Војевање земљоделца из Сврачкова

Објављено: 10.09.2017.год.
Стари ратник Божо Марковић (фото лична архива) / Политика


Зе­мљо­де­лац жу­ље­ви­тих ру­ку и хра­бар рат­ник био је Бо­жо Мар­ко­вић (1883–1963). Те­жач­ки ра­дио на по­сној зе­мљи у бр­ди­ма Сврач­ко­ва код По­же­ге да по­ро­ди­цу от­хра­ни, а рат­не тру­бе од­ву­кле су га на бо­ји­шта у мла­да­лач­кој сна­зи. Се­дам го­ди­на про­вео у уни­фор­ми, као ар­ти­ље­рац во­је­вао у оба бал­кан­ска и Ве­ли­ком ра­ту, ме­да­љу за хра­брост сте­као. И ма­да са са­мо че­ти­ри раз­ре­да шко­ле, ру­ком је бе­ле­жио сво­ја рат­на пу­те­ше­стви­ја. Ка­сни­је, у по­зној ста­ро­сти, сва та се­ћа­ња об­је­ди­нио је у ру­ко­пи­су на 17 стра­на, ко­ји су нам ових да­на пре­до­чи­ли ње­го­ви по­том­ци на­ста­ње­ни у по­же­шком се­лу Го­до­ви­ку. „Мар­ко­вић Бо­жо, мој жи­вот“, на­сло­вио је ту за­о­став­шти­ну. 

Ру­ко­пис по­чи­ње се­ћа­њи­ма на бал­кан­ске ра­то­ве, кад се ње­го­ва ба­те­ри­ја бо­ри­ла на ју­жним на­шим про­сто­ри­ма. „Кад сам на Ви­дов­дан 1914. до­шо ку­ћи, отац и мај­ка об­ра­до­ва­ше се. Из­др­жах два ра­та, оста­дох жив, док од­јед­ном из­не­на­да мо­би­ли­за­ци­ја 12. ју­ла 1914.(по ста­ром ка­лен­да­ру). Ни­сам се ни од­мо­ри­јо, тре­ба опет у рат да се иде...”, пи­ше Бо­жо. 

У Пр­вом свет­ском ра­ту во­је­вао је про­тив Аустри­ја­на­ца нај­пре код Ви­ше­гра­да, али кад је не­при­ја­тељ на­ср­нуо на се­вер­но Под­ри­ње, део срп­ске вој­ске је та­мо оти­шао у по­моћ. Бо­рио се тоб­џи­ја Бо­жо из­над Круп­ња, на Мач­ко­вом ка­ме­ну, но­вем­бра 1914. био у је­ди­ни­ца­ма ко­је су сна­жно по­ти­сну­ле Аустри­јан­це и пре­ба­ци­ли их пре­ко Са­ве и Дри­не. „И та­ко Шва­бе це­ло вре­ме ни­су сме­ле но­са по­мо­ли­ти пре­ко на­ше гра­ни­це док ни­су скло­пи­ли са­вез с Бу­га­ри­ма“, пи­ше и до­да­је да га је 1915. на­шао ти­фус, али се из­ле­чио у по­же­шкој вој­ној бол­ни­ци, па на ле­то до­шао у сво­ју ба­те­ри­ју у Ве­лес. Ту су их 1. ок­то­бра но­ћу муч­ки на­па­ли Бу­га­ри. „На­ша вој­ска одо­ле­ва, али Ве­лес ка­сни­је с Бу­га­ри­ма на­па­да­ју и Аустро­Нем­ци. Ни­смо има­ли му­ни­ци­је, 8. но­вем­бра 1915. оста­вља­мо Би­тољ истог да­ту­ма кад смо га узе­ли од Ту­ра­ка 1912. Кад смо до­шли у Стру­гу ви­де­ли смо да гу­би­мо на­шу отаџ­би­ну“, се­ћа се Бо­жо и на­во­ди да су ода­тле пре­шли у Ал­ба­ни­ју, па из­ну­ре­ни, до­ђо­ше у Ва­ло­ну, а ода­тле бро­дом на остр­во Крф. Ту им је сва­ну­ло.

„По­че­ли смо до­би­ја­ти до­бру хра­ну, до­ста ле­ба, на­ста­ло је пра­во од­ма­ра­ли­ште. Ту нам је би­ло, што но се ка­же, ко у ца­ре­ву дво­ру. До­би­ли смо оде­ло све но­во, од пе­та па до уве­та. Од на­шег оде­ла све смо спа­ли­ли, са­мо је мо­гао да оста­не нов­ча­ник или пе­ро­рез. Ни­шта ни­смо ра­ди­ли, са­мо смо ше­та­ли по ла­до­ви­ни ис­под ма­сли­на. Иде­мо у мо­ре, те се ку­па­мо. А ту има до­ста и по­мо­ран­џи, кад има­мо па­ра ми по­не­ко ки­ло ку­пи­мо и по­је­де­мо. Раз­го­ва­ра­мо: Бо­же ми­ли, ја до­бра жи­во­та. Ни­кад бо­љи жи­вот ни­смо има­ли ни­ти ће­мо има­ти, пи­ше рат­ник.

У ле­то 1916. кре­ну­ли су ла­ђа­ма у Со­лун, од Фран­цу­за при­ми­ли но­во оде­ло и то­по­ве. У ав­гу­сту по­че окр­шај „са Бу­га­ри­ма и Аустро­Нем­ци­ма ко­ји су ми­сли­ли да узму Со­лун, али се из­не­на­ди­ше кад опа­зи­ше Ср­бе“. Пи­ше Бо­жо о бор­ба­ма на Кај­мак­ча­ла­ну кад је ње­го­ва ба­те­ри­ја за­у­зе­ла врх бр­да, а он ту од­ли­ко­ван сре­бр­ном ме­да­љом за хра­брост. Сеп­тем­бра 1918. Ср­би про­би­ја­ју фронт, Бу­га­ри бе­же и ка­пи­ту­ли­ра­ју. Срп­ска вој­ска у Ча­чак ула­зи пред Ми­тров­дан 1918, а аустриј­ска бе­жи из Ср­би­је. Бо­жу да­ју се­дам да­на од­су­ства: по­сле то­ли­ко вре­ме­на до­ла­зи ку­ћи да ви­ди сво­је, али ни­је би­ла ра­дост – умр­ле су му же­на и мај­ка, пр­ва од ти­фу­са 1916, дру­га се­дам да­на пре ње­го­вог до­ла­ска. Оцу се об­ра­до­ва­ла та­да ћер­ки­ца Ми­ли­ца. 

Вра­ћа се он у је­ди­ни­цу по­сле од­су­ства, а де­мо­би­ли­за­ци­ју до­че­ку­је код ку­ће у Сврач­ко­ву ав­гу­ста 1919. По­том се Бо­жо по­но­во оже­нио и имао још пе­то­ро де­це.

Бранко Пејовић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

Викинзи: У Европи страх и трепет, у Русији – обични плаћеници

2017-11-04 07:21:29

Владари старе и средњевековне Русије радо су се обраћали за помоћ професионалним војницима – како скандинавским ратницима, тако и припадницима номадских степских племена. Односи између државе...

Прича о Катарини Иларионовој Демини - „Каћуша велика и мала“

2017-11-03 14:15:43

Прича о Катaрини Иларионовој Демини (девојачко презиме Михајлова), једној од три жене руска војника са фронта које су постале хероји Совјетског савеза . Борила се за ослобођење Југославије. Њени саборци трагали су за њом читаве две деценије по целој Русији. Њен поновни сусрет са пријатељима са прве линије фронта био је права сензација. Данас, унука легендарне Каћуше обилази места у Керчу и Севастопољу у којима се борила њена бака, чије име поносно носи.

„Госпођо Милер, ужаснут сам, згађен и као сународник посрамљен шта сте приписали српском народу!“

2017-10-31 08:12:30

Немачки лекар Рудолф Хензел упутио је отворено писмо нобеловки Херти Милер након њеног контроверзног наступа у Београду. "Отворено писмо добитници Нобелове награде за књижевност, госпођи Херти Милер...

Др Душан Пророковић: Деле лекције о Косову и Русији

2017-10-29 16:03:04

Центар за стратешке алтернативе: Слобода се не добија "на парче", а правда СЕ НЕ примењује селективно

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка