Пред мајком у ставу мирно

Објављено: 30.09.2017.год.
Мијат Гредељевић (Фото „Солунци говоре”) / Политика


Кад су у родноме селу чули позивара како се гласи колико га грло носи – „Е – хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци” – сва четворица Гредељевића спремише се док дланом о длан. Оца не имадијаху више, но се поздравише с мајком, па збогом.

– Те 1912. нико није био посебно позиван и нико изостао, сви су чули ону заповест с ћувика, те и браћа с места кретоше из завичајних Страгара код Ужица, у војну, у бој. Јован, Тиосав, Сава и Мијат. Прва тројица загрлише дечицу, четврти и најмлађи тек се бејаше оженио – приповеда за „Политику” Антоније Ђурић, књижевник из Чачка.

Он је пре равно четири деценије прибележио исповед Мијата Гредељевића о оним данима, и још памти скоро сваку реч ратникову, а унео их је све и у своју повесницу „Солунци говоре”. Овако је беседио Мијат…

„Стадосмо пред мајку Злату, пољубисмо јој руку. Стегла нам се срца, али видимо њено одлучно лице, без суза, чекамо шта ће нам казати. А, она: ’Моји синови, моји соколови, оца немате да вас испрати, али не мари. Ви идете у бој са Турцима. Са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте. Немојте да чујем ружну реч о вама, не долазите ми покуњена чела. О кући и својим женама не брините, ја сам ту, водићу рачуна о њима’…

Био сам у првој хаубичкој батерији Дринске дивизије, кретали смо се увек уз Четврти пешадијски пук и прошли све стазе и богазе као и наши пешаци. Тиосав и Сава међу њима, док је Јован запао у брдску артиљерију. У рату с Турцима виђали смо се често, и после с Бугарима, па и са Аустроугарима. Али, док смо се повлачили преко Албаније, нисмо знали један за другога…

Испред Драча сретнем једног војника из пешадије, неким послом заостао је за јединицом. Рече ми да су моја браћа прошла и распитују се, вели, да ли сам жив. Добро је, мислим, живи су и они…

Носим у себи тужну слику са мостова на Дриму: преко њих смо једва прешли, клизавица а народ навалио. Неки пузе, котрљају се по леду, измешали се војска и избеглице. Причали су ми успут да се понеко одатле отиснуо у воду…

На обалу дођоше две лађе, не знам чије. Истоварили су хлеб и окрепу народу и војсци која се једва вуче, растурена по обали. Нама млађима и здравијима рекоше да у лађе укрцамо избегле, жене и децу. Таман довршисмо задатак, ето авиона. Бацају бомбе, наста паника, вришти нејач запомажу мајке. Али, бомбе падају све ближе па пустисмо народ да бежи с лађе и крије се по неком камењару. Да ли смо то пред вратима пакла…

Авиони окретоше и одоше, па опет укрцасмо народ. После три дана стиже још једна лађа с храном, избегли се мало оснажише те нагрну на лађу. Хоће силом да се укрцају, мисле да ће тако избећи друге невоље и муку. Нико више не може да заведе ред. Један официр опали неколико метака увис, заповедајући народу да се искрца на обалу. Ако се неко успротиви, рече, убиће га. Али, народ као да је оглувео, ништа не може да га уразуми…

Ту сам провео неколико дана и најзад смо се и ми укрцали па стигли на Крф. Ухватила ме глад, али сам још био на ногама, најважније да ме оне носе. Срећан је ко може да води рачуна о себи…

Кад смо се малчице дохватили снаге, одморили и ојачали, успостављен је ред, опет смо били војска. Али, кад сам се најмање надао разболех се, лечили су ме у болници у Ветеркопу, а одатле право у битку за Кајмакчалан. Ту ми путем чудноватим стиже писмо од куће. Овако…

Одем да обиђем топове, ноћ, снег. Полако прилазим шуми, на опрез, непријатељ је само на неколико стотина метара, у рововима. Наједаред, спазим двојицу Бугара, од оружја имам само бомбе. Наши пешаци су се повукли, а да су ту похватали би ове. Бојим се да ће неки лом да направе, приђем им на три-четири корака, дигнем бомбу увис и дрекнем – ’Предајте се!’ Они закукаше: ’Не братко, не тепај нас.’ Осмотрих: млади су, могао бих бомбом да их искомадам, али нису они криви за овај рат. И њих су мобилисали и гурнули на фронт, као и све нас. Добро, кажем ја, нећу да вас убијем, али баците одмах пушке. Побацаше. Покупио сам оружје, а њих двојицу предао лично командиру Светомиру Мирчићу…

Нисам погрешио што сам им опростио животе. Добро се добрим враћа, надао сам се, и већ следеће вечери уверио. Опет сам обишао топ и беше све у реду, кад с друге стране жице, на двеста метара, чујем глас Бугаринов. Неко пита за мене, баш по имену и презимену. Откуд ме зна, није ми јасно. Можда је чуо од војника, али неће бити да је то. ’Немој да пуцаш’ – рече ми он – ’па ћу ти дати писмо, јављају се твоји од куће.’ Копка ме да ли је замка, а Бугарин довикује да су запленили нашу пошту и да је код њих много писама за наше војнике. Месечина је, све се лепо види. Кажем му – ’Нећу, не треба ми писмо’ – а у себи мислим: ’Боже, да ли је истина?’ ’Немој да тепаш наше војнике’ – наставља Бугарин – ’па ћу ти бацити писмо, ево га’…

Подигнем се из рова и кренем, ако ми је судбина да погинем нека буде. Дођем на петнаестак метара од жице, а Бугарин ми показа коверат, начини грудву и баци је. Мислим: ’Готов сам, бомба је, сад ће да експлодира!’ Ништа. Узмем у шаке, полако одвајам снег, кад оно стварно писмо. Од мајке Злате. Ишло је из Женеве, преко Црвеног крста. Бугари су, јасно ми је сад, пресрели нашу пошту. Махнух њиховом војнику и благодарих. Хвала му по сто пута. То бејаху прве вести од куће, баш ми се добро добрим вратило…

Гвозден Оташевић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Село Конатице у Колубарској бици

2017-12-17 17:47:33

ОВДЕ ЈЕ ОСЛОБОЂЕН И БЕОГРАД

Ратни пут Народне банке

2017-12-17 15:03:29

Французи су известили да Народна банка Краљевине Србије неће моћи одједаред да се цела пренесе у Марсељ. Тражили су да уз трезор прво дођу само чланови...

Они су писали историју Гуче

2017-12-17 14:06:17

Књижевник Jовиша Славковић добио досад непознату фотографију оркестра из Граба, начињену пре Другог светског рата, који је свирао на првом Драгачевском сабору трубача

Колубарска битка, време победе

2017-12-16 17:01:38

Врхунац напора и вештине командовања српске војске

Последњи херој Великог рата: Пет пута горео у својој самохотки

2017-12-16 12:34:57

О карактеру Хероја Русије, Павла Павловича Сјуткина, који је ове године напунио 95 година, скромност се може препознати као највећа врлина. Никада није волео да се...

Хладни рат је почео изнад Ниша

2017-12-15 18:05:34

У си­ту­а­ци­ји но­вог за­о­штра­ва­ња од­но­са ве­ле­си­ла на ме­ђу­на­род­ној сце­ни и стал­ног под­се­ћа­ња на хлад­но­ра­тов­ску ре­то­ри­ку и зби­ва­ња, вре­де­ло би под­се­ти­ти на ма­ло по­знат су­коб со­вјет­ских и аме­рич­ких...

Двобоји руских племића: Како су гинули за част у Руској Империји

2017-12-13 19:22:10

Разлога због којих су представници руске аристократије били спремни да изазову на двобој је било превише. Сазнајте како су у царској Русији гинули за част. Петар Први,...

Одговор на књигоцид: Српска купује књиге Мате Ловрака

2017-12-11 18:02:29

Министарство просвјете и културе Републике Српске објавило је резултате Јавног конкурса за откуп књига објављених у Републици Српској у 2015. и 2016. години.

Пет совјетских суперхероја из Другог светског рата

2017-12-09 18:29:46

Многи кажу да су за совјетску победу над нацистима мање заслужни генерали, а више храброст обичних војника. Представљамо вам пет изузетних хероја чији подвизи превазилазе обичне...

Последња велика кнегиња

2017-12-09 08:31:11

 Живот Олге Александровне Романове, последње руске велике кнегиње, био је испуњен жалостима, које се ретко сручују на једног човека. Али је она својом добротом, скромношћу и...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Облици и боје

Облици и боје