Цар Николај Други као трагични херој Косовског завета

Објављено: 21.07.2018.год.
фото: © РИА Новости


Приредио Никола Танасић

Особи која баш ништа не зна о руско-српским односима свакако не би промакло да се на централном месту у Београду, одмах преко пута канцеларије председника Србије, налази велики споменик последњем цару Руске Империје Николају II Романову. Ако би овај споменик боље загледао, и видео да је у питању поклон Руске Федерације, овај пролазник би лако могао да помисли да је реч о некаквом покушају Руса да симболички означе своје присуство у Србији и на Балкану поводом стогодишњнице почетка Првог светског рата, и да том споменику не треба придавати више значаја од тога. Али ако би неко погледао мало пажљивије, могао би приметити да је цар Николај у Београду добио споменик какав у граду још увек немају краљ Петар I и краљ Александар Карађорђевић, иако су у питању велике историјске личности српског народа, које су га предводиле у тешка времена тог истог Првог светског рата. Око подизања споменика њима српски народ још није досегао консензус, док је подизање споменика цару прошло без практично икаквог оспоравања и негодовања, које је иначе опште место приликом постављања споменика у главном граду.


Ови трагови цара Николаја у Београду и Србији сежу далеко дубље од једног поклона Руске Федерације. Штавише, Србија и Краљевина Југославија су по том питању кудикамо више задужиле Русију, јер се управо ту чувало сећање на витештво и благородност последњег руског императора у време када се у СССР и у свету чинило да ће он бити заувек заборављен, као и Империја на чијем је челу седео. А то сећање је међу Србима живело и опстајало онако како код нас увек опстају трагичке и херојске приче, без обзира на историјске стихије и недаће које су се сручиле и на српски, и на руски народ. Тако се у Руској некрополи на Новом гробљу у Београду налази споменик „Руској слави“, који је, између осталог, посвећен „цару Николају Другом и двама милионима руских војника страдалих у Великом рату“, и који се сматра једним од првих, ако не и првим спомеником подигнутим цару Николају било где у свету. Ко је имао прилике да посети храм Св. Александра Невског на Дорћолу, у њему је могао да види и две табле са посветама – једну на којој пише „Петру Великом, Краљу ослободиоцу“, и другу, на којој пише „Николи Другом, Цару мученику“. Будући да је храм подигнут 1929. године, Срби су, називајући последњег Романова „Царем мучеником“ још пре рата антиципирали одлуку Руске православне цркве, која је царску породицу канонизовала као свете мученике тек 1981. године (Руска православна загранична црква), односно 2000. године (Московска патријаршија).

Можда најзанимљивија прича о траговима последњег цара у Србији јесте необични случај са царевом фреском у манастиру Жича. Наиме, у ондашњој Светосавској цркви (саграђена 1935. године под покровитељством владике Николаја), после земљотреса у Краљеву 2010. године, пао је један дрвени зид, иза кога је пронађена фреска Николаја II, коју је насликао истакнути руски иконописац из беле емиграције барон Николај Мејендорф. Након доласка комуниста на власт, монахиње су прекриле фреску у страху да би нове власти због ње могле нанети штету цркви, и она је ту остала скоро заборављена све док је није открио земљотрес, након чега је убрзо постала место ходочашћа као „прва икона Св. цара Николаја“, и велика атракција за Русе који посећују Србију.


Историјске чињенице и надградња

Без икакве сумње, треба правити разлику између Николаја Другог Романова као историјске личности, и „нашег цара Николе“ из српског националног памћења и митотворачке имагинације. Иако се код нас веома често национална митологија (односно „митоманија“) разапиње на крст као „камен око врата напретку“, „темељ српских илузија о свету“, и „склоност да се машта и нереална очекивања стављају на место истине“, српска склоност ка „распредању кафанских прича“, иако представља ноћну мору историчара, у ствари представља једну од најзначајнијих и највреднијих црта националног карактера. Научна историографија, са својом стручном методологијом, провереним изворима, и мање-више неоспорним чињеницама, свакако представља културни императив сваког друштва које држи до себе, али моћ и домашај националне епике и конститутивних митова је далеко превазилази и по својим педагошким, и етичким, и метафизичким импликацијама. У том смислу, српске митске личности не само да су јаркије, занимљивије и симболички чистије од својих сивих и амбивалентних историјских прототипова, њихова улога у формирању националне свести је кудикамо важнија, и одсуднија. Ово се, наравно, односи и на лик цара Николаја, онакав какав је очуван у српском националном памћењу, и како се препричава по кафанама и славама. Та слика је, као сваки мит или кафанска прича, унеколико упрошћена и схематизована, али је резултат естетски, жанровски, па чак и морално — кудикамо фасцинантнији.

То никако не значи да се сећање на последњег руског цара код Срба не темељи на историјским чињеницама. Поготово су две чињенице нарочито важне за разумевање дубоке наклоности коју српски народ осећа према трагично убијеном руском монарху, и обе су везане за цареве историјске одлуке током Првог светског рата. Пре свега, Николајева одлука да Русија уђе у рат непосредно након аустроугарског објављивања рата Србији у потпуности је пореметила аустријске ратне планове, и натерала Беч да практично половину своје војске, која је била до зуба наоружана и спремна за инвазију на Србију по стратешки најповољнијем северном правцу, одмах пребаци на источни фронт. Императив брзе победе и бруталног кажњавања Србије изнудио је две добро познате исхитрене инвазије преко Дрине, које је српска војска казнила спектакуларним победама на Церу и Колубари. Ако се имају у виду без претеривања геноцидни злочини које је војска К&К монархије починила над цивилним становништвом Мачве и Подриња током те две неуспешне инвазије, и ако знамо да су победе на Церу и Колубари Србији купиле читаву годину предаха од покоља и разарања, онда се заиста без претеривања може речи да је својом одлуком да уђе у рат цар Николај Србију „спасао од уништења“. А ако се при томе још зна да га је то, по многим исхитрено, увођење неспремне Русије у рат коштало и царства, и круне, и породице која је побијена пред његовим очима, ова прича добија високи трагички патос, и приближава се висинама великих драма светске књижевности и њених најблиставијих ликова — попут Јова, Антигоне, или Хамлета. Нема тачке у којој се историјски наратив о цару НиколајуII више приближава миту о цару Николи — руски монарх је без икакве сумње своју одлуку о уласку у рат учинио из чисто моралних разлога, да би се нашао на помоћи малом српском савезнику коме је претило потпуно уништење.



Друга чињеница није имала толике последице по судбину Русије, али у свести српског народа није ништа мање значајна, будући да је везана за једну од најхеројскијих и најтрагичнијих историјских епизода XX века — Албанску голготу српске војске и народа. Добро је познато да изгладнелу, онемоћалу и болесну српску војску савезници нису хтели да евакуишу са албанске обале, плашећи се заразе, и да је одлука о евакуацији донета тек на инсистирање, и након личног заузимања руског цара. Ове чињенице су после тога у српској митолошкој традицији преточене у причу о „ултиматуму“, који је цар Николај наводно послао савезницима, и у коме је припретио да ће „и Русију и Србију извести из рата ако се сместа не укаже помоћ српској војсци“. Иако документ таквог садржаја никада није постојао, он представља прилично верну кристализацију народног сећања на овај одсудни догађај — јер да није било утицаја руског цара, не би било ни опоравка на Крфу, ни Кајмакчалана, ни пробоја Солунског фронта, ни ослобођења свих српских и јужнословенских земаља, а Србију би у послератним преговорима третирали као објекат, а не као субјекта међународне политике.
 

Српски народ је одмах након рата, који се у Русији преточио у крваву револуцију и бруталан грађански рат који је земљу довео до руба самоуништења, добио прилику да се одужи својим савезницима и добротворима. Бели Руси били су примљени у Краљевини СХС као нигде друго у свету, што је делимично последица традиционалних братских веза српског и руског народа, али делимично и осећаја одговорности за руски народ и Русију, које је једино Први светски рат коштао једнако, колико и Србе, а у који су ушли јер нису хтели да Србе препусте на милост и немилост Аустроугарске. Познато је да је културна размена која је уследила између српске елите са хиљадама научника, уметника, инжењера, и интелектуалаца који су из Русије избегли у Југославију у великој мери заслужна за малу културну ренесансу српског народа која је наступила између два рата. Ова размена је истовремено помогла да се зацементира сећање на трагично страдале Романове у српској националној свести, али и да се у руском народном памћењу одреди културна и сакрална матрица, по којој ће се они памтити.

Косовски мит и последњи руски цар


Ако су љубав и захвалност српског народа цару Николају и царској Русији одредиле његове политичке одлуке везано за рат, трагична погибија цара и његове породице била је пресудна да се он из историје пребаци у легенду. Брутално и ритуално убиство царске породице, укључујући ту четири кнегињице и царевића Алексија, од којих су Анастасија и Алексије били малолетни, довољно је страшна сцена сама по себи да читаоца ишчаши из домена сувопарног низања историјских чињеница и статистика, и пребаци у жанр политичког хорора. Нема никакве сумње да се смрт Романових с пуним правом може назвати мученичком (заиста, може ли један човек бити стављен на веће муке, него да му пред очима побију целу његову породицу), нити има спора о томе да су они сви скупа у смрт отишли кротко, смирено, и непоколебљиво исповедајући своју православну веру. Али једна сасвим друга наративна матрица била је кључна за рецепцију овог злочина у свести српског народа — прича о изгубљеном царству.

Мит о изгубљеном царству представља осовину српског националног бића од губитка самосталности у XV веку до националног препорода у XIX веку. Губитак царства представља увод и сценографију за најузвишенији домет српске националне легенде — Косовски мит. Насупрот циничним и подсмешљивим опаскама однарођених српских елемената (од којих су многи у међувремену и „пренарођени“ у Хрвате, Албанце, „Бошњаке“, и „Монтенегрине“), који Косовски мит називају „глорификацијом највећег српског историјског пораза“, прича о Косовском боју је примарно морална прича на трагу најснажнијих и највреднијих херојских наратива антике. То је прича о императиву борбе за идеал — за слободу, правду, и истину, које саме по себи представљају већу награду од било ког материјалног блага које се може стећи политичком борбом, или ратом. Лазарев избор да се бори за Царство Небеско, уместо да се баци у прљаву и крваву међусобну борбу за обнову већ пропалог српског земаљског царства, представља узвишени наратив достојан највећих узлета светске књижевности. И тај Лазарев избор био је више него реалан — он је положио главу на пањ и остао у памћењу свога народа као светац, а лако је могао да добије своје парче земаљског царског колача од турског султана, и да нестане у опскурности историје као још један српски велможа који је окренуо ћурак наопако, и чија су се деца касније потурчила да би очувала своје аристократске привилегије, као толико других.


Ова матрица избора Царства Небеског уместо царства земаљског у српској свести је потпуно природно, чак и рефлексно примењена на последњег руског цара. Николај је одлуку о уласку у рат донео не мислећи на своју круну и престо, чак ни на непосредну добробит своје (земаљске) империје, већ пре свега водећи се идеалом братства, савезништва, и правде, у условима када је једна мала, а пријатељска земља, била жртва насиља и неправде. Време ће показати да је Николај II овим својим витешким гестом спасао један народ од уништења и затирања, али је зато изгубио и круну, и империју, и све што му је било најдраже. Али је стекао Царство Небеско и сада, сто година након његове смрти, иконе са његовим ликом, и ликовима његове жене и деце, ничу широм света, и обасуте су дивљењем и молитвама милиона православних верника, или просто људи добре воље. За то исто време, мегаломански споменици његовим убицама, који су себе управо прогласили за апологете и ратнике царства земаљског, који су хлеб и голи живот претпоставили моралу, части, па чак и слободи (колико се год на њу позивали), труну, бледе, и нестају у корову због небриге и немара њихових потомака. Иронично, борећи се за „хлеб изнад части“, и за „материјална добра изнад идеала“, они су отерали милионе у крајње опипљиву глад, немаштину, и беду. И тек када се њихов народ поново вратио идеалима — слободи, достојанству, и хуманости — успео је да подигне главу, и да васкрсне.

Императив моралности у политици као баласт за руско-српске односе


Српски народ није без разлога носио епитет „цареубица“ на међународној сцени. Поред вишевековне борбе и преживљавања више различитих империја које су хтеле себи да потчине српски народ, наша народна култура је у основи изразито антиимперијалистичка, егалитарна, и солидарна са сваком борбом за слободу, где год се она одвијала. И стога не треба изненадити што су Срби за „свога цара“ прихватили двојицу људи који то нису никако могли да буду — цара Лазара (који је био кнез), и цара Николу (који је био цар Русије, а не Србије). Царство обојице је Царство Небеско, а то је једино царство које у српској традицији има истински ауторитет. И заиста, као православни светитељи, и Лазар, и Никола, остварили су оно што никада не би могли политичким средствима која су им била на располагању — да се уздигну до истинских вођа и икона не само свог, него и других народа, при томе не нужно само православних верника. Јер храброст, част, и лично достојанство воле сви, и диви им се свако у коме његова властита људскост није пресахла.

Цар Лазар и цар Никола, при томе, нису просто митолошке фигуре које српском народу служе за инспирацију. Они су парадигме тога како један истински државник треба да води своју земљу, што на унутрашњем, што на спољашњем плану. Икона цара Лазара стоји у сржи српског презира према сопственим политичарима, и њиховом вечитом калкулантству, ситном политикантству, среброљубљу и кукавичлуку. То се не тиче само односа према Космету — идеал(изова)ни српски вођа, попут Карађорђа, Његоша, или краља Петра никада не понижава ни себе, ни свој народ, храбро излази на црту непријатељу „не гледајући колика га сила напада, већ колику светињу брани“, и он увек, и без остатка, дели судбину сопственог народа. Није ни чудо што данашњи спрски политичари никога толико не мрзе као цара Лазара, и ништа не презиру толико, колико његову Небеску Србију. Јер док је њих, они ће у очима српског националног памћења увек бити нико и ништа, фусноте у историјском току у коме се памте само легенде.

На сличан начин фигура цара Николе оптерећује руско-српске односе. Чак и када искорачимо из домена улепшаног, митолошког наратива — после жртве породице Романов, ко заиста може себе да назове правим пријатељем српског народа? Који је то још страни државник положио своју главу на пањ зарад српског народа? (Уосталом, колико српских државника то може да каже?) Са једне стране, лик цара Николе дубоко је уткан у српску љубав према Русији, која се посматра, не као војно-економски хегемон и нуклеарна сила, већ као држава која се у вођењу спољње политике придржава начела Св. Александра Невског — „Бог није у сили, већ у правди“. И сваки пут када Русија начини неки гест који Срби доживљавају као моралан и принципијелан — попут војне помоћи Сирији, или политичке подршке Србији око Косова — њена популарност у српском народу расте. И сваки пут када се у политици Русије препозна калкулантство, политкантство, и хладни прагматизам реалполитике, Срби се у Русију разочарају. „Јер цар Никола није калкулисао“. Парадоксално, морални захтеви Срба од Русије су на тај начин неупоредиво већи, него од других држава света. Срби не очекују од САД, Немачке, или Велике Британије, да по неком питању светске или балканске политике поступе морално, па се Срби у њих не могу ни разочарати. Са друге стране, од Русије се вечито очекује да испуни чизме цара Николе из Првог светског рата, и то је, без икакве сумње, извор великих фрустрација за руске дипломате и државнике у Србији.

Заједничка култура сећања


Наравно, у питању је мач са две оштрице. Јер Србија има право да очекује да Русија буде верна икони цара Николаја и његове мученичке породице само у оној мери, у којој је сама спремна да буде верна икони цара Лазара и косовских мученика. Овим се, дакако, отворено и директно манипулише, па су управо највеће перјанице „земаљске Србије“ они који највише инсистирају да Русија треба да се жртвује за рачун Србије на начин на који је то учинила пре сто година, иако они сами нису спремни да жртвују ни најмањи делић сопственог комфора ни за шта, а камоли за Србију. Када је Русија ушла у Први светски рат, она није ушла као Велики брат у школском дворишту, иза кога се крије дериште које је изазвало тучу, па побегло да се сакрије иза братових скута. Русија и Србија су у том рату биле савезнице, ниједна у рат није ушла из хира, и обе су у њему страдале више него што се то може очекивати и од једног народа, или државе. То херојство и солидарност представља највећи залог братства двају држава, па ако оне нису у стању да подвиг понове, у најмању руку заједничким снагама треба да чувају сећање на оне који су на олтару слободе оставили све што су имали.



У тој заједничкој култури сећања, Руси нама могу да понуде икону цара Николе као парадигме истинског пријатељства и савезништва, а Срби Русима могу да понуде икону цара Лазара, како би их стално подсећала да је понекад потребно отићи и у неравноправан и нерационалан бој, да би сутрадан имао ко да ужива у материјалном благу, као што је „рујно вино и шеница б'јела“. Јер „не живи човек само од хлеба“, нити је смрт најгоре што човека може да снађе у животу; а ко ово разуме, и ко се на тај начин домогне живота вечног — „имао се рашта и родити“. Жртва Романових стога није била узалудна — њихов мученички подвиг већи је од сваког политичког успеха који су могли да остваре. А нико није позванији да ту жртву памти и цени од српског народа, који данас постоји и преживљава захваљујући њој. И ко је — упркос свим лутањима за претходних сто година — остао те жртве достојан.

Овај текст настао је на основу излагања „Император Николай II в мифотворческомсознаниисербского народа“, које је Никола Танасић изнео на Међународном форуму посвећеном 150-годишњици рођења цара Николаја Другог у Јекатеринбургу, 18. маја ове године. Форум је био централна манифестација којом је обележен јубилеј последњег руског цара, у години у којој се такође обележава стогодишњица мучког убиства царске породице, а Никола Танасић у својству уредника НСПМ је на њему био једини представник Србије. На литургији 19. маја у Храму на Крви, изграђеном на месту убиства царске породице, свештеници су говорили у српском кнезу Лазару као херојској парадигми на коју се надовезује и трагедија руске царске породице. Прича им је била позната од раније, из списа владике Николаја.

Приредио Никола Танасић, Нова српска политичка мисао


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Совјетска звер“ КВ-1: Кад читава немачка дивизија није знала шта ће због једног тенка

2018-12-09 16:57:24

Прича је више него филмска: у јуну 1941. један тешки совјетски тенк је држао дан и ноћ 5 000 немачких војника. Немачка војска је првих дана Другог...

Дејства Дунавске флотиле СССР-а у Другом светском рату

2018-12-01 14:30:11

Пише: Бошко Антић, контраадмирал у пензији Поводом 23. октобра Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату  представници Изасланства  одбране Руске Федерације у новосадској касарни Речне флотиле...

Стварање Краљевине СХС

2018-12-01 09:27:19

На данашњи дан, пре 100 година, формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Чин уједињења потписан је у кући Крсмановића у Београду 1. децембра 1918. године. Приватна кућа изабрана је за овај свечани чин јер су све остале репрезентативне зграде биле оштећене у рату који је у Србији трајао више од четири године и који је однео трећину њеног становништва. Али како је све почело? - Слађана Зарић за РТС

Четири руска хероја – од средњовековног кнеза до чувара писте у 21. веку

2018-11-23 13:53:23

У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима. 1. Александар Невски Кнез Александар Невски...

Учитељ који постаде војвода

2018-11-18 17:13:06

Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу...

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

2018-11-17 23:41:39

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...

Велики Ниш у Великом рату

2018-11-16 08:46:42

Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта

Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

2018-11-12 05:10:17

Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Хвала деди на побједи

2018-11-11 07:39:39

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

Дневник официра се вратио у отаџбину

2018-11-10 06:33:06

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:
Фото дана Москва

Москва