Јунак без такмаца

Објављено: 18.03.2018.год.
фото: Михаило Ст. Гавровић, коњички мајор из 30. класе Војне академије (Фото Споменица Реалне гимназије у Чачку) / Политика
Света недеља поздрави српско оружје, а ескадрон мајора Михаила Гавровића заста код Сурчина, где он узвикну своје просто, али неумитно: напред!...


О оваквима се некад певало у епу. Мундир је многе носио, он је носио мундир. Да би ловац, имао би сокола на рамену; да беше кнез, водио би тигра иза себе. Као коњаник јахао је убојито, а при ходу корачао као млади Аполон. Ни са ким се није такмичио. Био је један. Знао је да је ова земља свакоме добра.

Памет му је надахњивала срце. Ко је с њиме говорио, осетио је да је поштован. Са његовог кирасирског лица никад се не оте ни осмех, ни подсмех. Сматрао је људе као господу и скромно се постављао крај њих. Поуздан као горштак, ћутљив као морнар, говорио је да каже истину. И другови вероваху у његову реч и пријатељство.


Горње редове је, пошто мину велика војна, исписао Радоје Јанковић, начелник интендатуре у Српској војсци на почетку рата, и Југословенског добровољачког корпуса у Одеси 1917. Иду на част и у славу коњичком мајору Михаилу Гавровићу, као земљачка тужбалица. Оба су одрасли у родном Чачку, бејаху вршњаци (1879) и другови из гимназије, три лета старији од мајора Драгутина Гавриловића који с њима иђаше у школу.

Овако у причи, којом је више казано но што је написано, Јанковић испраћа 26. август, последњи дан у животу Михаила Гавровића...

„Пред крај августа 1914. Српска војска, пошто разби Поћорека на Шапцу и Подрињу, упути један део трупа да се пребаци у Срем преко Саве. У глухој ноћној тишини бацише мост наши понтонири. Ново Село тајанствено је јатаковало припремама. Узбуђене трупе лежаху крај пута, чекајући ред за прелажење. Велики питом месец колао је небесима, док се расањена Сава поверљиво омиљала око понтона, шуморећи у ухо тавним обалама да ће их походити жељени гости. И још прва зора није ни протегла своје једре, орошене руке, а преко поробљених противничких батерија уђоше наше радосне трупе у село Купиново.

Збуњени противник безуспешно брањаше своје редове. Наши батаљони поврвеше на скелама и понтонима. Света недеља поздрави српско оружје. Весели војници прскоше по Срему на све стране. Коњица похрли сниваној Фрушкој гори, Шумадинци окретоше Огару, а Дунавци Бечмену. Карловчић, Буђановци и Ашања одушевљено сачекаше српску браћу. И дан-два по томе па српски пукови надираху ка Руми и Инђији...

На том путу коњица принесе драгоцену жртву. Нагињући земунској коси, са које Аустријанци разораваху српску престоницу, ескадрон мајора Михаила Гавровића заста код Сурчина. Противничка пешадија снажно нападе са те стране. Разви се жива борба која се претвори у љути окршај у близини нашег прелаза преко Саве. Српски се редови поколебаше... Јунак без такмаца, једна од најлепших фигура из ових ратова, узвикну своје просто, али неумитно:– Напред!...

И, убедљиви пример осоколи коњанике. Метални мајор дизао се над свима као заштитник. Би јављено да пристижу појачања, те ватрени ланац гракну раздрагано. Али, слепо зрно понесе сатана руком. Баш кад ескадрон полете напред, клону Гавровић на прса верноме подофициру... Као куп од тучи седео је коњу на плећима; као потомак Страхињића Бана... И погину!...

Ко га је знао, туговаће; ко га је икад видео, зажалиће!... Кад му припасаше сабљу око мртва тела, заплакаше прости коњаници. Велики и прсат, изгледао је сада стинут и унио. А над рупом у грудима лежала је чамотно Карађорђева звезда са мачевима...

Никада не чуше да се пожали на невољу. А беде је било у кући. Много... Погибе старији брат, ретки друг и командант Светозар. Оста сирочад... Три сестре не заплакаше над браћом кад се певало последње цјелованије. Ни веренице није било, премда је девојку ценио као украс јунаку. То је била једна витешка душа. Сад се угасила. Срце са Пезова и Злетова ишчупаше челични нокти надомак Београду...

Тужне душе, ускоро по томе, мораде српска војска напустити Срем, да пође у помоћ браћи над Ваљевом. Од прелаза, који је Бечу и Пешти нанео велику бригу, не оста доли једна болна успомена на прерано прекинути поход, и на заборављену хумку поред Саве.

Мине ли когод крај обреновачке цркве, нека призове спомен на дивног коњаника. То ће му повратити срце изгубљено у сремским равнима, те ће јунаку бити лакше починути...” Михаило Гавровић девето је дете Стевана Гавровића који је 1874. изабран за председника општине чачанске, кућа има је била у Обилићевој 6, у средишту касабе.

Чачанске збирке – Музеј, Архив, Библиотека – немају ниједну фотографију мајорову. Тражили смо је и од Милана Гавровића, унука брата Михаиловог, који је после дугогодишње каријере новинара у „Вјеснику“ и уредника на ТВ Загреб остао да живи у главном граду Хрватске.

Ни он не имаше, напомињући у поруци: „Драги колега, након свих бјежанија и селидаба у 20. стољећу којему и ја припадам (напунио сам 82), није ми остало практички ништа од фамилијарних успомена“. Немају је ни војни архиви у Београду. Ипак смо је, с много труда, пронашли у Споменици чачанске Реалне гимназије 1837–1937, штампаној уочи Другог светског рата, из пера професора Драгомира С. Поповића.

Гвозден Оташевић,
Политика

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Кад срце проговори - Милици с љубављу

2018-04-17 06:02:15

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Свакодневно у злочиначкој агресији гину дјеца. Зликовци су им одузели дјетињство, умјесто у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На...

Дан када смо бомбардовали Рајх

2018-04-06 14:20:53

  Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован...

Последња кафанска прозивка

2018-04-06 13:39:28

Један сат после поноћи 6. априла 1941. године, зазвонио је телефон у једној београдској кафани. Глас са друге стране тражио је капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Пилоти Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренули су у одбрану Београда у зору, из кафане „Зора”.

Прописно издеветани

2018-04-01 23:00:03

Фронтал.СРБ данас навршава пуних девет година и закорачује у деценијски јубилеј. У, вјероватно, никад горим условима за слободу говора.

Сјећање на руску окупацију Париза

2018-04-01 21:14:54

Приликом прве посјете Макрона и Путина (2017.) у Версају је уприличена изложба поводом 300 година дипломатских односа двије земље.

Солзбери: лажи свемирских димензија

2018-04-01 08:20:01

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових сломили су зубе о Русију

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска

2018-04-01 08:08:04

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова,...

Да се поштује резолуција ОУН 1244

2018-03-28 11:48:53

Пише др Дарио Видојковић Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на...

Зашто су хусари третирани као „најлуђа“ војска Царске Русије?

2018-03-22 00:29:14

Хусари су и у Европи и у Русији уживали репутацију најхрабријих једница руске армије. Њихове свакодневне навике, од испијања алкохола до изазивања на двобој за сваку...

Зашто више не поштујемо Запад

2018-03-19 15:36:23

Аутор: Маргарита Симоњан, главни и одговорни уредник РТ канала и МИА "Росија сиводња" Генерално, Запад сада треба да буде у страху, не од 76 процената за Путина,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: