Политика вјере: У име оца и ђакца

Објављено: 24.09.2018.год.
фото: Фронтал.СРБ

Друштвени процеси покренути поводом неразјашњене смрти Давида Драгичевића, прешли су из сфере чисто политичког, у подручје регионалног масмедијског феномена, повезаног са вјером.


Извор: ФРОНТАЛ

Нико ни данас не зна тачне околности смрти двадесетједногодишњака, или може да упре прстом у очевица, те да нам он, или било ко други, пред судом потврди свима разумљивим језиком и материјалним доказима, да је убијен или није убијен. Како је уопште изгубио живот? Без оглашавања суда, у цивилизованом друштву никакве тврдње немају смисла.

Са друге стране, његов отац тврди како то добро зна, али да ће имена убица из неког разлога саопштити тек 5. октобра. Чак да „неће бити избора“ ако неко други, без његове помоћи, не дође до истог закључка.

Везањем за политику и изборни процес, наноси се немјерљива штета стварним напорима да се дође до одговора шта се заиста десило покојном Давиду. Усљед толике присутности у јавности, те употребе овог случаја при говору о најразличитијим сферама друштвеног живота, данас још мање знамо, него што смо то знали пар дана након проналаска тијела на ушћу Црквене у Врбас.

 

 

А то је лоше и за правду. Не само за истину.

Случај Полицијске станице Лауш, већ мјесецима је позициониран као прворазредна тема високе политике, уз помињање и укључивање кључних државних установа и појединаца на њиховом челу, те уз стална настојања његове интернационализације.

ШТА НАМ ТО ГОВОРИ?

То је, прије свега, показатељ никакве снаге српске државе западно од Дрине. Малог, или никаквог повјерења у рад полиције и правосуђа Српске. У приватизованој земљи као што је наша, у којој неформално, али суштински владају туђини, то је у предизборној години готово па очекивано. Али није нормално. Што не треба заборавити, него стално понављати.

Од Фронталовог прошлог аналитичког текста Случај Давида Драгичевића је политизован, десило свега неколико заиста битних ствари. Три. Тужилаштво се, под незапамћеним притиском јавности, одредило да се истражује основану сумњу да је НН лице, или више њих, починилац убиства; односно поднијете су тужбе против два полицијска службеника, због могућности да су намјерно бацили доњи веш покојника, како би прикрили доказе. Те судски налог за једномјесечни притвор против лица које се сумњичи да је помогло у прикривању доказа.

Ништа се, суштински ново за рјешење овог случаја у високом степену вјероватноће и убједљивости, осим овог није десило. Нити је могуће до избора било шта од овог судски окончати.

А пише се сваки дан.

УСТАВНЕ СЛОБОДЕ И ПРАВА

Имамо само сумње, претпоставке, убјеђење, надања и вјеру. Но, то нису категорије којима се приступа озбиљним анализама било чега, нити лични ставови без чврстих доказа, икада могу довести до било каквог тачног закључка. Зато свако ко, са намјером већег права на аргумент у свом говору, а посебно у јавности, насрће нетрпељивошћу на саговорника, прелази у сферу вјере. Догме. Личног убјеђења. Слободе говора.

Осим што су то неупитна права грантована Уставом, она су гарантована свима. Но, једни су веома агресивни у томе да други немају чак ни то право. Право на мишљење. То је основна порука и функција овог текста, тешко усамљеног у поларизованој и до степена насиља завађеној предизборној јавности.

 

 

Понављамо: Нико не зна име убице, мотив или доказе да је то заиста тако. Зато ово није текст који даје одговор на питање шта се десило између 17. и 24. марта 2018. године, нити негира било који сценарио смрти који се могао чути у медијима или приватним разговорима. Још једном: то нико не зна.

Текст се бави феноменом политичке ријалитизације криминалистичке истраге и правног поступка у предизборном периоду, те фундаменталистичке агресивности према неистомишљеницима која се толерише у јавном простору, увођењем максиме: Ако се не слажеш са нама, слажеш се са убицама!Што је недопустиво у демократском друштву које гарантује људска права.

Парадоксално, а баш због избора, и представници власти су пренаглашено толерантни према појавама за који је законом предвиђен поступак надлежних органа. Што је исто једна врста злоупотребе овог случаја у политичке сврхе. Закон би требао бити примјењиван према свима једнако, без обзира да ли су избори за четири године, или двије седмице. 

ВЈЕШТАЧЕЊЕ ИЗВЈЕШТАВАЊА

Имате медије који су се одавно и јасно опредјелили да употребљавају термин „убијен“, док други извјештавају да се Тужилаштво огласило да истражује најмањи ниво сумње да се ради о убиству. Ово друго је, колико год неком звучало „режимски“, „кукавички“, „бљутаво“; једино што би неки медиј могао професионално рећи. Медији нису медијуми, односно бабе врачаре, видиоци у грах и растопљено олово.

Прошло је и више него довољно времена, а случај је толико ушао у свакодневни масмедијско-политички живот, да је мало већ постало дегутантно, како се свако започињање озбиљне и објективне приче о овом јасно политизованом случају мора претворити у дуготрајан увод, уз ограђивање од погрешног разумјевања, изјављивање саучешћа, те испуцавање општечовјечанских, патетичних фраза.

 

 

Давно је, свим околностима и дешавањима, поготово потезима родитеља самих, прошао воз за то. Доводимо се у опасност да се и овдје више од пола садржаја сведе на такав приступ, а већина медија која извјештава о овом случају ради тако. Поларизовано.

Сасвим је непрофесионално објављивати, ако сте озбиљан медиј, наслове (Сине, како тата да каже твојој сестри да те више нема) који сами не говоре ништа ново у читавом случају, а садржај текста са тешко емотивним изјавама још мање. Осим што га се жели што више истаћи у јавности и задржати ту свакодневно. Управо зато што Фронтал.СРБ нико не може оптужити да је било чији плаћеник, а још мање постоји неко ко би се дрзнуо да каже како је наше гласило непријатељ Републике Српске, имамо обавезу да се огласимо анализом у сфери политизације овог случаја, која је свеприсутна и преочигледна.

ЗАНИМА ЛИ ВИШЕ ИКОГА ШТА СЕ СТВАРНО ДЕСИЛО СА ДАВИДОМ?

Истрагом, те притиском на оне полуге које заиста могу довести до разрјешења или барем најприближније реконструкције смртног исхода, медији се најмање баве. Било које боје или начина извјештавања да су.

Баве се политичким препуцавањима, док је Давидова смрт само повод за исте. Случај је високо политизован и то од стране најближих сродника покојника. Сваким даном све више. Тренутно тако оријентисан, да се са сигурноћу може рећи како је најшири спектар симпатизера покрета Правда за Давида, ма како била различита њихова политичка убјеђења, потпуно јединствен као противник политике персонализоване у Милорада Додика. Сви они су у нади да ће око овог мотива доћи до великих промјена у друштву.

 

 

Но, ми сматрамо како је неопходно прво направити прави редослијед приоритета, а тек онда их ставити у цјелокупан друштвенополитички контекст. Овако ће испасти да су у Српској сви или перипатетични дневнополитиканти, или некреативни ботови власти.

Главно питање
 у овом случају је да ли је Давид Драгичевић убијен, и ако јесте, ко га је убио?!

Ми од тога нећемо одустати ни након избора.

Т
УЖИЛАЦ ИЗ ПРОШЛОГ ВИЈЕКА

Након читавог низа кршења закона и прописа од стране саме државе, која је естрадно давала посебан третман породици страдалог (што јој се једнако естрадно вратило), огласило се Окружно јавно тужилаштво Бања Лука.

У том свјетлу, десио се један изузетно битан случај за друштвени, а не само медијски живот у Српској. Желимир Лепир, у својству тужиоца, изашао је пред ТВ екране. То је, када се касније буде анализирао стварни учинак, можда и најбитнија позитивна тековина досадашњих дешавања. Иначе, чак у случајевима који далеко више захтијевају јавно очитовање тужилаштава, невољни су да дају и писане изјаве за медије.

 

Први пут од завршетка рата до данас, имали смо новинара „један на један“ са тужиоцем на овакав начин. Јавност је први пут видјела како изгледа, прича и размишља неко из треће полуге (судске) власти. И то кад је у небраном грожђу.

Лепир је показао да је сасвим превазиђених капацитета за ново вријеме. У смислу конкретног посла, на начин на који га је до сада обављао, он може бити и врхунски стручњак у оквиру еснафа, али тако невјештом причом и толиком количином ортоепијских грешака, показује да је данашњици недорастао и он, и институција коју води.

Шта даље?

ОНАКО, СВЈЕТСКИ: ДУГОТРАЈНА НЕСЕНЗАЦИОНАЛНА РЕАЛНОСТ

Даље се треба припремити за реалност. Свако ко је једном посјетио просторије полицијских службеника у Српској, са нагласком на униформисану полицију, видио њихове излизане столове од шперплоче и подерани скај на столицама, зна у каквим неусловима раде тај тежак посао. Још је јасније да стручност баш и није први услов при бирању кадра на руководећа мјеста свугдје, па најпослије и у полицији.

У САД, рецимо, између трећине и половине убистава никад не буду ријешена. Број убистава по глави становника, сврстава их на 14. мјесто свјетске ранг листе, док је на тој истој листи Српска (нажалост попола са Ефбихом) на 143. мјесту, од 203. земље у статистици. Но, то није довољно да се из Амбасаде САД не мијешају и у овај процес, док већ три године причају свијету бајку о руском мијешању у њихове изборе. Истовремено, сами признају да су у Украјини потрошили пет милијарди долара да би изазвали војни пуч и грађански рат, како би поништили од на демократским изборима изабране скупштине овјерен савез са Русијом и одбијање приближавања ЕУ. Код нас то доста мање кошта.

 

Поређења са стварношћу ради, недавно је објављено како је полиција предала Тужилаштву извјештај против два лица, која се сумњиче да су још 2014. године извршила убиство Бојана Копрене. Њему уопште није пронађено тијело, али су их ухапсили. То се може десити и у овом случају. Може, и дешава се свугдје, па и у најбогатијим земљама свијета, да нека убиства остану дуго неразјашњена или се у високом проценту никад не разјасне.

За нека, чак и ако све посредне околности јасно указују на починиоца, он без доказа прихватљивог на суду не може бити осуђен. Може се, најпослије, десити да Тужилаштво нема довољно доказа да би наставило водити истрагу о убиству, или да суд сам одбије да прихвати оптужницу.

Чак и у случају два полицајца која су оптужени да су намјерно склонили покојникове гаће из доказног материјала, те лица које је у притвору због основане сумње у помагање прикривања доказа, треба тек провести поступак. Једино се на овај начин, тражећи кривицу оних који су прекршили закон тамо гдје истага стаје, те евентуалним међусобним оптужбама могућих завјереника у убиству, може доћи до учиниоца кривичног дјела убиства. Можда буде немогуће уз досадашњу праксу, доказати намјеру у односу на нестручност и неспособност. Могући налогодавци таквог могућег чина су тек тад недодирљиви, осим ако се појави нека инсајдерска информација, односно свједочење. Зато се овај потез може посматрати и као куповина времена од стране Тужилаштва.

То није све.

ШТА МОЖЕ, А ШТА СЕ МОРА ДЕСИТИ?

Све може и не мора бити. Људска машта је неограничена и сценарија, чак веома увјерљивих, може бити безброј. Проблем је што смо у друштвенополитичкој подијељености прешли границу и питање је сада:

Колико ће људи повјеровати у званичну верзију, чак и у случају да она буде стоодстотно истинита?

Е, то је оно што се установе и службе, а прије свега судска власт, јасним и транспарентним дјеловањем морају постарати да се деси.

Друштвена трагедија је кад се широке народне масе почну бавити питањима, о којима немају ни најблажег појма. На које одговор могу дати само стручна лица, овлаштена да то чине. А ми се налазимо управо у том предворју пакла. Довођења у исту раван било кога ко своје увјерење каже у медијима и надлежне особе најбитнијих државних установа. Ту се исказује сва нефункционалност и неспособност државног апарата, на начин на који оперише данас. А неко сноси одговорност за такво стање.

 

На вама је да, као појединци или групе, та лица идентификујете. Заузмете став око тога, да ли то значи да је наша полиција:

1. неспособна и корумпирана

2. предумишљајно убилачка и диктаторска

3. или је у питању случај који тешко да би било која полиција свијета у датим условима могла да ријеши?

То су све различити степени огрешења о друштвени уговор, по којем сви они имају свој задатак, а наше је да плаћамо порез. Можете заокружити у свом увјерењу и сва три понуђена одговора, но, ако сте незадовољни радом полиције, једини цивилизован начин да то заиста вреднујете, промијените или спријечите, јесте да на биралиштима изаберете неког другог.

И ту долазимо до политизације.

ПРОДУЖЕНИ ПРЕДИЗБОРНИ МИТИНГ

Случај Давида Драгичевића није више политизован, он је преполитизован. До неукуса. Стварно смирење се може очекивати тек након имплементације изборних резултата, гласањем за нову владу у скупштини. Тада ће ишчезнути и основни мотив за оволику присутност случаја у јавности.

Окупљања грађана који траже правду за Давида, претворила су се у продужени предизборни митинг, гдје су родитељи јасно заузели став да су против актуелне власти. Што је сасвим легитимно. Зато једино чуди толика количина љутње, мржње и агресије; уколико је неко раније објективно цијенио да је то тако? Зашто је то одбацивано као нешто крајње увредљиво?

 

Изузимајући свјесно компромитовање потраге за истином, политизација је законско и уставно право родитеља, родбине и пријатеља Давида Драгичевића; као и свих оних који се окупљају, јавно дјелују или просто идентификују да су у оквиру овог хетерогеног покрета.

КАСНО ЈЕ ЗА ПРИЧЕ О СТРАНИМ ПЛАЋЕНИЦИМА (У ВЛАСТИ ПОГОТОВО)

Власт, путем својих медија које плаћамо сви, може до миле воље да пјени о завјерама ових или оних обавјештајаца. То су овештале и прежвакане приче, које тешко да могу сакрити и старе, а камоли да ријеше нове проблеме.

Обавјештајци су ту одавно. Медији и организације плаћени да пљују Српску, изазивају апатију и увјерење како се мора слушати Запад гдје је све боље него код нас, имају већ традицију у излажењу и раду. Страни агенти и њихови паравани као што су НДИ, УСАИД, Сорошев Фонд за отворено друштво, разни шифтунзи и ини… присутни су у Српској од краја рата. Непрестано утичу на јавно мнење и изборни процес. Једно вријеме су, уз страног цензора на РТРС, суверено владали медијским простором. Они у овом случају само хватају прикључак и раде свој посао у побољшаним условима.

Но, будући да је баш НДИ обучавао чланство и спонзорисао СНСД при посљедњем доласку на власт, о чему је Фронтал.СРБ писао безброј пута, бесмислено је да озбиљније анализирамо ове тврдње власти.

 

Остаје чињеница да има пуно људи који су незадовољни резултатима актуелне власти. Један број је увјерен како полиција убија људе и заташкава те случајеве. Смрт Давида Драгичевића је у таквим околностима искључиво окидач за експлозију незадовољства. То незадовољство је још у домену друштвених мрежа, док масовност на тргу изостаје, изузев о посебним данима. Не изостаје насиље као опција у жестокој реторици и непоткријепљеним оптужбама. Виси као Дамоклов мач.

И ту долазимо до раскрснице:

ДО ИЗБОРА ВОДЕ ДВА ПУТИЋА


Први пут води у продужено дјеловање и појачавање притиска до утицаја на сам изборни резултат, гдје би промјена на власти задовољила демонстранте и омогућила да вјерују како ће случај бити непристрасно истражен и окончан.

Тај пут је легитиман.

Други, обавјештајно-интервенционистички пут, води у постепено испробавање масовности и механизама њеног постизања, која би уз помоћ лица која немају гласачко право на територији Српске, преусмјерила протесте у физичке нападе на било коју од институција власти. Макар на само изазивање индивидуалног инцидента, окупације јавног простора у циљу угрожавања нормалног живота, бацања јаја на владу или тужилаштво, при чему би морала бити употребљена полицијска сила, којој би се пружио отпор, па да се ти снимци у запаљивим прилозима емитују домаћој и свјетској јавности.

 

Уколико би се изазвала масовност, циљ је обично да прерасте у повод за насилну промјену поретка, чак и након избора. Послије тога је касно вапити за слободом говора и фер изборима. То отвара могућност међународне војне интервенције, коју је друштво из НАТО-кухиње планирало прелити у Српску још 2014. године. У јавности не читамо бомбастичне наслове да су похапшени извршиоци и налогодавци напада и повријеђивања полицајаца Ефбиха и Сипе, те паљевину и пљачку кључних институција по тамошњим градовима. Још мање за њих неко тражи правду.

Овај пут не само да је нелегитиман, већ нико пунољетан и здраве памети то неће.

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ СНИЈЕГ, ИСТО ПОКРИВА БРИЈЕГ

За овај први пут, тражиоци Правде за Давида већ су се давно опредијелили. Требали су у јавности још давно скинути сваки облик сумње, прије појаве само код Додика, приликом почетка предизборне кампање. То би било поштено. Нико тренутно са озбиљним доказима не оптужује организаторе протеста да су за други пут.

Нико, осим њих самих.

Од самог почетка у групи се толерише, па и потиче запаљива реторика, позиви на насиље према изабраним политичким представницима, за унитаризацију БиХ, „хумано укидање ентитета“, приближавање Бање Луке и Сарајева, небитност да ли ће се држава звати Српска или БиХ, да се масовно долази у Бању Луку из свих крајева „цијеле БиХ“, да ће РТРС мијењати и лого и име, зазивају се вехабије, најављује се да ће „за оно што се деси у будућности, одговнорност сносити полиција“, те се, без икаквог демантија или ограђивања од намјера да дође до неинституционалне промјене уставног поретка, у групи кристалише мотив месијанске улоге оца који је „ујединио народе“.

 

Главни град Српске је Сарајеву толико близак, да чак у центру града, пред Народном скупштином РС, постоји путоказ за Сарајево. Од Сарајева пак, све до Бабановца на Влашићу и границе Српске, нема ни један путоказ за Бању Луку. 

Када су, чисто еквилибријума ове политике ради, у Сарајеву покушани протести тражења правде за Џенана Мемића, ем су били једнократни, далеко мање масовни, медијски и на друге начине испраћени, ем на њима није био ни један једини транспарент на ћирилици. Још је мањи одзив у Тузли, гдје се тражила Правда за Данијелу, да су и организатори сами (21:51 у снимку испод) то помињали са бине. У том свјетлу и свог образа ради, више ни један аутобус из Ефбиха не би смио доћи у Бању Луку да тражи правду за било кога. Ред је да се прво почисти у свом дворишту.

Покуша ли неко да укаже на то, или тражи објашњење за нелогичности у изнесеним тврдњама око истраге, небројено пута детектованим у иступима самог Давора Драгичевића, у Фејсбук групи Правда за Давида наилази на класичне облике замјене теза, потурање емотивних стања и промишљања за чврсте правне доказе, те нескривене увреде, говор мржње и пријетње.

ИНЦИДЕНТ НА ЧУКУР ЧЕСМИ

Непаметан би био свако ко би, као дворски аналитичари државних медија, подигао тезу да је сав овај друштвени процес посљедица искључиво рада страних обавјештајних служби и њихових домаћих полуга. Ова појава има више аспеката од тог једног.

Као прво, постоји плодно тло. Рад наше полиције није добар. Још мање се може рећи да корупција и беспособњаковићи владајуће олигархије у условима одсуства суверенитета, нису расточили друштво до масовних емигрантских порива млађег становништва, усред обиља ресурса и малог броја становника Српске. Судска власт је, и то је несумњиво, као нереформисана правилно из доба самоуправног социјализма и једнопартијске диктатуре, најозбиљнија рак рана нашег друштва. Има их више, али ова је најпогубнија.

 

Широке народне масе у Српској су у стању истрпити све од власти, па и упорно гласати за њу, уколико им се учини да су у стању да очувају државност и спријече понављање новог рата. Све супротно од Ефбиха. У политичкој атмосфери маса под слоганима „само да не пуца“ или „нека је жива глава“; мртва глава нечијег дјетета успјела је (до одређене мјере) да покрене ефекат Чукур чесме.

За неупућене, инцидент на Чукур чесми се десио у Београду 1862. године. Никад није доказано да ли је турски низам тешко повриједио или убио шегрта Саву, због става да може да пије прије њега и из његове тестије. Због тога дошло је до сукоба Турака и српских жандарма, те су пале мртве главе. Општенародна хистерија која је услиједила, послужила је Србији као повод да истјера турске војне посаде (читај војне базе НАТО) из својих већих градова.

СМЈЕНА ГЕНЕРАЦИЈА

Још један слој у нафтној смјеши порива који погоне појединце и групе на протесте за правду, а заправо против власти, јесте генерацијски јаз и бунт. Све тренутно живе генерације су одрасле уз породичне скупове гдје се прича како је код нас све распад, а како је негдје друго много боље. Но, неко ко је имао 15 година када је Милорад Додик други пут дошао на власт, данас је већ човјек од најмање 27 љета.

Такви, просто по законима природе, све кардиналне фалинке у нашем друштву, које су постојале још од свргавања турског и аустроугарског ропства, те које су живо цвјетале у вријеме диктатуре Јосипа Броза, персонификује у Милорада Додика. Као што су се у средњој школи бунили против својих родитеља и професора.

 

Култура протеста ствара подкултуру, обиљежја примамљивих за млађе људе који тако први пут дефинишу себе и траже срху. Они, али и доста старији бунтовници, лако у овом широко инклузивном мотиву виде своју прилику за бунт и оглашавање. На протестима нађу истомишљенике, прошире свој круг пријатеља и познаника, заљубе се, пожене и поудавају. Кроз њихову диоптрију, ово су дешавања од историјског значаја, а не један од гомиле неријешених случајева медијски форсиран у предизборје. Већина њих је опијена самим својим устајањем за неку њима разумљиву и широко подржану идеју, у чему су врло искрени и правдољубиви.

Истински вјерују да ће, као што су неки мислили и за Слободана Милошевића, проста смјена „баје“ са челне позиције, довести до цивилизацијске промјене и напретка. Нажалост, ови мало старији знају да то не мора ништа да значи. Поготово што је при оба доласка на власт, уз исте такве приче, Милорад Додик био финансиран од земаља НАТО. Прије свега САД. У свом првом доласку на премијерску позицију, институционално је озваничио нелегалну смјену претходника на функцији предсједника (Николу Поплашена) од стране високог представника Карлоса Вестендорпа, те радио све како би са територије Српске, помагао насилни преврат у Србији 5. октобра 2000. године.

Стога звучи надреално што је идеологија и иконографија покрета, наглашено прекопирана и намјерно се поистовјећује са догађајима који су се одиграли на тај дан.

ЖЕДНИ ПАЖЊЕ И ЗАБРИНУТИ ПРЕЛЕТАЧИ

Феномен друштвених мрежа и овоизборни изразито повећан уплив политике на интернет, још је један од предуслова и обиљежја. Највише изражено преко предувавања значаја броја људи у већ помињаној ФБ-групи.

 

Она је, опет, микрокосмос за себе. Магнет за разноврсне личности жељне пажње, којима самостално дјеловање преко интернета до сада није пружало довољно широк полигон за познатост или их лансирало у традиционалне медије. Они држе говоре, проводе акције и окупљања. Ликовно, сценски и језички се изражавају на задату тему. Пишу пјесме, приповјетке и текстове; са великом дозом патетике и искреног увјерења, а без рационалне подлоге. Свакојаки активисти, блогери и невладинићи, из разноразних мотива, упињу се да би дошли до јавности. Макар само за већи број кликова или пратилаца на мрежи.

Огроман број људи, усљед ужарене искључивости и предизборне напетости, осјећа потребу да се макар једним лајком сврста „док је времена“. Другачије у односу на раније сличне предизборне поводе за иступ у јавности (нпр. Пицин парк), јесте што се лично оглашавају и они који су запослени у државним службама, предузећима и установама; а који су раније мудро ћутали. Од запослених у Влади РС, преко РТРС, до универзитета. Слично неким политичарима, који на овом случају уздижу своје име и скупљају хипотетичке гласове.

ДЕПРОГРАМИРАЊЕ ПОЛИТИКЕ

Опозиционе партије у саопштењима и иступима, властима редовно постављају питање: Ко је убио Давида Драгичевића? Што је легитимно и очекивано. Но, пошто се нико не ограђује од изјава организатора, које задиру у државне прерогативе Српске, то баца сјенку на политичаре који долазе да се сликају на протестима. У смислу да се овдје пуца на Додика, а нишани на полицију као установу. Гласачи у Српској су традиционално осјетљиви на питања самосталности полиције и питање је колико се та шутња исплати.

 

 

То, наравно, не значи аутоматски да се они са тим слажу. Но у супротном је сигурно да то не смију демантовати, у страху од заваде са организаторима лаким на језику, што би их могло окачити на стуб срама. Лична несрећа или незадовољство, резоновало је право у срце многих политички неписмених. А то је капитал који до сада није био на располагању, па се уздиже на ниво дипломатске комуникације са највишим представницима суперсила.

Ови протести су још увијек на нивоу медијско-активистичког произвођача вијести које погодују опозиционом табору. Ставља их у позицију да не морају објашњавати по чему ће то бити успјешнија од актуелне власти и како ће то извести, већ симплификује опредјељење гласача шаљући нерационалним, емотивним каналима поруку да је власт гора.

Патетика и популизам нису законом забрањени у предизборној кампањи, али треба искључити сваку могућност да улично насиље постане уопште опција. Да се о томе уопште разговара. То се очекује од одговорних политичара.

 

Са друге стране, некима је то основни предизборни програм. Прије свега посланику Адаму Шукалу, који је оваквим темама био забављен и раније. Након иступања из скупштинске већине, која је и његовим мандатом од 260 гласова са компензационе листе ДНС, изабрала актуелну власт и дала јој маневарског простора до куповине тзв. папака, користио је методе двојца Синчић-Пернар. Ради се о спречавању деложација корисника кредита у швајцарским францима, чиме је поменути двојац доспио до јавности и хрватског парламента. Све у свему, ништа ново или оригинално.

 

 

Дакле, постоје људи који чврсто вјерују да је неко убио Давида Драгичевића. Не неко, већ највиши врх државе лично. Ту, са политизације, прелазимо на феномен вјере.

ВЕЋЕ ПРАВО НА ДОГМУ И ПРЕЧЕ ПРАВО НА ПРАВО


Са Давором Драгичевићем, из људски сасвим разумљивих разлога, није смислено полемисати. Са становишта било каквог објективног приступа овој теми, он је у сукобу интереса. Њему се у јавности могу толерисати теорије завјере, па и потпуне контрадикторности и доказано нетачне тврдње; уз експлозије емотивног бијеса.

Проблем је што то није ограничено на сроднике, већ је то понашање особина и већине оних који се изјашњавају као дио покрета Правда за Давида. Само уколико им укажете на неку објективну нелогичност у њиховом вјеровању. Ако одбаците или проблематизујете њихове изјаве о сферама живота, које немају ама баш никакве везе са случајем. Они се, рекли смо то већ, јако увриједе и агресивно покушавају превести причу са криминалистичке истраге, на подручје људске патње, родитељске љубави, уједињавања народа, злочинаца из рата, социјалне правде, ратних и поратних профитера, те преливања на друге случајеве неријешених смрти и других врста неправди у друштву.

Све то неријетко са просте дисквалификације говорника, његовог проклињања и жељења му „Даворове судбине“, иде у чисто насиље над правом на другачије мишљење, али и класичну харангу, клевету, узнемиравање, качење мете и пријетње физичким интегритетом оног ко то мишљење заступа. Најпримитивнијим језиком и таблоидним аргументима.

 

Вербални сукоб и хватање за руку, у једном случају се квалификује се као „напад“, те је достојан ненајављених протеста испред Центра јавне безбједности Бања Лука, те узвика: Убице, убице! Исто такво понашање и реторика, често доста горе од стране оца страдалог, подводи се под разумијевање, емпатију и „не дај Боже ником“. Овакав став, осим што није правичан, могу заступати само они који нису за демократско уређење, правну државу, а поготово се нису нашли у атмосфери линча.

Све би вам се то исто десило, да пробате ући у неки религиозни објекат и покушате расправљати о њиховом учењу са становишта егзактне науке. Напримјер да на Божић или Васкрс банете у цркву и почнете узвикивати да жена не може затруднити без пенетрације, или да медицина научава како је немогуће да човјек умре, па за три дана оживи. Управо оно што се назива „психологија масе“, при чему се и они који се не слажу баш са свим изговореним, не усуђују јавно рећи своје мишљење из страха од каштиге.

Уколико су, пак, нешто толерантније личности, при суочавању са противуријечностима у изјавама и дјелању, у односу на прокламовање циљеве, непогрешиво јединствено изговарају сљедеће:

Ја мислим…


Можда је…


Надам се да…


Зар не мислиш да би могло бити…


Шта ако…


И кључно за крај:

Ја вјерујем!


РЕЛИГИОЗНИ ПОКРЕТ

Стога, социолошко-културолошки гледано, Правда за Давида се претворила у неку врсту религиозног покрета, у чијем средишту је Давид. Антропоморфно божанство, или светац, којем се дају особине и значај који дефинитивно није имао за живота. У њему се скупила сва туга и јад ове ратом и страном окупацијом напаћене земље.

Религиозној карактеристици доприноси јасна и јака улога мотива смрти, која получује транседенцију. Слично, као што покојни предсједник Милан Јелић није имао никакве заслуге у науци и образовању Српске, а да би се по њему звао фонд који стипендира студенте. Изузев што је преминуо у вријеме мандата. Довођење у питање карактера такве личности, те њеног стављања баш у такав контекст, крајњи је јерес у оба случаја.

 

Патријарх овог покрета је, логично, Давидов отац. Од самог почетка крштен као Тата Лав. Он опет има своје апостоле у „Дванаест величанствених“. Дванаест младих дјевојака, чији симболизам и полна искључивост у одабиру, изузев броја 12, није баш најјаснији. Униформно обучене, долазе пред скупштину или са дигнутим песницама стоје као сценографија какву виђамо код политичара у позадини кадра, приликом давања предизборних обећања.

ТОТЕМИЗАМ 5. ОКТОБРА

Патријарх има и три првосвештеника: Слободан Васковић, Борислав Радовановић и Даца Ратешић-Дошен. У њихово учење није дозвољено сумњати, јер тада сте саучесник у убиству.

Покрет има и своју химну. Крајње формулативну, клиначку пјесму, по матрици сјеверноамеричких реп музичара, чији текст је методом подражавања копиран до препознатљивости извора. То је, у општој масмедијско-политичкој друштвеној хистерији, било довољно да Демофест, који пјесму пет година није ни примјетио, али чији је текст смрћу постао „пророчки“, увуче у привредно-политичку контраверзу око успостављања награде „Ђакац“. И промјене политичке странке којој маркетиншка агенција ради кампању.

Ту су чак и бајковити снови о томе да ће неко заиста, званично, Трг Крајине преименовати у Давидов. Како сада пише на вандалистички узурпираном (додуше јако лошем) јавном споменику страдалима у земљотресу. Ваљда некад послије избора, када се утврди који је појам битнији.

 

У идолатријском систему, осим Давидовог лика на наљепницама, транспарентима и мајицама, покрет посједује и свој тотем, у виду исклесане дрвене песнице. Она је, путујући од мјеста израде као штафета младости, стигла на самопреименовани трг, те смјештена у олтар. Он је у виду срца на плочнику, у који на почетку скупа улази Тата Лав и пали свијећу. Након тога иде литургија у виду говора централне личности, читања писама или друге врсте вербалног обраћања још некога, заједничког пјевања нумере „Клинац у гету“, да би се завршило хорским извикивањем утврђених слогана уз поздрав уздигнутом и стегнутом шаком.

СВЕТИ ДУХ

Свети дух овог покре


Кључне речи:

Коментари (1) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Совјетска звер“ КВ-1: Кад читава немачка дивизија није знала шта ће због једног тенка

2018-12-09 16:57:24

Прича је више него филмска: у јуну 1941. један тешки совјетски тенк је држао дан и ноћ 5 000 немачких војника. Немачка војска је првих дана Другог...

Дејства Дунавске флотиле СССР-а у Другом светском рату

2018-12-01 14:30:11

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији Поводом 23. октобра Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату  представници Изасланства  одбране Руске Федерације у новосадској касарни Речне флотиле...

Стварање Краљевине СХС

2018-12-01 09:27:19

На данашњи дан, пре 100 година, формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана је за овај свечани чин јер су све остале репрезентативне зграде биле оштећене у рату који је у Србији трајао више од четири године и који је однео трећину њеног становништва. Али како је све почело? - Слађана Зарић за РТС

Четири руска хероја – од средњовековног кнеза до чувара писте у 21. веку

2018-11-23 13:53:23

У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима. 1. Александар Невски Кнез Александар Невски...

Учитељ који постаде војвода

2018-11-18 17:13:06

Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу...

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

2018-11-17 23:41:39

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...

Велики Ниш у Великом рату

2018-11-16 08:46:42

Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта

Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

2018-11-12 05:10:17

Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Хвала деди на побједи

2018-11-11 07:39:39

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

Дневник официра се вратио у отаџбину

2018-11-10 06:33:06

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Москва

Москва