Двобоји руских племића: Како су гинули за част у Руској Империји

Објављено: 13.12.2017.год.
фото: Global Look Press / Russia beyond


Разлога због којих су представници руске аристократије били спремни да изазову на двобој је било превише. Сазнајте како су у царској Русији гинули за част.

Петар Први, који је владао у раном 18. веку када је у Русију из Европе доспела мода двобоја, није био посебно срећан због тога. „Обесити их [учеснике двобоја], живе или мртве“, наредио је император 1715. године. Истина, те строге речи нису помогле. У ствари, не постоје писани докази да је бар један учесник двобоја осуђен на смртну казну у време Петра. Додуше, двобоји и нису били толико популарни у његово време. Популарност је дошла на крају 18. и почетком 19. века. Како се то догодило и зашто?

Замена рата

У раном 19. веку Русија је ратовала против Наполеона и коначно победила француског императора 1812. године. Племићи који су учествовали у рату као официри су већ били навикли да показују и доказују своју храброст, па им је то недостајало у време мира.

Истовремено, како пише Александар Востриков аутор „Историје руских двобоја“, племићи су на тај начин могли да још једном истакну да су представници одабраног друштва. Трговац или, не дај Боже, сељак није имао права да изазове на двобој племића. Бранити своју част у двобоју је била привилегија.

 

Али и дуг. Племић који не би изазвао на двобој човека који га је увредио, постајао је непожељан у високом друштву. У 19. веку то је било вероватно горе од смрти, бар за аристократе. И није било важно што су двобоји били забрањени – млади и не толико млади племићи су били увек спремни да реше све своје неспоразуме пиштољима или сабљама.

Разлози за двобој


Разлози су могли да буду различити. Наравно да су се у већини случајева мушкарци тукли због жена. Мужеви су често изазивали на двобој љубавнике својих жена или мушкарце о којима се причало да се удварају њиховим женама (на сличан је начин дошло до последњег двобоја Александра Пушкина), или би два мушкарца заљубљена у исту жену одлучила да преко двобоја сазнају чије су шансе веће. Али то су ипак само неки од многих разлога.

Иначе, поменути Пушкинов двобој није био и једини у његовом животу. Песник је веома лако изазивао људе на двобој због мањка поштовања према њему. Последњи двобој са Дантесом је био бар 21. у његовој „каријери“, иако се већина њих (15) завршила без пуцања и, наравно, без жртава. Углавном су Пушкинови пријатељи помагали да се конфликт реши на миран начин, па су Пушкин или чешће његови супарницу тражили да им се опрости. У сваком случају, највећи руски песник је увек био спреман да се бије.

Разлози његових двобоја су били и пијани конфликти, и непоштено картање и неумесне шале, па и расправе око књижевности. Како је написао Александар Востриков, ако је улица исувише тесна да би се кочије мимоишле, решење је једно – двобој! Ако неко неког случајно гурне – двобој! Неко вас је попреко погледао  - двобој! Многи руски племићи су живели као праве темпиране бомбе.

Бонтон у процесу одузимања туђег живота 

Правила двобоја су била свима добро позната. Прво увреда, вербална или физичка, попут шамарања. Увређена страна, без права да изговори реч „двобој“ (јер било је забрањено), каже нешто попут „ово се овако не може завршити“, а затим се супарници разилазе. Према неким неписаним правилима, они ће се следећи пут видети тек када буду држали пиштоље у рукама.

Учесници двобоја су морали да имају своје секундате, преговараче који би се састали да покушају да реше конфликт на миран начин. И, ако то није успевало, договарали су време и место двобоја. Већином неке локације ван града и даље од сведока, у зору.  

Очи у очи

Сцена из филма „Двобој“ према причи Александра Куприна. Мосфиљм, 1957.

Услови одржавања двобоја су такође могли да буду различити. Обично су супарници бирали пиштоље, а не сабље, јер нису сви били вешти у мачевању, док су са пиштољима шансе биле скоро једнаке. Поред тога, двобоји сабљама су трајали до прве посекотине, док се пуцање чешће завршавало нечијом смрћу.

Док су у Европи противници стајали на растојању од бар 15 корака, Руси су могли да пуцају и са растојања од три корака! Држећи, рецимо, слободном руком свако по један крај истог шала. У таквој би ситуацији неко обавезно погинуо.

Обичније је ипак било пуцати „са баријера“ на даљини од десет корака (отуд и значење израза «к барьеру», као позив на двобој). Секундати би обележили на земљи те границе кретања, а противници су могли да стану нешто даље и полако прилазе баријерама. Свако је сам одлучивао када ће да опали. Пушкин је управо тако погинуо. Дантес је пуцао први, са растојања од преко 20 корака.

Како су руски двобоји отишли у историју

У двобоју је погинуо још једна чувени руски песник – Михаил Љермонтов. Руски цар Николај Први (1825 – 1856) није подносио двобоје. Говорио је да су двобоји варварство које не може да има ништа заједничко са аристократијом. У годинама његове владавине учесници двобоја су могли да буду осуђени на 6 до 10 година затвора. Управо је од тог закона популарност двобоја почела да јењава.

Међутим, у двобојима су почели да учествују и представници других сталежа. У Чеховљевој причи „Двобој“ описани су људи који су одлучили да „стану на баријеру“ јер то се од њих очекивало, али нису знали како се то ради. Двобоји у Русији су полако почели да ишчезавају почетком 20. века и скроз нестали после револуције 1917. године. Као, уосталом, и руско племство.

Олег Јегоров,
Russia beyond


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Кад срце проговори - Милици с љубављу

2018-04-17 06:02:15

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Свакодневно у злочиначкој агресији гину дјеца. Зликовци су им одузели дјетињство, умјесто у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На...

Дан када смо бомбардовали Рајх

2018-04-06 14:20:53

  Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован...

Последња кафанска прозивка

2018-04-06 13:39:28

Један сат после поноћи 6. априла 1941. године, зазвонио је телефон у једној београдској кафани. Глас са друге стране тражио је капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Пилоти Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренули су у одбрану Београда у зору, из кафане „Зора”.

Прописно издеветани

2018-04-01 23:00:03

Фронтал.СРБ данас навршава пуних девет година и закорачује у деценијски јубилеј. У, вјероватно, никад горим условима за слободу говора.

Сјећање на руску окупацију Париза

2018-04-01 21:14:54

Приликом прве посјете Макрона и Путина (2017.) у Версају је уприличена изложба поводом 300 година дипломатских односа двије земље.

Солзбери: лажи свемирских димензија

2018-04-01 08:20:01

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових сломили су зубе о Русију

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска

2018-04-01 08:08:04

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова,...

Да се поштује резолуција ОУН 1244

2018-03-28 11:48:53

Пише др Дарио Видојковић Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на...

Зашто су хусари третирани као „најлуђа“ војска Царске Русије?

2018-03-22 00:29:14

Хусари су и у Европи и у Русији уживали репутацију најхрабријих једница руске армије. Њихове свакодневне навике, од испијања алкохола до изазивања на двобој за сваку...

Зашто више не поштујемо Запад

2018-03-19 15:36:23

Аутор: Маргарита Симоњан, главни и одговорни уредник РТ канала и МИА "Росија сиводња" Генерално, Запад сада треба да буде у страху, не од 76 процената за Путина,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: