„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“

Објављено: 22.11.2017.год.


„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко.

Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943. године у селу Божановићи, општина Калиновик. Oтац Неђо по занимању је био земљорадник, а мајка Стана, рођена Лаловић, је била домаћица која је издржавала троје деце Милицу, Ратка и Миливоја. Ратко је имао и брата Аћима и сестру Бојану али су они убрзо по рођењу умрли.

Раткова мајка Стана бринула се још за два сирочета, за Раткове братиће Марка и Богдана, чије родитеље су усташе поубијале. Било је то време глади и беде, неизвесности, вечитог страха за живот.

Са непуне две године Ратко је изгубио оца, убили су га усташе крајем 1944. године. Један италијански војник је о њему тада бринуо. O томе Ратко сведочи, а Љиљана Булатовић верно записује: „ Иако су у почетку били наши непријатељи у Другом светском рату, мени су живот спасли италијански војници, који су једно време били смештени у нашој кући, на Калиновику, где сам рођен.

 


Били су то војници из италијанске дивизије „Мурђе“, која је пре тога била десеткована од усташа у кањону Неретве. Мајка ми је била оболела од тифуса и усахло јој је млеко. Један војник, иначе отац петоро деце, хранио ме је и одржао у животу. Жао ми је што нисам успео да га пронађем све ове године. Мислио сам – биће времена...“

Кад је Ратко напунио три године у свом селу избегао је, он и његова породица, сигурну смрт. Љиљана Булатовић каже: „Негде 1945 - 1946. године , у његовом селу је било доста четника, али у Босни и Херцеговини нису четници били тако строго одељени од партизана као овде (мисли у Србији-нап.аутора) , имали смо, каже Ратко, једну краву која нас је подизала.

Све време рата хранила и онда су их тог дана, колико не знам њих али четника, увели су мајку у стају, децу ставили около и завезали јој једну плетеницу за рог од те краве а другу плетеницу за стуб за коју је била крава везана у стаји. Изашли су и запалили ту стају. Спасили су их комшије који су притрчали и угасили ватру.“

Основну школу завршава у Калиновику. Имао је жељу да постане учитељ, али је након једног грубог поступка учитеља према њему променио мишљење и хтео је да постане хирург. Одлази у Сарајево где неко време ради као металостругар у предузећу „ТИТО“. Након краћег времена брзо се одлучује да настави школовање и одлази у Београд. Уписује и завршава Војно-индустријску школу у Земуну.

Октобра 1961. године уписује Војну академију копнене војске (ВА КоВ) у XVIII класи, смер пешадија, коју је 1965. године завршио одличним успехом. По завршетку Војне академије, 27. септембра 1965. године, примљен је у активну војну службу ЈНА. Распоређен је у Трећу армијску област, а своју официрску каријеру започео је у Скопљу (4. новембра 1965. године) у чину потпоручника и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука.

 

 


Након годину дана у активној војној служби бива унапређен у чин поручника. О том првом периоду своје каријере Ратко је у интервјуу за НИН рекао следеће: „Официрску каријеру започео сам у Скопљу, где сам 4.новембра 1965. дошао на дужност командира у то време аутоматичарског вода у пуку. Већ 7.новембра имали смо маневар “Јесен 65“.

О тим мојим првим официрским данима могле би се књиге написати, јер сам био најмлађи у јединици којом сам командовао. Некако сам се уклопио у тај колектив. Прва моја полусусретања са тешкоћама војничког живота почела су управо на тој вежби, којој је присуствовао тадашњи државни секретар за народну одбрану Иван Гошњак. Било је тешко на тој вежби, а вежбе се, ма колико биле тешке, не могу упоредити ни са најлакшим ратним даном. Ето, тако, почео сам као потпоручник и прошао све командне дужности, закључно са дужношћу команданта бригаде до 1989.године.“ 
У Југословенској народној армији службовао је у гарнизонима: Скопље, Куманово, Охрид, Штип, Приштина и Книн до 1992. године када је прекомандован за начелника штаба Друге Војне области у Сарајево.

У Скопљу је упознао Босиљку Јегдић са којом се и оженио 1966. године. Боса је била његов верни животни пратилац са којом је добио 1969. године сина Дарка и 1971. године кћерку Ану.

Ратко Младић је упоредо са војном службом уписао ванредно Економски факултет и полаже испите из прве две године факултета али га не завршава.

У Скопљу завршава тромесечни обавештајно-извиђачки курс и курс грчког језика 1967. године, а већ следеће године, 1968. прима дужност командира извиђачког вода.

Године 1970-те унапређен је у чин капетана, а 1973. године постављен је на дужност командира чете када бива и службено оцењен оценом – нарочито се истиче. 27. новембра 1974. године унапређен је у чин капетана прве класе и постављен је за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске бригаде. У септембру месецу 1976. године уписује двогодишњу Командно-штабну школу тактике –КШШТ КоВ (29.класа) и завршава је одличним успехом (9,57) 1978. године. Крајем 1978. године унапређен је у чин мајора и постављен на дужност команданта Првог пешадијског батаљона 89. Пешадијске бригаде у Куманову. Након извесног периода добија прекоманду у Команду Треће армијске области и постављен је на дужност референта за обуку у наставном одељењу. Затим је прекомандован у Охрид за команданта пешадијског пука и 1983. године је унапређен у чин потпуковника.

Почетком 1986. године прекомандован је у Штип за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије Треће војне области. У септембру месецу 1986. године одлази у Београд на једногодишње школовање и 1987. године завршава Командно-штабну школу оператике (КШШО) одличним успехом. Након завршене КШШО враћа се у Штип на дужност команданта бригаде. 31. јануара 1989. године добија прекоманду у Команду Треће војне области на положај начелника Одељења за наставу (оперативно-наставни орган) у Скопљу. Те године бива унапређен у чин пуковника. Од 14. јануара до 26. јуна 1991. године обављао је дужност помоћника команданта за позадину Приштинског корпуса (52. Корпус ЈНА). У јуну месецу 1991. године добија прекоманду за Книн на дужност начелника Одељења за оперативно-наставне послове у Книнском корпусу (9.корпус).

О томе је у интервјуу за НИН Ратко Младић изјавио: „Док сам се 26. јуна (1991. година) налазио у караули Морина, приликом обиласка југословенско-албанске границе телефоном ме позвао командант Треће војне области. Саопштио ми је одлуку Врховне команде да треба да идем на дужност у Книн и питао шта ја о томе мислим. Рекао сам да нема шта да мислим, већ само одлуку да реализујем. Он је на то захвалио, али и упозорио да идем на нижи положај од оног на коме сам тада био. Међутим, ја то нисам схватио као деградацију, већ као поверење да у тим сложеним тренуцима допринесем да се рат спречи. У то време у Словенији све је горело око касарни и караула. Вођен је бруталан рат против ЈНА, искључивана је вода и струја, недужни војници убијани су у пролазу. Било је то максимално понижење војске и државе. Тако сам 29. јуна сео у хеликоптер и отишао у Книн“. 

Доласком пуковника Ратка Младића у Кнински корпус на положај начелника оперативно-наставног органа у Команди корпуса наступа период његовог заслуженог брзог напредовања у служби.

...То је време када је у Хрватској већ било оружаних сукоба( Плитвице, Боро село итд.). СР Хрватска је у претходној години (25.јуна 1990.) противуставно донела амандмане на Устав Републике Хрватске којим је српски народ у Хрватској постао национална мањина изгубивши статус конститутивног народа, а 22. децембра 1990. Сабор је донео сецесионистички Устав Републике Хрватске којим је Хрватска проглашена сувереном и независном државом. У мају месецу 1991. године, након одржаног референдума, Сабор Хрватске је донео декларацију о суверенитету и самосталности Републике Хрватске. Већ су биле формиране паравојне хрватске јединице (ЗНГ), оживљавана је усташка симболика, почели су са блокадама касарни ЈНА, постављање барикада... Срби у Хрватској су на ове процесе одговорили проглашавањем Српских аутономних области.



Командант книнског корпуса је био генерал-мајор Борис Трајчевски – Македонац, а начелник штаба генерал-мајор Јанез Ребољ – Словенац. Драгомир Пећанац „Пећко“ (тада капетан, безбедњак у корпусу) о доласку Ратка Младића у Книн сведочи Љиљани Булатовић за књигу „Рапорт команданту“: „Било је то 29.јуна 1991. године, око 16,30 часова у Книну... Слетио човјек хеликоптером. Нама је прије тога неколико дана дошла дојава да ће да нам дође неки пуковник Младић... Њега смо сачекали Десимир Миољковић, старији водник, персоналац у Команди Корпуса, и ја испред хеликоптера код Јужне касарне. Излази човјек из мале Газеле и фасцинира нас својим наступом, својом појавом- излази насмејан! Обраћа нам се „Гдје сте шефови! Шта има ново?“ Стварно је у старту зрачио својом покретачком енергијом! Од те касарне до Команде корпуса требало нам је пет минута вожњом аутом. Толико је њему требало да нас двојицу изрешета питањима о фронту! Њега је само фронт интересовао. Пита гдје се пуца, гдје се ко налази. Био је задовољан мојим одговорима.

Кад смо дошли у Команду корпуса, отишао је да се јави генералу Трајчевском, а ја да поднесем извештај своме шефу потпуковнику Толимиру, кога смо звали Тоша. Кажем му како је дошао неки чудан, насмијан, енергичан човјек. Тоша каже-је ли могуће! Јесте, велим, вјеровали или не. Неки чудан лик. Или је „скренуо“, па не зна гдје је дошао или је- такав.“ Цео јул и август месец 1991.године Ратко је обилазио са својим саборцима зону одговорности книнског корпуса. Улога ЈНА је тада била да буде тампон зона између зараћених страна. Међутим, долазило је до оружаних сукоба између хрватских паравојних јединица и ЈНА. Убрзо долази до кадровских промена у корпусу, командант корпуса постаје генерал Шпиро Никовић а начелник штаба пуковник Ратко Младић. Генерал Никовић остаје командант корпуса кратко време до 3.септембра 1991. када на његово место долази генерал Владимир Вуковић.




О том периоду службовања Младића у Книну сведочи и тада потпуковник а касније пуковник и генерал Славко Лисица у својој књизи „Командант по потреби“ : „Кренули смо према Врлици, а пуковник Младић и усташки преговарач Вукас иду испред колоне. Кад смо стигли до моста на ријеци Цетини, мост је био запријечен балванима. На уклањању тих балвана ангажовао се Младић, а тјерао је и усташког заповједника, преговарача Вукаса и његову пратњу: „Дај, помози да склонимо ове балване“, обраћа се Младић Вукасу, а овај се смешка. „Немој да се смјешкаш, него потегни, ти си их поставио, а не ја. И, шта ће ти балвани на мосту, заповједниче?“(Младић)– „Ма нисам их ја ставио. Мора да су то урадили ови локални Хрвати- екстремисти“(Вукас). –Да, да, а трубите свијету о некаквој српској „балван револуцији“. Како вас није срамота. Е, неће вам помоћи ни Геншер, ни Кол, ни Микелис, ни Мок, а Бога ми ни Ватикан“- наставља Младић. “Критикујете Србе, је ли, заповједниче, а какви сте ви? Издадосте сопствену земљу. Хајде, море, гурај ове балване да могу да прођем“.

Бога ми, заповједник и његова пратња морали су добро да „повуку“ око рашчишћавања балвана. Након тих перипетија око рашчишћавања моста, избили смо у село Кољане, а затим у Лактац. Оно мало народа окупи се око нас. Прилази нам једна бака и пита: „Ко је од вас Младић?“ – „Ја сам Младић, мајко“-јави се он. Бака му прилази бојажљиво, поздравља се са њим и пољуби га у руку. –Немој тако, мајко, каже јој Младић,збуњен и узбуђен- па ја треба Вама да пољубим руку. –Нека, синко, не знате Ви како смо и колико пропатили за ово вријеме. Сталнo бјежимо роде у онај камењар, од ових проклетих усташа.

Младић се окрете према Вукасу и каже баки: „Ево Вам, мајко, овдје главног усташе“ и показа руком на њега. Заповједник Јерко Вукас сав поцрвени, почиње да се пренемаже – те средићемо то, то су само неки екстремисти... Младић га оштро погледа и онако више ко за себе каже: - Е неће бити убијања и мучења српског народа, ја вам то гарантујем, готово просикта и нешто опсова.“

Хрватска пропаганда је у то време била немилосрдна, Ратко је давајући један кратак интервју рекао: „Слободна Далмација објавила је вест да сам ја рањен, а сутрадан је објавила вест да видам ране, да се налазим на Војномедицинској академији- док су они то објављивљали ја сам се купао у мору испред њихових положаја. А овде ово што видите то је ручни ракетни бацач којим су бранили барикаде испред Врлике које сам ја са мојим борцима разминирао.“

На питање новинара НИН-а Јована Јањића јанура/фебруара 1994. – Шта вам је било најтеже док сте били у Книну? Младић је одговорио: „Ништа није било лако, ни у Книну, ни у бившој БиХ. Ово ми је трећа ратна година коју дочекујем у рову са народом и са војском. Било је тешко схватити ту објективну ситуацију која је задесила земљу и њену војску. Тешко је било променити схватања људи. Јер није било ни јасне концепције ни политичког става, платформе, нити позиција на које се треба ослонити и са којих треба дејствовати. Врло тешко је, рецимо, било ослонити се на оно што је стизало са највишег државног и војног врха, јер је то углавном тапкало за догађајима. Све те мере биле су недовољне да би се брод усмерио у другом правцу. А најтеже су ми падала страдања људи, колега у блокираним гарнизонима. Најтеже ме је погодила ситуација када сам сазнао за бруталан обрачун хрватских власти са припадницима Војно-поморске области на командном месту у Жрновници код Сплита, где су у подземном објекту била 164 официра и војника. Њима су, уместо људске, слали псећу храну...“

Крајем 1991.године Ратко Младић бива ванредно унапређен у чин генерал-мајора и већ 31. децембра те године постављен је за команданта книнског корпуса (9.корпус ЈНА) а за његовог заменика је постављен његов класић пуковник, касније генерал, Саво Ковачевић.

Догађаји су се редали један за другим, Кијево, Шкабрња, Сињ, Шибеник, Задар... Тад је Ратко и медијски постао препознатљив. За ратни пут Ратка у книнском корпусу сведоче многи његови саборци а мени остаје да овај текст о његовом службовању у книнском корпусу приведем крају.


Генерал Ратко Младић је био на дужности команданта 9. (книнског) корпуса до маја месеца 1992.године

У априлу 24. 1992.године ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника. Убрзо је добио прекоманду и наређено му је да прими нову дужност - начелника Штаба Друге војне области. За НИН је о томе Младић испричао следеће:

„Почетком маја 1992.године, неки дан после напада на колону Друге војне области у Сарајеву, био сам у Београду да бих примио задатке од тадашњег начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића. У то време генерал Вељко Кадијевић поднео је оставку на дужност Савезног секретара за народну одбрану, па је Аџић постављен за вршиоца дужности савезног секретара. Он ме је позвао у Београд да разменимо виђење и промене ситуације. Разговарали смо врло конструктивно више од сат времена. Примио сам одговарајуће задатке и авионом отпутовао у Удбину. Ту ме је чекао аутомобил, којим сам отишао до Книна. Само што сам ушао у команду Книнског корпуса, секретар ми даје везу са генералом Аџићем, који ми је наредио да хитно предам дужност и опет одмах дођем у Београд, да бих одатле отишао да примим нову дужност од генерала Милутина Кукањца, тадашњег команданта Друге војне области, са седиштем у Сарајеву.

 


То је за мене било велико изненађење, шок. Нисам то очекивао. Нисам ни очекивао да ће се десити са Командом Друге војне области оно што се десило, приликом извлачења из Сарајева, када је у Добровољачкој улици дошло до масакра припадника ЈНА. У ствари, на неки начин то сам и очекивао. У то време мој Девети (Кнински) корпус, Четврти, Пети, Десети и Седамнаести корпус, били су у саставу Друге војне области. Једном приликом, када је генерал Кукањац долазио код мене, после обиласка положаја мог корпуса код Дрниша, на његово питање шта бих могао да му предложим, с обзиром на моје досадашње ратно искуство, ја сам га, онако скидајући ветровку, упитао: „Извините јел Вама Команда још у оном Солуну?“ Он се изненади: „Каквом Солуну?“ Велим: „Тамо на Башчаршији?“ Он каже: „Јесте. Неће ваљда да буде у твом Калиновику?!“ Потом сам му рекао:“Прво, одмах наредите генералу Прашчевићу (начелнику Штаба Друге војне области) да то изместите ако ме слушате...“ Нажалост, он то није схватио како ваља. Касније је већ било касно.

Наређено ми је да преузмем дужност начелника Штаба Друге војне области, али уједно и дужност команданта, јер је требало да генерали Станковић и Кукањац дођу у Београд. Дужност сам примио на измештеној локацији Друге војне области... Догађаји у Сарајеву по свему су указивали да почиње веома окрутан рат на просторима бивше БиХ, јер су се догађаји експресно одвијали. Све је ишло по јединственом сценарију, почев од напада на карауле у Словенији па до трагедије Команде Друге војне области. Ту, свакако, треба узети у обзир и оне нападе на српске сватове на Башчаршији 1.марта 1992.године и друге нападе на недужне људе. Нажалост, у свим тим догађајима, од Словеније до захуктавања рата на просторима бивше БиХ, западни медији, а и словеначки, хрватски и муслимански одиграли су изузетно трагичне роле и допринели распламсавању грађанског рата.

Они су рат разбуктавали којекаквим сензацијама које су правили од епизодних ствари. То су толико надувавали да би се код муслиманског и хрватског становништва развила мржња према Србима и ЈНА, да је то незапамћено. Такву пропаганду и такве ефекте није постигла ни Гебелсова машинерија... Када сам примио дужност у Другој војној области одмах сам себи поставио задатак да прикупим људе и формирам команду и Главни штаб, нешто од остатака Друге војне области а нешто од људи који су самном дошли из Книна и са других простора који су рођени у БиХ“

Конституисање Српске Републике БиХ као државе српског народа и других који у њој живе предходили су догађаји који српски народ у БиХ није желео. У октобру месецу 1991.године непотпуна Скупштина СРБиХ – без посланика српског народа и дела посланика хрватског народа – усвојила је два документа: Меморандум и Платформу о положају БиХ, у којима се јасно истиче да БиХ не жели остати у југословенској држави, пошто у њој није ни Хрватска, већ жели да се издвоји као самостална и независна држава. Овим једностраним одлукама без пристанка српских представника, применом прегласавања, мајоризацијом, отворен је пут ка стварању Републике Српске. Одлуку о оснивању Скупштине српског народа, од 24.октобра 1991.године донели су 84 народна посланика. На истом заседању Скупштине донета је и Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији, а грађани су је потврдили на плебисциту 9. и 10. новембра исте године. Тиме је јасно потврђено опредељење, конститутивног српског народа у БиХ, где, с ким и у каквој државној заједници жели живети.

 

 


Полазећи од универзалног, неотуђивог и непреносивог права народа на самоопредељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога он слободно одређује свој политички статус и обезбеђује економски, социјални и културни развој, Скупштина српског народа БиХ донела је 9.јануара 1992. Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ. Проглашењем Републике формалноправно је настала Српска Република БиХ као државни субјект, чији је фактички процес конституисања настављен. Крња Скупштина СР БиХ, без представника српског народа, донела је Одлуку о независности, суверености и самосталности БиХ и расписала референдум који је одржан 28.фебруара и 1.марта 1992. године.

Ови и други процеси у БиХ су наговештавали несрећан период који је наступио касније. Већ су биле формиране паравојне јединице муслиманског и хрватског народа који су своје деловање усмериле против ЈНА и српског народа. У БиХ је тада дошло до потпуне поделе на националној основи. У несрећном вртлогу који је задесио СФРЈ њена судбина је дошла у ситуацију из које нема спаса. Међународна заједница је признала сецесионистичке Републике за самосталне државе чиме је директно допринела разбијању и распаду СФРЈ која је била једини међународноправно признати субјект. У БиХ је већ почело са интензивирањем оружаних сукоба. До маја месеца већ су се водиле борбе у долини Неретве, Посавини, Купрешко-ливањском делу, Сарајеву, Бијељини, у и око Добоја, Фочи, Зворнику, Вишеграду, Горажду, Илиџи, Илијашу, Чапљини, Стоцу и другим местима.

Убрзо је пала одлука о повлачењу ЈНА са простора БиХ до 19.маја. О томе генерал Ратко Младић каже: „Сазнајем да ЈНА треба да се до 19. повуче са простора бивше БиХ, што ми саопштава и генерал Панић. Та ме одлука страшно погодила. Видим да смо препуштени сами себи и својој судбини и нема друге, већ да морамо да почнемо да стварамо сопствену војску. Она је углавном језгро већ имала, од раније наоружаних и других формација, а већина припадника ЈНА и официра и војника Срба, који су раније били у јединицама, а родом су са овог простора, после повлачења ЈНА остали су на овим просторима. И сад је требало што пре и што ефикасније, у врло неповољним условима, формирати Војску.“


Никола Савић,
Фронтал
 


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Одговор на књигоцид: Српска купује књиге Мате Ловрака

2017-12-11 18:02:29

Министарство просвјете и културе Републике Српске објавило је резултате Јавног конкурса за откуп књига објављених у Републици Српској у 2015. и 2016. години.

Пет совјетских суперхероја из Другог светског рата

2017-12-09 18:29:46

Многи кажу да су за совјетску победу над нацистима мање заслужни генерали, а више храброст обичних војника. Представљамо вам пет изузетних хероја чији подвизи превазилазе обичне...

Последња велика кнегиња

2017-12-09 08:31:11

 Живот Олге Александровне Романове, последње руске велике кнегиње, био је испуњен жалостима, које се ретко сручују на једног човека. Али је она својом добротом, скромношћу и...

„Српска деца се више неће смејати“ - државни секретар САД - азбука сатанизације Срба

2017-12-07 14:50:03

Српска деца се више неће смејати.“ – Лоренс Инглбергер бивши државни секретар САД

„Никада више самодеструкције Србија није доживљавала него на том путу ка оевропевљавању себе“

2017-12-06 09:07:40

Када смо се већ толико заинатили сви да идемо у ЕУ, треба то и да урадимо. Већ деценијама ми грабимо тим путем који краја нема, нити...

Како је Русија помагала Србији у Првом светском рату?

2017-12-03 09:50:40

  Први светски рат је једна од најтрагичнијих епизода у историји човечанства. У тај конфликт је било увучено 38 од укупно 59 држава које су тада постојале....

Маршал Жуков о неуспешном походу Александра Македонског на Индију

2017-12-02 20:08:09

Улазак трупа Александра Македонског у Индију оцењује се као велика победа Запада у борби против дезорганизованог Истока. Међутим, по речима маршала Георгија Жукова, Александрова армија је...

Доживотна срамота: Испоручили смо наше војнополитичке вође знајући да нема говора о поштеном суђењу

2017-11-29 20:01:10

Хашка инквизиција има још један пламичак и гаси се. Уз потпуно очекиван резултат и кваризубно таблоидичан крај. Срамота коју су Срби нанијели сами себи, пак, остаће...

Ослобађање Гое: Како је СССР опалио дипломатски шамар НАТО-у

2017-11-28 15:23:45

  У децембру 1961. Совјетски Савез је подржао упад индијске војске у провинције Гоа, Даман и Диу, односно протеривање португалских колонизатора из Индије, што је изазвало незадовољство...

Раде Филиповић: Запамтио сам Путинове речи - Дајте овом човеку гас, видите да је родољуб!

2017-11-28 14:32:40

Бивши министар СРЈ, о одласку у Москву пред НАТО бомбардовање.. Черномирдин је био против, али смо гас ипак добили као "родољуби"

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?