У Посавини борци 1. Крајишког корпуса ВРС (1. КК) припремали су се за одлучан бој против снага Хрватске војске (ХВ). У то време јединице сада већ бивше ЈНА напуштају простор БиХ, прелазећи у новостворену државну заједницу Савезна Република Југославија (СРЈ). Српска територија је расцепкана, а народ физиĉки угрожен. Први окршаји између српских снага и ХВ (ХВО) почели су још 2. маја 1992. године. Међутим, прва борбена дејства 1. КК не изводи у зони своје одговорности, већ прелази на подручје Оперативне групе „Добој“ (ОГ „Добој“) која се, изгубивши везу са Источнобосанским корпусом ВРС (ИБК), самоинцијативно ставила на располагање односно претпоĉинила 1. КК. Хрвати су Дервенту фактички били узели, и граница раздвајања је била на реци Усора. Били су у Которском, Јоховцу, Церу, стигли су скоро до Подновља и до Руданке. Руданка је још била српска. То је био клин. С друге стране, хрватске снаге стигле су до ушћа реке Усоре у Босну и до ушћа Спрече у Босну, тако да је град Добој остао у једном полуокружењу и недостајао је само један помак да се хрватске снаге споје долином реке Босне и да све буде изгубљено. Већ 27. маја 1992. године новостворено ваздухопловство извешће своје прве борбене летове. На првом борбеном задатку у саставу ВРС један авион дејствовао је по положајима противника у Пудином Хану код Кључа. Наиме, тог дана борбени авиони који су полетели са аеродрома Маховљани извели су укупно 16 борбених летова, при чему су деловали и против снага ХВ у Посавини. Тих дана, текле су и припреме за најзначајнију операцију српске војске током рата, припреме за операцију „Коридор-92“. Кад је отпочета операција „Коридор-92“, борбени авиони и хеликоптери су узели своје учешће. Авиони су дејствовали испред предњих редова српског оклопа, који је пробијао пут према Србији. Том приликом, авиони су полетали и по неколико пута дневно на борбене задатке.

Током пробоја „коридора“ пилоти на орловима били су максимално ангажовани Највећи проблем за новостворено ваздухопловство тих дана није био недостатак летелица, већ недостатак летачког састава. То је нарочито било изражено код пилота авиона Орао. ВРС је имала више авиона од пилота, нарочито борбених авиона. Стога је прелет два пилота 2. јуна 1992. године у авиону Г-4 са Батајнице на аеродром у Бања Луци, била добродошла испомоћ у тим данима. Губици су били неминовни, нарочито уочи покретања операције. Приликом борби за Посавину 11. јуна 1992. године код Јоховца оборен је двосед Њ-21 Јастреб. Погинули су пилот капетан Драго Гајић и ваздухопловнотехниĉки официр капетан Бранко Ербез. У рејону Бања Луке, јуна 1992. године ПВО ВРС је задејствовала ракетне системе Волхов и Куб61 .

Због изразите надмоћности ВРС у авијацији, а нарочито у ПВО, Хрватска после обарања МиГ-21 код Дервенте, није упућивала авионе на борбене летове изнад Посавине. Приликом извођења борбеног задатка 28. јуна 1992. године, изнад Оџака код Модриче оборен је авион Ј-22 Орао. Авион Ј-22 Орао ев. бр. 25105 оборен је од стране ПВО 108. бригаде ЗНГ из Славонског Брода. Пилот Богослав Лукић је успео да се катапултира, али је непријатељ, по њему отворио ватру док се још спуштао падобраном, те пилот гине у ваздуху, на конопцима падобрана. Приликом пробоја „коридора“ значајну улогу је одиграла и комплетна 780. трхе. Пилоти ове ескадриле доносили су боце с кисеоником, самоиницијативно су прелетали преко непријатељских положаја, како би довезли рањенике до прихватилишта. Увек су ризиковали сопствене животе како би спасили цивиле и рањенике. Са својим хеликоптерима постигли су својеврстан рекорд. Спасили су 1894 рањеника са „коридора“. У току дана пилоти санитетске екипе знали су у више наврата да тешко рањене возе за Београд. Три пута кроз тај уски коридор, испод далековода, јер се није смело подићи, гађале би их непријатељске снаге. Осим конвенционалних невођених средстава у неким приликама (код Куле, Плехана и Дервенте) коришћене су ракете АГМ-65Б Маверицк (меверик) за уништавање утврђених положаја хрватских снага. Авиони ВРС су 2. августа 1992. године дејствовали по снагама противника у рејону Кораћи. Током завршних борби за Брод јуришни авиони су пружали подршку јединицама ТГ-3. Ваздухопловну подршку српским снагама током борби за Јајце пружала су два јуришна авиона Ј-22 Орао. Основни задаци В и ПВО ВРС били су борбена дејства, односно одбрана и контрола ваздушног простора Републике Српске, извиђање, транспорт ваздушним путем и координација са јединицама копнене војске (КоВ).

Дејством орлова лета 1992. године покушала се прекинути производња наоружања и муниције у фабрикама у централној Босни. Авио-бомбама од 250 кг и ракетама АГМ-65Б дејствовало се 16. августа по фабрици „Братство“ из Новог Травника. Новине са противничке стране известиле су о томе да се из фабрике видио стуб дима са удаљености од 50 километара. У тим дејствима лансирана су два меверика, један је промашио или отказао, а други, лансиран са око 15 км удаљености од објекта дејства, погодио је циљ. Затим се 26. септембра дејствовало на фабрику у Витезу, 29. септембра на железару у Зеници, 2. октобра на фабрику „Славко Родић“ у Бугојну, 3. октобра поново на железару у Зеници. У једном од борбених задатака учињен је покушај да се зауставе стални ноћни летови за дотур наоружања и елемената за производњу муниције из Хрватске до Бихаћа за потребе 5. Корпуса АБиХ. У једном таквом покушају дејствовало се продорним бомбама дарендел (Матра Дурандал) на аеродром Ћоралићи, лоциран шест километара од Цазина. Две бомбе погодиле су циљ, али ефекти су били ограничени, јер се дејствовало на травнату ПСС пробојним бомбама намењеним за уништавање тврде подлоге.

Током извођења операције „Коридор-92“ јуришна авијација је од 24. јуна до 10. октобра 1992. године у подршци јединицама КоВ извела 1018 борбених летова у рејону Посавине, од тога су авиони Орао извели 528 борбених летова, а авиони Јастреб 490 борбених летова. Хеликоптери Газела Гама ХН-45М извели су 72 борбена лета у подршци јединицама ВРС у Посавини. Транспортни хеликоптери ХТ-40 (Ми-8Т) и хеликоптери опште намене ХО-42 (Газела) извели су 2909 летова превезли 1070 војника и евакуисали 1894 рањеника током извођења операције.

Све летачке активности В и ПВО, и борбене и за потребе обуке, заустављене су Резолуцијом Савета безбедности УН број 781 од 9. октобра 1992. године о потпуној забрани летова изнад БиХ. Последњи борбени летови изведени су 10. октобра, дан после Резолуције. До тада, авиони 27. и 28. лбае извели су укупно 1242 борбена полетања. Током забране летова авиони су смештени у армиранобетонска склоништа. Мотори су редовно покретани и авиони су одржавани да би се поново користили када се за то укаже прилика.

ОПЕРАЦИЈА ЗАБРАЊЕНИ ЛЕТ

После завршетка операције „Коридор“, борбена авијација ВРС је смањила своје налете јер није било исплативих циљева за авионе. Међутим, транспортни хеликоптери су наставили свој хумани лет. Први командант 92. мабр потпуковник Слободан Кустурић погинуће са још петорицом својих колега 2. августа 1993. године, у удесу хеликоптера ХТ-40 код Брчког. Хеликоптер је погођен ракетом Стрела-2М лансираном са положаја Армије БиХ (АБиХ), након поготка хеликоптер губи управљивост и пада. У том хеликоптеру погинуло је шест старешина ВРС и троје цивила. Будући да је током 1992. и почетком 1993. године ваздухопловство ВРС показало своју вредност, НАТО планери одлучују да искористе балкански сукоб и да се умешају на страну српског непријатеља. Почев од априла 1993. године, авијација земаља НАТО спроводиће операцију „Забрањени лет“ (Оператион Денy Флигхт) изнад БиХ. Од почетка 1993. године па до краја рата 1995. године ракетним системом Куб вршиће се ПВО током извођења свих значајнијих борбених операција ВРС. Прва средња самоходна ракетна батерија Куб (1. ссрб) смештена је била у месту Ријекавице на планини Мањаĉа крај Бања Луке, а 2. ссрб на брдима изнад места Челинац, такође крај Бања Луке. У новембру 1993. године у касарни и аеродрому у Залужанима формирана је и 3. ссрб, која је после формирања послана у место Турјак, крај Градишке.

Поред искусног официрског кадра, који су чинили углавном активни официри и млађи официри из ЈНА посаде средстава су чинили војници по уговору, професионалци, и војници који су војни рок у ЈНА служили у јединицама ракетног система Куб. Такође се приступило обуци младих војника који су пристигли на обавезу одслужења војног рока у ВРС. Период до априла 1994. године обележен је сталним увежбавањем посада на техници. Радари су укључивани врло ретко, ради заштите фреквенција рада. Многа од средстава нису била у исправном стању те су уз ангажовање екипа из војно-ремонтног ваздухопловног завода „Космос“ из Бања Луке доведена у стање техничке исправности.

ШЕСТ ЈАСТРЕБОВА

У време повлачења ЈНА из БиХ, због одређених пропуста и погрешних процена у фабрици наоружања „Братство“ у Новом Травнику остала је најмање једна батерија самоходних ВБР М-87 Оркан 262 мм (неки извори наводе податак о 10 оруђа). Вишецевни бацачи нису били комплетрирани, те је требало најмање годину дана да се комплетирају. Осим тога, у фабрици муниције „Славко Родић“ у Бугојну покренута је производња ракета за ВБР Оркан. У врху ВРС одлуĉено је да се мора хитно деловати, како муслиманске снаге не би стекле озбиљнију предност над ВРС. Тражени су пилоти добровољци и тек је њима речено шта је задатак. У раним јутарњим часовима 28. фебруара 1994. године, са аеродрома Удбина полећу два авиона Орао и шест авиона Јастреб. Орлови су напали складиште муниције у Бугојну, док су авиони Јастреб напали фабрику наоружања у Новом Травнику. Са командног места В и ПВО ВРС дејством је руководио пуковник Пеулић Угљеша. Све јединице ВОЈИН су радиле и на показивачу АС-74 је била тачна ситуација у ваздушном простору. Вод за електронско извиђање је пратио комуникације између НАТО снага. Вођа јастребова донео је одлуку да дејствују и да се враћају на аеродром Удбина бришућим летом. По повратку авионе Јастреб су пресрели амерички ловци Ф-16Ц. АWАЦС је дао информацију о формацији авиона када су били изнад Јајца. Пар Ф-16 је тада био изнад Коњица и полетео је у пресретање. Срели су се изнад Новог Травника. Првобитно, пилоти у авионима Јастреб нису знали да су откривени. То су схватили тек кад је авион којим је летео пилот Звездан Пешић експлодирао у ваздуху, након што је погођен ракетом ваздух-ваздух. Амерички пилоти су српске авионе напали без упозорења. Директно у ваздуху су оборена четири авиона Јастреб, док је пети пао услед оштећења и недостатка горива. Авион који је успео да се врати на аеродром после је враћен у службу.

Пилот који је у авиону Ф-16Ц-40 број 89-2137/РС оборио три авиона Јастреб био је капетан Роберт Вилбур Рајт док је пилот који је из Ф-16Ц-40 број 89-2009/РС оборио четврти Јастреб био капетан Стивен Ел Јоги Ален. Рајт је лансирао једну ракету ваздух-ваздух АИМ- 120 АМРААМ и две АИМ-9 Сидеwиндер, док је Ален лансирао само једну АИМ-9 Сидеwиндер. Ово ангажовање била је прва ратна акција коју су спровеле снаге НАТО савеза од његовог оснивања.

Укупно је на аеродромима Маховљани и Удбина базирало 25 авиона Јастреб. Оборено је седам авиона. Јастреб (један јуна 1992. године, пет фебруара 1994. и један септембра 1995. године). Током пада Крајине за Маховљане је прелетело осам јастребова. Хрватска војска је по доласку на аеродром Удбина затекла три. Завршетак рата на аеродрому Маховљани дочекало је 15 авиона Јастреб. Авиони Јастреб приземљени су и конзервирани крајем 2006. године, неколико месеци после укидања ВРС. Авион Ј-21 Јастреб ев. бр. 24160 употребљен је као спомен обележје погинулим пилотима и припадницима В и ПВО ВРС.

НАТО НАПАДА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Касно послеподне 10. априла 1994. године, два авиона Ф-16Ц из састава РВ САД напала су положаје Херцеговачког корпуса ВРС у подручју Преључе и Голог Врха, дванаест километара југозападно од Горажда. Следећег дана НАТО је поновио нападе на положаје ВРС у рејону Горажда. Између Сарајева и Горажда 15. априла погођен ја извиђачки морнарички авион Етендард-ИВП из састава 16. ескадриле француске морнарице. Од експлозије, како се претпоставља, ракете земља-ваздух лансиране са рамена типа Стрела-2М тешко је оштећен репни део авиона. Пилот је успео да врати авион на носач авиона. Први оборени борбени авион НАТО пакта на овим просторима, био је британски Сеа Харриер из састава 801. сквадрона РМ Велике Британије. Њега је 16. априла 1994. године изнад Горажда погодила ракета Стрела-2М, лансирана са положаја ВРС. Амерички авиони А-10А са својим топовима дејствовали су по положајима ВРС. Међутим, ГШ ВРС је тврдио да су авиони дејствовали по цивилном становништву у селу Добрашевићи. После обарања авиона Сеа Харриер који је надлетао зону борбених дејстава ВРС, лаким преносним системом Стрела-2М у источну Босну је упућена 3. ссрб Куб. Премештање је вршено ноћу, помоћу шлепера тегљача који су вукли лабудице. Иако су ссрб Куб мобилне, овакав начин транспорта је вршен због штедње горива, чији се недостатак осећао током целог периода трајања рата. Трећа ссрб (3. ссрб) је размештена у рејону Хан Стјеница између Сокоца и Рогатице. Ипак до употребе батерије није дошло због таквог става политичког и војног врха Републике Српске. Посаде ракетне технике су свакодневно увежбавале борбени рад. Авиони НАТО алијансе су свакодневно, безбрижно, на великој висини, надлетали зону борбених дејстава и били су идеалан циљ за систем Куб. По завршетку операција око Горажда 3. ссрб је базирана у касарни у месту Хан Пијесак, а потом у место Чаварине крај Сокоца. Током лета 1994. године 2. ссрб је неких пет месеци била базирана у Посавини, тачније у месту Пелагићево. У касно лето 1994. године 1. ссрб је пребачена на Бихаћко ратиште у рејон Крупе. На техници 1. батерије су се измењивале посаде 1. и 3. ссрб у сврху одмарања људства. Током извођења операција ВРС на овом делу ратишта Куб није деловао.

Јединице 5. Корпуса АБиХ 24. октобра 1994. године покренуле су офанзиву из рејона Бихаћа у смеру југоистока: заузеле су територију РС у дубини од 30 до 35 километара на два правца – долином реке Уне и путем према Босанском Петровцу. Здружене снаге ВРС и СВК покренуле су противофанзиву „Штит-94“. Борбени авиони са аеродрома Удбина укључени су у дејства у време када су се јединице КоВ приближиле на десетак километара од Бихаћа. У близини места Отока 22. новембра 1994. године, према два НАТО авиона Сеа Харриер биће лансиране две ракете Волхов. Међутим, ракете неће погодити циљеве. Двадесет и четири авиона Алијансе су 23. новембра за одмазду напали положаје српске ПВО у околини Крупе, Отоке и Двора. Тридесет и два авиона су учествовала у поновљеном нападу. Нови удари авиона Алијансе изведени су 25. новембра у три наврата. На нападачке авионе су испаљене ракете Куб, али евентуални губици нападача нису потврђени. Приликом жестоких напада НАТО авијације 23. новембра 1994. године у рејону села Горњи Петровићи противрадарском ракетом погођен је батеријски радар. Противрадарска ракета је уништила антенски стуб а посада радара је била неповређена. Радарска станица је убрзо поправљена и оспособљена за дејство у ремонтном заводу „Космос“ у Бања Луци. НАСТАВАК>>>

Приредио Андреј МлакарЕкспрес
Фотографије: Драго Вејновић, "Нова крила", ВРС

Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Совјетска звер“ КВ-1: Кад читава немачка дивизија није знала шта ће због једног тенка

2018-12-09 16:57:24

Прича је више него филмска: у јуну 1941. један тешки совјетски тенк је држао дан и ноћ 5 000 немачких војника. Немачка војска је првих дана Другог...

Дејства Дунавске флотиле СССР-а у Другом светском рату

2018-12-01 14:30:11

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији Поводом 23. октобра Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату  представници Изасланства  одбране Руске Федерације у новосадској касарни Речне флотиле...

Стварање Краљевине СХС

2018-12-01 09:27:19

На данашњи дан, пре 100 година, формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана је за овај свечани чин јер су све остале репрезентативне зграде биле оштећене у рату који је у Србији трајао више од четири године и који је однео трећину њеног становништва. Али како је све почело? - Слађана Зарић за РТС

Четири руска хероја – од средњовековног кнеза до чувара писте у 21. веку

2018-11-23 13:53:23

У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима. 1. Александар Невски Кнез Александар Невски...

Учитељ који постаде војвода

2018-11-18 17:13:06

Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу...

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

2018-11-17 23:41:39

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...

Велики Ниш у Великом рату

2018-11-16 08:46:42

Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта

Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

2018-11-12 05:10:17

Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Хвала деди на побједи

2018-11-11 07:39:39

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

Дневник официра се вратио у отаџбину

2018-11-10 06:33:06

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: