Избеглице у Србију донеле царску Русију

Објављено: 07.11.2017.год.
УТОЧИШТЕ Руски емигранти у Краљевини СХС / фото: Новости


Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало није било неуобичајано да се на сваком кораку српске престонице сретне козак у ратној одори. А како је до тога дошло?

Недеља, 2. фебруар, 11. март по новом календару, 1917. године. Тог дана цару Николају II је саопштено кратко и недвосмислено: "У престоници је анархија. Власт је парализована." Следе бурни дани који ће у историји остати запамћени као Фебруарска револуција, и који нису прошли без људских жртава. Цар Николај Романов је био суочен са немилосрдном истином да мора да уступи престо свом десет година млађем брату, великом кнезу Михаилу Александровичу. Међутим, велики кнез Михаило је већ сутрадан одбио да ступи на престо, а за њим су то, један по један, учинили и остали чланови вишевековне царске куће Романова.

Како су даље у Русији текле историјске промене, добро је знано: у октобру исте године избија нова револуција, боље речено крвав грађански рат у коме бољшевици, односно комунисти, побеђују.

Цара Михаила бољшевици убијају 13. јула 1918. године у Перму, а неколико дана касније, у ноћи између 16. и 17. јула, на вест да се белогардејци приближавају сибирском граду Јекатеринбургу (од 1924. Свердловск), Обласни бољшевички комитет доноси одлуку да се ликвидирају бивши цар Николај II, његов син Алексеј, чланови уже породице и више блиских рођака који су се ту затекли са њим. Међу ликвидиранима је био и царев брат од стрица, велики кнез Иван Константинович Романов, зет краља Петра I Карађорђевића. Иванова супруга Јелена, кћи краља Петра I, тада је, срећом, била у другом крају Русије, одакле је, уз помоћ српског посланика у Петербургу др Мирослава Спалајковића, успела да се са децом склони у Француску, где је и умрла у Кану 1962. године.

Река избеглица, тих изнурених и изгубљених људи, која је потекла после грађанског рата из Русије, обрела се у Србији. Они су овде пронашли дом и уточиште - а Србима су донели имиџ царске Русије, коју су толико волели и због чије су пропасти толико жалили.

Руским избеглицама у српским крајевима народ је свуда приређивао срдачне дочеке. Много пре доласка транспорта, организован је пријем и смештај. О њима је бригу водила посебна државна комисија. Основна идеја је била да се што дуже одрже руска самобитност и карактер читаве руске емиграције. Цивили су збрињавани у посебним руским колонијама и имали су школе на свом матерњем језику. Међу избеглим људима било је припадника различитих друштвених група, много истакнутих личности из културе, науке, политике, генерала, чланова Државне думе...

Број Руса, цивила који ће наредних година живети међу нама, прелази четрдесет хиљада.

Почетком лета 1921. почели су преговори о томе да се у Србију пребаци и читава армија генерала Врангела. Његов начелник штаба генерал Шатилов дошао је у Београд у специјалну мисију и био је примљен код регента Александра и председника Владе Пашића. Постигнут је споразум да у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дође војни контингент од 20.000 Врангелових војника, с тим да и савезници пруже финансијску помоћ и да се део војника може употребити за појачање југословенских граничних трупа и у радним јединицама. Први транспорт Врангелове армије стигао је у Ђевђелију 1. јуна. Два месеца касније Пашићева влада је дала пристанак и за улазак у земљу комплетног Врангеловог штаба од 120 људи. Они ће бити смештени у Сремским Карловцима.


ТРАНСПОРТ Официрски кадар генерала Врангела на путу Краљево - Рашка, април 1924.

 

 

ПОКРОВИТЕЉ И ЗАШТИТНИК

Међу масом руских избеглица краљ Александар био је врло омиљен и популаран. Велики део руске емиграције, не само у Југославији, видео је у њему свог највећег покровитеља и заштитника. У човеку који је предводио тако успешну српску војску у балканским ратовима и Првом светском рату препознавали су месију који ће их поново одвести у Русију.

Поред Врангелових војника, уточиште у Србији нашле су и три козачке војске: кубанска, донска и тверска. На њиховом челу су били атамани Неуменко, Богојевски и Удовенко. Постигнут је договор о прихватању 5.000, а дошло је око 7.000 козака. У Врању је козацима приређен свечан дочек. Командант Вардарске дивизије генерал Милић поздравио их је речима: "Србији је била потребна велика Русија, исто као и вама!"

Све у свему, близу 40.000 војника обрело се у Југославији, а највећим делом у Србији.

Домаћини су се трудили да се одржи нетакнута руска национална традиција и да се не призна све оно што је потекло од времена бољшевичке револуције. Врангелове војне формације сачуване су нетакнуте под командом руских официра. Није се постављало питање масовнијег уласка руских избеглица у југословенску војску. То се догађало појединачно, углавном ангажовањем руских официра. Једна група од 120 руских официра била је ангажована на раду у пиротехничком заводу у Крагујевцу, а затим у војном санитету. Козаци нису били у руским колонијама, већ су били организовани на свој традиционалан начин у козачким станицама. Водили су, добрим делом, свој слободан живот, много брже и лакше су долазили у додир са својом новом средином, чак су склапали и бракове.

И Руска православна црква са митрополитом Антонијем на челу, архиепископом Атанасијем и још осам епископа, који су сачињавали Вишу црквену управу, смештена је, такође, у Сремске Карловце. Ови архијереји, који су представљали духовно племство царске Русије, били су свесрдно прихваћени од Српске православне цркве. Такав је био и однос према руским свештеницима и калуђерима. Митрополиту Антонију био је уступљен двор српског патријарха у Сремским Карловцима, где су одржаване и редовне седнице Синода Руске цркве у избеглиштву. Руски свештеници су највећим делом отишли у упражњене парохије по Србији, док су калуђери и калуђерице били распоређени по манастирима. Српска православна црква чинила је чак и оно што је ишло науштрб њене самосталности: дозволила је на својој територији паралелно постојање заграничне Руске цркве и својим ауторитетом покривала је раскол у њој. Истовремено, државни органи су пружали сву материјалну и финансијску подршку како Руској цркви тако и њеним верницима.

У односу Срба према руским избеглицама значајну улогу играла је сродност између два народа: сличност менталитета, идентичност вере и блискост језика чинили су да су се руске избеглице брже и боље снашле овде него у земљама Запада. Србија је сматрана за другу отаџбину, због чега је долазило и до делимичне асимилације Руса. Са своје стране, Срби су примали руске избеглице као браћу у невољи. Култ руског цара стварао је у јавности осећање дуга захвалности према царској Русији за све што је учинила за Србију, посебно у Првом светском рату. Насупрот томе, народима бивше Аустроугарске све до 1918. године Русија је приказивана као вечита непријатељска сила. Због тога су католици и муслимани још увек гледали на Русе само као на православце, шизматике, односно кауре. Треба рећи да ни Руси нису показивали неке симпатије према њима.

Државне власти су доста материјално помогале руским избеглицама, али то не значи да они нису живели у великој оскудици, сналазећи се често и сами да преживе. Уз подршку краља Александра, руски стручњаци су били запослени у државним установама. И, немерљиво је оно што је руски школовани кадар донео Србији, у областима здравства, науке, архитектуре, културе. На културолошкој мапи Краљевине СХС, забележена су имена 400 руских архитеката, инжењера, сликара, који су допринели уздизању научних установа, унапређивању привредног живота, а руски уметници претворили су Београдску оперу и позориште у установу европског ранга. Скоро преко ноћи град је обрисе оријенталног заменио модерним изгледом једне европске престонице, а велика улога у обликовању новог лица Београда припала је руским архитектима Верховском, 
Баумгартнеру, а пре свега Краснову.

 

Везе регента Александра Карађорђевића са руском емиграцијом биле су веома присне и трајне. Заправо, као да се није ништа ни прекидало од времена пропасти царске Русије: у његов двор су и даље долазили и ту били радо виђени званични представници те Русије - посланик Трубецкој, отправник послова Штрандман, војни аташе генерал Артаманов, затим рођаци бивше царске династије, стари пријатељи и другови из времена док се још налазио на студијама у Петрограду. Царска руска застава стално је висила на згради преко пута краљевог Двора.

После страдања царске породице Романов, десна рука Светог Јована Претече, реликвија коју сви хришћани поштују као велику светињу, нашла се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку Светог Јована у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично је предао краљу Александру.

У знак захвалности, краљ Александар је Тимурасу понудио висок чин у југословенској војсци. Међутим, овај необични Рус то није желео, инсистирао је на томе да почне све из почетка и да прво заврши Војну академију. Тако је и било - био је најпре питомац, па тек онда официр у краљевој гарди.

Првих година рука је била у храму старог двора, одакле је, по завршетку цркве на Дедињу, пренета и тамо чувана у ризници, а за време сваког празника изношена је у краљевску капелу.


БЕЛИ Руси у српској војсци

Убиством цара и његових непосредних наследника, као и многих блиских сродника, руски престо био је упражњен. У емиграцији у западној Европи лутали су преостали Романови, гложећи се међусобно око права на престо. Због таквих односа почели су да траже кандидате за руски престо изван куће Романових. После геста краљице мајке са руком Светог Јована, све више погледа је упућивано ка југословенском краљу.

На једном састанку интелектуалне и војне елите белогардејаца у Паризу, чак се јавно говорило о томе да се краљ Александар Карађорђевић прогласи за свесловенског цара. То, наравно, није могло да промакне европској, па ни совјетској штампи.

Иначе, све оно што је било подстицано из совјетске Русије, у Краљевини Југославији доживљавало се не само као спољна, већ и као унутрашња опасност. И у бољшевичкој Русији се на оно што се догађало у Југославији гледало не само као на спољну, него и као на унутрашњу опасност. И у једном и другом случају се претеривало: у Југославији се страховало не само од деловања "својих" комуниста, него и од традиционалне упућености српског народа на Русију; Совјети су се пак годинама прибојавали да Врангелова елитна армија, уз подршку југословенске војске, не означи зачетак "контрареволуције" у Русији; међу претендентима на руску царску круну југословенски краљ им је изгледао као најопаснији.

Због тога је влада у Београду била принуђена да званично изјави да неће помагати било какву акцију против тадашњег бољшевичког режима, наглашавајући да је уверена да само једна демократска Русија може бити напредна и јака. А што се тиче претензија на руски престо речено је да "аларм совјетске штампе о неком страном походу на Русију и чак о некој кандидацији наше Круне за руског цара нема никакве основе.

Поред Државне комисије, значајну помоћ руским избеглицама пружали су Двор и сам краљ Александар. У дворској архиви постоји доста молби руских избеглица, као и захвалница за пружену новчану помоћ из краљеве благајне. Заузврат, они имућнији поклањали су Двору разне царске реликвије, портрете, иконе као успомене на чланове династије Романов. Александар је одржавао везе и са даљим рођацима бивше царске династије и материјално им је помагао. Краљица Марија показивала је највеће интересовање за руски девојачки институт у Белој Цркви, шаљући често дворске даме са богатим поклонима руским девојкама. Краљица је исто тако одржавала везе са Руском црквом преко кнегиње Мирске. Постојао је и фонд кнегиње Јелене за помоћ руским избеглицама.

Било је међу руским избеглицама и оних који су уживали нарочиту пажњу краља Александра. Николај Сишев, хирург, био је још током рата послат у Србију на челу једне санитетске мисије; преживео је најтеже тренутке проласка кроз Албанију, а затим и на Солунском фронту. После Октобарске револуције пријавио се као добровољац у српску војску и додељен је за лекара Дринске дивизије, у којој је остао све до завршетка рата. По повратку у Србију постављен је за управника војне болнице у Котору, а затим у Земуну.

Велике симпатије Двора уживала је и породица Харин из Петрограда, с којом се Александар зближио још као питомац Пажевског корпуса. Сам Харин је био постављен за управника краљевог имања на Опленцу. У блиском додиру са Двором био је и инжењер Смирнов, који је био нарочито заслужан за спасавање кнегиње Јелене од бољшевика. Награђен је постављењем за управника дворске библиотеке. Кнегињу Татјану Константиновну, сестру великог кнеза Јована Константиновића (мужа кнегиње Јелене, кога су бољшевици стрељали), издржавао је Двор. Известан број старих руских државника и генерала добијао је из благајне управе Двора сталну новчану потпору. У Србији су живели потомци и рођаци Суворова, Пушкина, Љермонтова, Толстоја, Булгакова...


ПОЈАЧАЊЕ Генерал Петар Врангел

 

 

 

СОВЈЕТСКИ ШПИЈУН НА ДВОРУ

ВРСНИ доктор Лењицки, руски емигрант, био је лични лекар породице Карађорђевић. Међутим, време ће показати да је он био човек који је подметнут југословенском краљу.

Овај познати лекар је заправо, био резидент совјетске обавештајне службе, и имао је необичну животну судбину. После атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу, бива ухапшен у Београду. Како није било никаквих доказа о његовом учешћу у убиству краља, пуштају га на слободу и он одлази у Совјетски Савез. Али и тамо убрзо бива приведен и депортован негде у Сибир, као једна од милионских жртава чувених Стаљинових чистки.

Приредио Иван Миладиновић,
Новости


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Пет најгорих војних пораза у руској историји

2017-11-19 18:04:45

Руска војска није имала само величанствене победе, већ и горке поразе. Због неких су не само изгубљене велике територије, већ је доведен у питање опстанак земље....

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

Викинзи: У Европи страх и трепет, у Русији – обични плаћеници

2017-11-04 07:21:29

Владари старе и средњевековне Русије радо су се обраћали за помоћ професионалним војницима – како скандинавским ратницима, тако и припадницима номадских степских племена. Односи између државе...

Прича о Катарини Иларионовој Демини - „Каћуша велика и мала“

2017-11-03 14:15:43

Прича о Катaрини Иларионовој Демини (девојачко презиме Михајлова), једној од три жене руска војника са фронта које су постале хероји Совјетског савеза . Борила се за ослобођење Југославије. Њени саборци трагали су за њом читаве две деценије по целој Русији. Њен поновни сусрет са пријатељима са прве линије фронта био је права сензација. Данас, унука легендарне Каћуше обилази места у Керчу и Севастопољу у којима се борила њена бака, чије име поносно носи.

„Госпођо Милер, ужаснут сам, згађен и као сународник посрамљен шта сте приписали српском народу!“

2017-10-31 08:12:30

Немачки лекар Рудолф Хензел упутио је отворено писмо нобеловки Херти Милер након њеног контроверзног наступа у Београду. "Отворено писмо добитници Нобелове награде за књижевност, госпођи Херти Милер...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка