Зашто не треба да се покоравамо узурпатору

Објављено: 20.10.2018.год.
фото: AFP 2018, Ozan Kose / pravoslavie.ru


Цариградска патријаршија је вратила канонско звање“ вођама двају украјинских расколничких групација: „патријарху“ Филарету и „архиепископу“ Макарију. Шта то значи? Објашњава богослов и публициста Сергеј Худијев.

Уколико се начини аналогија с државом, поступци Фанара представљају државни преврат уз ангажовање спољашњих снага (и под њиховим притиском).

Замислите конфедерацију са 15 равноправних лидера од којих је сваки суверен на својој територији, а питања која се тичу свих решавају заједнички. Сад замислите да се један лидер конфедерације прогласи за апсолутног диктатора који, кад су остали у питању, може да ради све што хоће, а они немају никакво право гласа. Управо то се дешава на наше очи.

Патријарх Вартоломеј се прогласио „првим без једнаких“, а затим је понадавши се да то није само звучна титула, почео демонстративно да поступа као апсолутни диктатор који може да доноси одлуке које се тичу других Помесних Цркава без икаквог договора с њима, па чак и против њихове јасно изражене воље.

Аналогија с претензијама средњовековних папа не само да се даје у алузијама, већ се и директно спроводи, и то не чине само критичари Фанара, већ и његове присталице. На пример, у чланку богослова Цариградске патријаршије Елпидофора Ламбринијадиса „Одговор на став Московске патријаршије у вези с првенством у Васељенској Цркви“ тврди се да је „дуго времена у историји Цркве првојерарх био римски епископ. Касније, кад је евхаристијско општење с Римом прекинуто, канонски првојерарх Православне Цркве постаје Архиепископ цариградски“. Односно, Патријарх цариградски заправо долази на место папе с којим је „прекинуто општење“.

    

Али само ово општење је управо и прекинуто због тога што су православци одбили претензије папа на апсолутну власт у Цркви – управо оне претензије које сад износи патријарх Вартоломеј. Ако признамо тезу коју је објавио Цариград – да Васељенска Црква треба да има првојерарха – чини се да претензије римског папе имају много више основа и остаје потпуно нејасно зашто треба да се покоримо сумњивој копији папства ако постоји много убедљивији оригинал. И зашто се онда сам Цариград не покорава Риму?

Истаћи ћемо притом да сам римски папа обично избегава тако грубе поступке.

Претензије Цариграда изгледају неубедљиво и због тога што је дуго времена признавао канонска права Московске патријаршије – и признавао је митрополита Онуфрија за јединог законитог поглавара Цркве у Украјини.

И овде долазимо до проблема који највише пада у очи, а везан је за поступке Фанара – то је етички проблем.

На чију молбу је Фанар започео процес давања аутокефалије? На молбу световних власти Украјине, што је отворено речено. Да ли је то умесно с канонске тачке гледишта? Како се црквена заједница може оснивати на молбу световних власти коју у већој мери представљају неправославни људи? Како људи који уопште не припадају Цркви – чак ни формално – могу оснивати црквене структуре? То је потпуни апсурд с црквене тачке гледишта. Али је апсурд и с тачке гледишта световних закона – формално Украјина је демократска световна држава која не може да се меша у послове верских заједница.

Да ли човек који учествује у грубом безакоњу – и са црквене, и са грађанске тачке гледишта – може претендовати на улогу првојерарха целог православног света?

И ово безакоње не представља само кршење неких формалности. У њему постоји конкретна оштећена страна. То је Украјинска Црква на челу с митрополитом Онуфријем којег је патријарх Вартоломеј донедавно признавао – а сад је престао да га признаје. Световне власти не крију да је њихов циљ да изврше притисак на УПЦ (МП) коју је председник Порошенко назвао „пипцима непријатеља“, помоћник министра унутрашњих послова Зорјан Шкирјак „вампирима који треба да бришу из украјинске земље“ или, као што је сасвим недавно изјавио министар иностраних послова Украјине Павел Климкин, да „Московска патријаршија уопште нема шта да тражи у Украјини, зато што је то канонска територија Васељенске патријаршије, а УПЦ МП је с историјске тачке гледишта основана уз кршење канона и представља резултат узурпације.“ Повици „доле московски поп“, фантастичне оптужбе за прављење „магацина оружја“ или директни позиви на убиства (каквих има, на пример, на сајту „миротворац“) представљају део атмосфере мржње и прогона у којој живи Црква у Украјини.

 

    

И Цариградска патријаршија је недвосмислено стала на страну прогонитеља Цркве. Како се савезник прогонитеља Цркве може сматрати пастирем – а да не говоримо о томе да се признаје за првојерарха целог светског православља?

Добијање „томоса“ ће, као што је потпуно очигледно, изазвати талас прерасподеле црквене имовине – расколници стално и отворено говоре о жељи да запоседну Кијевску лавру, а и обични храмови ће се новоствореној фанарској структури предавати по истој шеми која је већ добро разрађена приликом запоседања храмова од стране „Кијевске патријаршије“ – уз ангажовање насилника из „десничарског сектора“.

Свака прерасподела својине кад се група А истерује из просторија и кад се оне предају групи Б представља тежак и ружан конфликт. Тим пре кад просторије имају важан симболички значај. Кад држава не може да изврши своје обавезе и да одржи ред, као што је то било у Русији почетком 1990-их година или данас у Украјини, и кад се сукоби решавају уз примену недржавног насиља, апсурдна ситуација у потпуности измиче контроли. Кад је сцена пуна насилника који отворено и без оспоравања државе желе смрт члановима групе А, насиље, које авај, већ постоји, поприма велике размере.

У овој ситуацији спровођење пројекта аутокефалности, који ће неизбежно довести до добро познатих последица, значи пружање подршке масовном насиља против Цркве и придруживање насилницма.

Односно, овде се више не ради само о узурпатору – него о узурпатору који већ користи могућности које су му на располагању како би нанео штету Цркви и помогао њеним прогонитељима.

 

    

То је врло жалосна ситуација и било би бесмислено умањивати степен њене озбиљности, а рећи ћемо отворено и трагичности. Али знамо да врата пакла неће савладати Цркву, а још мање ће је савладати Порошенко, Бајден или патријарх Вартоломеј.

 

Кад неки човек претендује на духовну власт над вама ви га можете или прихватити или одбацити. А прихватање власти човека као што је патријарх Вартоломеј било би врло погрешно. Као што је рекао апостол, „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1 Кор. 7:23).

Сергеј Худијев
Са руског Марина Тодић
Православље и свет


Кључне речи:

Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Операција Војске Републике Српске „Криваја '95“

2020-07-11 09:23:13

По трећи пут у двадесетом веку муслимани су починили страховите злочине над српским народом Подриња. Чинили су то у циљу остварења давнашње жеље да из овог подручја протерају српско становништво и тако српски народ Босне и Херцеговине заувек одвоје од Србије, његове земље матице. Предвођене потомцима злочинаца из Првог и Другог светског рата, муслиманске хорде извршиле су погром српског становништва. Подриње је било у пламену, а злочини су понегде надмашивали оне из времена турске окупације. Покушај Војске Републике Српске да 1993. године противударом заустави страдање српског народа није успео, јер је генерал Филип Морион спречио улазак Војске Републике Српске у Сребреницу. Међународна заједница је Сребреницу прогласила Заштићеном зоном, која је требало да буде демилитаризована, али то у пракси није учињено. Снаге 28. дивизије су наоружаване и тзв. Безбедносну зону користиле су као полазиште у нападима на српска села под контролом Војске Републике Српске. После тих крвавих похода, враћале су се под заштиту снага УНПРОФОР-а, које нису могле или нису хтеле да их у томе спречавају. Војска Републике Српске је била приморана да, у циљу заштите српског народа, предузме одлучну акцију и елиминише опасност која је претила и њој и српском народу. Планирана, је организована и реализована операцијa „Криваја '95“ у којој су минималне снаге поражене а далеко бројније снаге 28. дивизије напустиле су Сребреницу и кренуле у пробој ка Тузли. У том пробоју из окружења муслиманске снаге су претпеле велике губитке у сукобима са Војском Републике Српске, али и у међусобним сукобима.

Руски добровољци у бици за Беланицу

2020-07-02 07:46:07

2. јуна 1999. године, негде у поподневним часовима, јединице 252-ге оклопне бригаде Војске Југославије су обновиле напад на „ушанчене“ шиптарске терористе које су добро утврдиле насељени...

РТ: Русија је прешла дуг пут од 1993. године: Путинове уставне промене одражавају потребе ревитализоване државе

2020-07-01 17:26:09

Руски "суперпредседнички" Устав из 1993. године фалсификован је у крви након насилних превирања, у време када је земља била на коленима. Логично је било да ће...

Операција „Коридор `92“: Битка за пут живота

2020-06-28 07:49:40

Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!

У сусрет руском референдуму

2020-06-22 08:34:59

Иако се једном дијелу грађана чини да промјене нису суштинске, оне су итекако важне и условљене новим тренутком Русије, државе која поштује и уважава цјелокупну своју прошлост, укључујући и совјетску епоху

Ауторски текст председника Путина за „Нешенeл интерест“

2020-06-20 15:36:11

"За мене и моје вршњаке важно је да наша деца, унуци, праунуци схватају кроз каква су искушења и муке пролазили њихови преци. Како, зашто су успели да преживе и победе? Одакле потиче њихова истинска гвоздена снага воље која је чудила и одушевљавала цео свет? Да, они су бранили свој дом, децу, породицу. Али све их је обједињавала љубав према домовини, према отаџбини. Овај дубоки, лични осећај у потпуности се огледа у самој суштини нашег народа и постао је један од најважнијих у својој херојској, жртвеној борби против нациста."

Како је најезда Монгола подстакла Русе да се уједине и формирају руску државу

2020-06-20 10:56:17

Немојте мислити да су Монголи и Татари извршили инвазију на Русију као јединствену државу. Русија се фактички и формирала као држава захваљујући тој најезди, тј. пружајући...

Први дан мира, 10. јун 1999. године: Из Ратног дневника команданта Треће армије генерал-пуковника Небојше павковића

2020-06-10 21:01:56

Ко је победио, а ко изгубио? (Командно место „Кишница“, 0.40 часова) Генерал Лазаревић се спрема да се врати на Командно место „Кишница“, али сам га одвратио од те намере. Није било разлога, јер су везе преусмерене у кућу где се налазимо. Хоћу да сачекам да се неко јави из ШВК и саопшти о потписаном Споразуму. Најважнија питања односе се на Трећу армију и Приштински корпус и ми смо носиоци извлачења јединица са Косова и Метохије. У 0.50 часова стиже телеграм – наређење из ШВК. Очекивао сам текст потписаног Споразума, или бар изводе који се односе на обавезе Команде Армије и тумачење најважнијих одредби. Међутим, стиже наређење. У преамбули је информација да је потписан Војнотехнички споразум који нас обавезује на прекид свих врста непријатељстава. Команди Армије наређује се: (1) Да одмах забрани отварање ватре из свих врста наоружања, како се не би створио повод да до званичне обуставе бомбардовања, која ће уследити отпочињањем повлачења јединица са Косова и Метохије у току 10. јуна 1999. године трпимо непотребне губитке и да се не дозволи да злочиначка авијација нађе повода да и даље дејствује по распореду наших јединица; (2) Да се ватра може отварати само по циљевима на земљи, у случају директног напада и угрожавања живота припадника наших јединица. На авионе, за које је добијено обећање да ће само летети, али не и дејствовати, не отварати ватру, сем у случају њиховог дејства; (3) Преговарачка страна је преузела обавезу да ће предузети њима познате мере код ОВК и пренети им истоветну забрану. У напомени је написано да потписани Споразум ступа на снагу са тренутком потписивања (9. јуна 1999. године), а објављивање обустављања бомбардовања извршиће се након проверљивог отпочињања извлачења наших снага са Косова и Метохије, које ће, према постојећим плановима, отпочети око 12.00 часова 10. јуна 1999. године.

Живела Србија

2020-06-07 17:51:25

Мали Тома се у лагеру обесио чезнући за својом школом у Србији, а из подераног џепа његове прљаве заробљеничке блузе вирила је једна хартија на којој је било написато: „Живела моја отаџбина Србија”

Срби на северу Африке учили француски

2020-06-06 07:38:38

У фонду старе и ретке књиге Народне библиотеке из Пожеге недавно је, у оквиру обраде тих наслова, уочена једна изузетна: „Француско-српски речник”, штампан у време Великог...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: