Први командант српске речне флотиле и српске морнарице II

Објављено: 12.02.2018.год.
ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА


<<<<<<Почетак


“Када су наши морнари”, пише Ж.Ј. Кезић, “положили заклетву на верност Краљу и Отаџбини, осећали су се сасвим други војници, лађа ‘Србија’ им је била и изгледала лепша и милија, него до тога часа, јер они су сада заклети војници. Чували су свој брод као мало воде на длану, а одакле су сви ишли сваки је по нешто носио за њу. Неки конопац. Неки четку, неки саргију, да се опере, неки кутију фарбе, да је зафарба, на месту где се фарба ољушти, тако да никада њихова лађа ‘на мору’ не сме изостати иза лађа других великих држава. Застава њихова морала је увек бити чиста и испеглана па макар каква киша и олуја владала на мору. Једном речју чували су свој брод као мајка своје дете, а када путују за Микру или обратно за ‘Бејаз кулу’ увек су сви на палуби, те их увек савезнички морнари гледали како терају свој брод смело и куражно иако је стар, преко највећих бура и непогода, па и чист као злато, под заставом њихове будуће државе, која ће такође имати своје море и своје бродове, као и остали сретни народи”.


“Србија” је имала посаду од 12 људи. Поред већ поменутог Милана Петровића, који је званично био командант брода, на броду је био касније Андро Бенић из Дубровника, те ложач Шпиро Јокић, а морнар Лука Старчевић. Ова два последња били су из Кртола. Звали су их Египћани, јер су на Крф дошли из Египта где су радили на ископавања Суецког канала. Њихов долазак је узвишен чин јер у Египту није било борби и тамо су били безбедни. Ови Бокељи су дошли да помогну својој браћи и прикључе се српској војсци као добровољци.


Српски војници, посебно морнари с брода “Србија”, живели су свој живот и на копну, веселили се по кафанама и чинили оно што чине и остали морнари у лукама. Град и његова лука су живели свој живот. Много је згода из тог времена. Једна од њих објављена је у књизи “Велики дани Србије 1914 - 1918”.


“Увече, око седам часова, седели смо у башти кафане ‘Београд’ баш поред саме морске обале, вечерали и пили у весељу. Башта пуна света, а свирала је и нека циганска капела. У близини нашега стола неко грчко друштво с лепом, млечном и као уписаном Гркињом. Гркиња је, седећи позади нашег стола, правила покретима и погледом немирних очију, неку игру уметничког кокетирања. Све што је било у њеној близини, уздисало је и чезнуло за њом. Само они што су седели поред ње, изгледали су као да седе поред неке бабе, у хладној соби, а не поред женског створа тако младог и лепог, поред кога све расте и све буја. Велике црне очи биле су у складу са живим цртама њеног лица, и урођеном грацијом погледала је дискретно на наш сто. Лице је често додиривала прстима њених облих руку.


Музика је по нашој жељи свирала и певала ‘Да су мени очи твоје’. Та песма се често понављала и за свако понављање музичари су добијали по неколико стотина драхми.


‘Ако ме ова Гркиња још једном страсно погледа, ја ћу све што је на столу побацати у море!’. Она, после тога погледа дуго и дубоко мене и ја све флаше бацих у море”.


Келнери су донели нове чаше, добили бакшиш, а Цигани још јаче засвираше песму “Да су мени очи твоје”, уз нови бакшиш. На нов “изазов” Гркиње, Ђера баца читав сто у море, келнери доносе нови сто, Цигани појачавају музику, читава башта посматра “русвај”. У заносу он сада изјављује да ће скочити у море, ако га Гркиња још једном погледа.


“Гркиња поче да уздише гледајући и извињавајући... Ја устадох са столице и скочих у море. Пре него што сам скочио, видео сам у близини један чамац са рибаром. Рачунао сам да ћу допливати до њега. Али рибар поче намерно да весла и бежи од мене”.


Нашег љубавника спасили су француски морнари који су на позив српских официра дојурили моторним чамцем. Кад су сазнали да је Србин скочио у море због лепих очију, покупили су читаво Ђерино друштво на свој торпиљар и наставили весеље уз француска вина. А лепа Гркиња, кад је видела последице свог кокетирања, вриснула је и пала у несвест, док је њено друштво мирно посматрало ову морску “Параду”.


“Кад је свануло, људи су дошли себи. Команда у Солуну већ је обавештена, узела ме је на саслушање. Пала је казна и одмах на фронт”.


ФОРМИРА СЕ И РАТНА МОРНАРИЦА

Од свог формирања, Бродарска команда се налазила у саставу Одсека војнодрумског саобраћаја Врховне команде. Када је у Инжињеријско - техничком одељењу Војног министарства одржана конференција, којој је присуствовао и Милан Ј. Радојевић, он је стално истицао да је неопходно да се рад Бродарске команде унапреди и да се ради на стварању пловног парка “ради ефикасније борбе против непријатеља и ослобађања домовине”. На конференцији је постигнута сагласност да се Команда издвоји из Одељења војнодрумског саобраћаја и потчини Саобраћајном одељењу Врховне команде. Писмена одлука о томе није никада донета, а захтеву се супроставио и шеф војнодрумског саобраћаја Врховне команде потпуковник Душан Радосављевић, који није ни присуствовао конференцији.


Командант Бродарске команде био је упоран у образлагању потребе за издвајањем из институције која није имала никакве везе са задацима Команде, па је на његов захтев, шеф Саобраћајног оделења Врховне команде српске војске 10. августа 1918. године поднео предлог начелнику Штаба Врховне команде војводи Мишићу:


“Разматрајући предлог Бродарске команде, пов. број 559, од 9.августа т.г., налазим да би Бродарска команда требала да буде под непосредну управу Саобраћајног одељења из следећих разлога:


Иако Уредба о служби у позадини војске у чл. 18. предвиђа да у надлежности шефа Одсека за обичне путеве спадају преноси и на рекама, ипак налазим да Бродарска команда као нова установа у нашој војсци, која носи карактер основе за нашу будућу марину, нема у своме правцу развијања никакве везе са Друмским одсеком”.


Наченик Штаба Врховне команде војвода Мишић прихватио је ово образложење и истог дана донео решење, којим је Бродарска команда издвојена из састава Војнодрумског одсека и 10. августа 1918. године постала установа у саставу Саобраћајног одељења Врховне команде.


Бродарска команда је ангажована у многорбојним задацима у припреми за пробој Солунског фронта. У њеном саставу је био и наш први ратни брод “Србија”.


Интересантно је забележити да су на броду у мају 1918. године боравили чланови југословенског одбора - Трумбић, Тринаестић и Васиљевић.


Брод је неколико пута пловио до Пиреја, а и превозио наше делегације до Свете Горе. Када је пловио морем где се могао срести са швапским сумаренима, своје митраљезе је посада увијала у црну ћебад како би непријатељ мислио да су топови.


Према платном списку посаде ратног брода посада је имала 10 -12 чланова, дотле је Бродарска команда у свом саставу имала 160 људи, и то: два активна и шест резервних официра, 17 чиновника, 25 подофицира, 98 редова(од којих 25 добровољаца) и остало повремено прекомандовано особље. На платном списку налазе се: Андро Бенић, резервни потпоручник; Лазар Максимовић, бродарски; Љубомир Јовановић, машиниста; Вучић Глишић, крмар; Зрдравко Миловановић, редар; Душан Стојановић, ложач; Шпиро Јакић, ложач; Ђуро Старчевић, морнар; Антон Летић, морнар; Лука Старчевић, морнар; Јосип Будунић, морнар; Петар Ристић, морнар (платни спасак 20.августа 1919. године).


СА БРОДА “СРБИЈА” У РОЂЕНУ СРБИЈУ

Као што се митски Одисеј, након “лутања” и искушења, вратио на своју Итаку и својој Пенелопи, тако су се и српски бродарци, након три године и пута преко три мора, вратили на своје реке - Саву и Дунав.


Десило се то након што је српска војска ослободила Београд 1. новембра 1918. године. Док су пешадинци, артиљерци и коњаници на броду “Србија” савлађивали буру и олују на мору, морнари и бродарци су заузврат јуришали на бугарске, аустријске и немачке ровове. Пред њиховим налетом непријатељ је панично бежао. Врховна команда је 6. новембра наредила команданту Српске бродарске команде да се са људством одмах пребаци из Солуна, преко Скопља за Београд. Потпуковник Милан Радојевић је са групом бродараца (105 људи, наоружаних са 80 карабина и два митарљеза) на Дунав стигао преко Бугарске, добивши наређење од Врховне команде да се одмах пребаци из Солуна у Београд. Требало је да се тај пут одвија преко Скопља, али је командант савезничких снага у Солуну, генерал Франш д’Епере, наредио се путује преко Бугарске. Путовали су возом из Солуна (7. новембра) до Куманова, а одатле камионима преко Криве Паланке за Ђушево, Александрово и Видин, где су стигли 15. новембра.


О свом путу Милан Ј. Радојевић ће касније написати чланак “Српска бродарска команда кроз Бугарску 1918”, који је објављен у “Ратничком гласнику” за 1937, свеска 2 и 3.


У пристаништу није било брода да се одмах пребаце у Србију. Радојевић је тражио помоћ од францсуког команданта. После низа покушаја да спрече да српски бродари пре стигну у Србију од Француза, бродарци су поправивши једну ведету, њих 21, кренули ведетом у 10 часова 20. новембра. Стигли су до ушћа Суводолске реке, где се ведета насукала, а одатле пешице до Брзе Паланке. Ведета је у међувремену одсукана и упловила је у Брзу Паланку вијући српску заставу. Из Брзе Паланке је отпловила за Кладово. Други део бродараца је ишао пешице и камионима, Радојевић се вратио бродом “Апатин”(бивши српски “Београд”) по остале бродарце у Видин. Након још једног путешествија допловили су у Београд 29. новембра. Бродарска команда је у Солуну била потчињена Саобраћајном одељењу српске Врховне команде, а по доласку у Београд Бродарска команда је стављена под комадну Инжињеријског одељења срспке Врховне команде.


ДОНЕЛИ ЗЛАТНУ СЛОБОДУ

Грци су имали свог Одисеја и свог Хомера да опева његово путовање од рођене Итаке, кроз сва искушења, и поновни повратак на родну земљу. Грци имају свог Хомера, али га имају и Срби, али више Хомера. То су народни гуслари, а један од њих је и Петар Перуновић Перун, који маниром народног певача кроз уста Моравке девојке и светог ратника исказује српску одисеју од Србије, преко три мора, поново у Србију. Није узалуд чекала српска Пенелопа да се врате момци који ће испросити њу и њене другарице што три године чекају крај Мораве да се врате њихови Одисеји и не питајући да ли су их у земљи Грчкој завеле чаробнице са три мора, знајући да их је највећи број узела смрт. Затресао се Балкан, развили су се горди барјаци, рикнуо је српски топ када је кренула српска војска са Солунског фронта, а они који су тврдили да су се подавили у “мору дубоком” нису се од страха зауставили до Софије, Будима и Беча.


Опет се заорила песма поред Ситнице, Мораве, Тимока, Колубаре, Дрине, Саве, Дунава и свих речица и потока уз које је заиграло српско коло. Живот је кренуо поново, Моравке девојке су се удале за своје Одисеје и рађале нове јунаке који ће се одазвати на позив за одбрану Отаџбине када то буде требало, а Србину је суђено да ратује, иако му ништа нема драже од мира и слободе. Због тог мира и слободе Србин и ратује.


Ослободиоце су дочекале девојке са цвећем и пешкирима, а у Свилајнцу, у срцу Ресаве, група девојака је француском генералу предала заставу коју су тајно везле, по цену свог живота, за време бугарске окупације. Биле су то Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица... Била је то величанствена застава са сребрним ресама на којој су, у умецима, насликане савезничке заставе, а при њеном дну ћирилским словима је писало: ”Ослободиоцима Србије 1918. Девојке Ресаве”.


Гуслар Петар Перуновић Перун је један од најистакнутијих гуслара, који је у Србију дошао 1900. године и учествовао у свим великим догађајима. Борио се у балканским ратовима, у црногорској војсци, а затим од 1914. године са Србима, с којима је прешао Албанију. Рањен је на Гучеву, а једном приликом му је граната однела главу гусала. Својим гуслама је наступао на Сорбони, у Америци је њима позивао добровољце у српску војску. Очевици су забележили да је при повлачењу кроз Албанију умео да застане и гуслама охрабри посустале.


Наши бродарци су попут митских Аргонаута прешли три мора и много река, али нису ишли по златно руно, већ по снагу и препород да би донели златну слободу својој изнуреној Отаџбини и свом народу, али слобода нема цене и на том путу многи су остали - Слава им!


Преживели ће дуго после певати омиљену хорску песму са Крфа и Солуна: “Ој, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати...”.


ОДБИО ДА МУ КОМАНДУЈУ ОНИ КОЈИ СУ РУШИЛИ БЕОГРАД

Бродарци су поново прионули на формирање своје Речне ратне флотиле. У Београд је поново стигао енглески адмирал Трубриџ, који је у саставу Команде Источне војске организовао Команду Дунавске флотиле.


После закључења примирја са Централним силама 1918. године, а сходно условима капитулације аустроугарске војске, адмирал Трубриџ је послао у Будимпешту свог помоћника енглеског капетана бојног брода Хагарда, са једним оделењем бродараца из Бродарске команде Србије и неколико енглеских морнара да преузму пловне јединице аустроугарске Дунавске флотиле.


У Београд је 24. децембра 1918. године реморкерима дотегљено пет монитора и два патролна чамца.


Пошто је крајем децембра 1918. године изгледало да би због затегнуте ситуације у Мађарској могло доћи до савезничке интервенције, адмирал Трубриџ је одлучио да се организује Речна флотила и, по потреби, употреби.


За посаде монитора и патролних чамаца су, у почетку, одређени бродарци Бродарске команде Србије. Пошто то није било довољно, одлучено је да се узму официри и морнари ратне морнарице с мора. Стога је Оделење морнарице при Народном већу у Загребу упутило у Београд поручника бојног брода Божидара Мажуранића са групом од 200 морнара, који су се укрцали на бродове 1. јануара 1919. године.


Бродови - четири монитора и два патролна чамца - предана су српској Бродарској команди 31. децембра 1918. године, а укрцавање југословенских посада извршено је 1. јануара 1919. године. За команданта флотиле постављен је поручник бојног брода Божидар Мажуранић. Трубриџ је издао наредбу по којој се целокупно људство на ратним бродовима “има повиновати српским законима и војним прописима”. У дисциплинском погледу под командантом српске Бродарске команде било је и све људство које се налазило у Београдском пристаништу и зимовнику, а за веће кривице на ратним бродовима био је надлежан команаднт српске Бродарске команде.


Очито је да српска Врховна команда није посветила посебну пажњу припремама за преузимање аустроугарске флотиле, вероватно из разлога што није очекиван тако брз крах асустроугарске војске на тлу Србије.


Наком доласка Бродарске команде помоћник начелника Врховне команде наредио је њеном команданту да у сарадњи са делегатом из Загреба изради пројекат за организацију пловидбе на рекама. Тада је наређено да се на пословима пловидбе запосли известан број припадника бивше аустроугарске морнарице. Тако је и стигао у Београд одред од 10 официра и 20 подофицира и морнара. Тако је адмирал Трубриџ имао на располагању људство Бродарске команде. За прве привремене посаде монитора одређено је 60 подофицира и морнара из састава Бродарске команде, али без официра. Доласком из Загреба поручника бојног брода Божидара Мажуранића ситиација се почела мењати и људство из Загреба се наметнуло Трубриџу и укрцало се на мониторе, а Мажуранић је из Загреба позвао другу групу, па су убрзо посаде монитора биле састављене од официра, подофицира и морнара из састава Повереништва за морнарицу из Загреба, док је од Бродарске команде осатало само 14 лица.


Монитори су дати Српској Влади. Они су резултат победе наше војске. Они су се борили противу српске војске. Они су убијали незаштићене жене и децу наших бораца, који су своју крв лили на другом крају наше домовине за слободу своју. Мониторске послуге у нашој Крајини вршили су пљачке и насиља у улози грубог победиоца, иако су говорили лепим српским језиком. С тога би било неморално и неправедно да тим мониторима командују исти официри и да на истим топовима буду исти људи који до пре пола године нису имали ни труни југословенског осећања. Ко нам гарантује да ће се дух посисан мајчиним млеком и негован за половину и више људског века моћи изменити. Имао сам прилике да читам коресподенцију мониторске послуге са патролног брода «ц» из 1915. године, па сам убеђен да формацијски састав флотиле треба да буде онакав какав се предлаже. Не би требало да на тим мониторима буду исти људи или њуди који су из исте средине поникли, истим се начином васпитали и иста осећања имали. Како смо пак прокламовали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, онда би било правично и логично да се и целокупна мониторска послуга комбинује за све три народности према броју популације сразмерно, а задржавајући, која је и задобила те монитире својим борбам и пожртвовањем. бар за прво време док се не изгладе тешке успомене на рад монитора код Београда за време годишњег напада на Београд, команду у рукама српске војске.


Из реферата команданта Бродарске команде 

начелнику Инжињерског одељења Врховне команде


Ово је довело до ситуације да је Бродарска команда практично искључена из рада на организацији Речне флотиле, као и свих послова из подручја пловидбе. Адмирал Трубриџ, као командант Дунавске пловидбе, решавао је све према свом нахођењу. Сигурно је да је то довело до затегнутих односа између адмирала Трубриџа и Бродарске команде. Посебно се командант Бродарске команде није слагао да бивши аустроугарски официри заузму командне положаје на мониторима. Све је то условило дуготрајну преписку између Бродарске команде и Команде Дунавске пловидбе. Због тога је у Врховној команди, под утицајем кадрова из Загреба, сазревало мишљење да Бродарску каманду треба расформирати. Решењем Врховне команде од 7. децембра 1918. године Бродарска команда је изашла из састава Саобраћајног оделења, а ушла у састав Инжињеријског оделења Врховне команде.

После Првог светског рата, према званичним подацима, у активну службу, у Војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3.500 официра српске војске, примљено је 2.500 бивших аустроугарских официра. Тако су први пораз доживели српски војници јер су дошли под команду дојучерашњих поражених непријатеља. Устроугарски војници су уласком у војску Срба, Хрвата и Словенаца у почетку имали веће могућности за напредовањем, јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица и академија. Српски официри који су изнели терет рата постали су преко ноћи подређени официрима из поражене војске. Власти Краљевине Срба, Хрвата о Словенаца признале су чинове аустроугарским официрима доводећи у понижавајући положај стотине српских официра који су револтирани напуштали војску земље коју су створили. Ту судбину доживео је и потпуковник Милан Ј. Радојевић.


Командант Бродарске команде је предлагао да Бродарска команда преузме целокупну организацију бродарства и Речне флотиле. Затим да команданти монитора буду официри – артиљерци копнене војске, а поморски официри да врше дужност навигатора, с тим да команда Речне флотиле буде у рукама српских официра.


Током марта месеца дошло је до смене команданта Бродарске команде. На место пешадијског потпуковника Милана Радојевића дошао је инжињеријски потпуковник Тома Николић. Радојевић је упућен у Загреб на службу у Одељењу за морнарицу.


Бачина, родно село заборављеног хероја


Тако је завршио још један јунак наших ратова.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

ОСВЯЩЕН ФУНДАМЕНТ РУССКО-СЕРБСКОГО ХРАМА В БАНЯ-ЛУКЕ

2018-09-17 16:02:19

Пише Дан(и)јел Симић, Фронтал У поплави опште русофобије, руских хакера, тровача, шпијуна, допингованих спортиста, Асадовог хемијског наоружања, „агресије“ на Украјину, руског утицаја на изборе у САД и сличних будалаштина,...

Сејдићев јуриш

2018-09-17 10:28:50

На проглас народа и престолонаследнка српском народу, 12. и 16. јула 1914. године, у одбрани своје земље нашли су се сви Срби – од сељака-редова, до...

Прокрчен пут за повратак у земљу

2018-09-16 08:26:49

Британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима пише да "налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату". Српска војска је 21. септембра избила на Вардар и заузела све комуник

На данашњи дан пре 100 година пробијен Солунски фронт

2018-09-15 11:04:00

"Јунаци, напред у отаџбину"

Усамљенички живот у беспућима тајге: Како је породица Ликов побегла од КГБ-а и цивилизације

2018-09-13 06:59:57

Прогониле су их специјалне службе, а они су се годинама скривали у дубоким шумама. Када је само једна жена остала у животу, покушала је да се...

Почетак велике битке за мир

2018-09-09 18:51:09

Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и српска влада донеле су одлуку да отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника

Добровољци стижу на Солунски фронт

2018-09-08 20:22:10

Велики губици које је српска војска претрпела могли су се попуњавати једино добровољцима међу исељеницима и ратним заробљеницима југословенског порекла у савезничким земљама

Јуначка борба изван отаџбине

2018-09-08 07:36:32

Улазак САД у рат представљао је значајну предност у корист Антанте, међутим, иступање Русије 1917. године из рата против Централних сила, савезници су дочекали са великом зебњом

Напредовање корак по корак

2018-09-07 20:23:51

У току савезничке пролећне офанзиве српске трупе су нанеле знатне губитке непријатељу притом заробивши и 248 официра, војника и подофицира. Из строја је избачено и 1.049 наших људи

Немци и Бугари беже из Битоља

2018-09-04 23:15:49

Српска војска је за три и по месеца напредовала 50 км на север и ослободила Битољ. Заробила је 7.685 бугарских и немачких војника и официра, запленила 97 топова, и 174 митраљеза и минобацача

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: