Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

Објављено: 10.11.2017.год.
Српски војници стражаре на прузи у околини града Мурманска / Russia beyond


Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну.

Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов.

Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000.

Цар Николај извршио смотру српских доборовољаца

Октобарска револуција догодила се у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војни обвезници аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. 

Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине).

Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси

Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију.   

Тито одбио да се придружи српским добровољцима

Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице.

Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха.

Активна комунистичка пропаганда

На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“

Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918.

Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина).

У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша.

Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе.

Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација.

Југославија последња признала СССР

Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918.

Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки.

Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси.

Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То  је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године.

Игор Дамјановић,
Russia beyond


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Учитељ који постаде војвода

2018-11-18 17:13:06

Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу...

Сећања руског добровољца на рат 90-их: Нашао сам Бога у молитвама на српском језику

2018-11-17 23:41:39

Александар Кравченко, козачки атаман, оснивач организације „Косовски фронт“ и сајта Српска.ру у интервјуу за Russia Beyond присећа се рата на територији бивше Југославије и тога како...

Велики Ниш у Великом рату

2018-11-16 08:46:42

Варош на Нишави била је ратна престоница, ту су донете важне одлуке о формирању нове државе, а био је то и први град који је српска војска ослободила након пробоја Солунског фронта

Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

2018-11-12 05:10:17

Овде је заборављено и салашарско српско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Хвала деди на побједи

2018-11-11 07:39:39

После 104 године, породица Савићевић из Ивањице открила податке о свом претку, мајору српске војске, Милану Савићевићу, који је погинуо у бици на Дрини 1914. Подигли му и освештали традиционални споменик крајпуташ. Податке нашли уз помоћ продуценткиње РТС-а, историчара и војног архива.

Дневник официра се вратио у отаџбину

2018-11-10 06:33:06

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти,...

Биолошки рат против Русије: Пентагон заиграо на последњу карту у циљу очувања глобалне доминације

2018-11-09 19:29:57

На територији бившег СССР-а, Министарство одбране САД активно ради на формирању мреже биолошких лабораторија, у циљу стварања напредних сојева патогених микроорганизама који ће послужити за израду савременог биолошког оружја масовног уништења. Уопште није случајно што се ове лабораторије граде баш на подручју бивших република СССР-а, где су финансијери целог овог пројекта кренули од две кључне тачке: прво, потребно је да се што ближе руској граници, направи мрежа референтних биолошких лабораторија и станица мониторинга одакле се ефективно може управљати стратешким правцима потенцијалног биолошког удара, и друга ништа мање значајна тачка је присуство локалног становништва, које је генетски веома блиско са Русима, и које захваљујући сервилним властодржцима које САД “на овај или онај начин држе у шаци” представља практично неограничен људски ресурс за експериментисање на “живом месу” а све у циљу креирања ултимативног патогена који ће са лица земље збрисати комплетну људску популацију која има било какву ДНК везу са “архетипским непријатељем” САД, тачније са Русима.

Како се идеологија у Русији мењала кроз векове?

2018-11-09 10:20:06

Руски народ је током своје историје пролазио кроз веома тешке периоде. Идеологија и вера у нешто што је узвишеније од опипљиве стварности често су служиле као...

Власт брани и право на сећање

2018-11-05 14:40:16

Забрана преласка државне границе групи српских интелектуалаца је само наставак кампање коју државни органи уз помоћ парадржавних, анонимних структура воде у сусрет обележавању великог јубилеја 100....

Како су у Чачку забрањени ћирилица и шљивовица

2018-11-05 13:06:07

Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха. Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: