Руска бела емиграција у Србији: Пет најзначајнијих личности

Објављено: 01.08.2017.год.
Барон Врангел у Сремским Карловцима. Извор: Архивска фотографија / Руска реч


Револуције из фебруара и октобра 1917, после којих је следио трогодишњи крвави грађански рат, избрисале су царску Русију са карте света. Значајан део интелектулане елите Руске империје спас од бољшевичког прогона потражио је у емиграцији. Њих око 40,000 населило се на територији Краљевине Југославије. У периоду између два светска рата, руска бела емиграција дала је значајан интелектуални допринос српском друштву. У тексту наводимо 5 примера најпознатијих Руса који заувек почивају у Србији.

Доброчинства руског цара и народа није заборавио регент Александар Карађорђевић,  па је држава на чијем челу се налазио била једина на свету, која је без икаквих ограничења примала избеглице из Царске Русије, које су на територији новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уживале су једнака права као и домаћи грађани.

У которској галерији „Код Хомена”, на лето 2011. била је приређена изложба слика, радова белих руских емиграната, насталих на простору Југославије између два светска рата. На отварању изложбе академик Матија Бећковић је рекао: „Њихов долазак био је велика несрећа за њих, али како је неко рекао, велика срећа за нас и нашу тек створену, ратом разорену и опустошену земљу. Готово да није било дела града у који није доспео неки Рус, лекар или професор.”

Барон Петар Врангел, последњи командант Беле армије

Врангел. Извор: wikipedia.org (CC0)Врангел. Извор: wikipedia.org (CC0)

 

Након октобарске револуције војну каријеру барона Врангела прожимају контроверзе. Прво га у Јалти 1917. хапсе бољшевици, потом бежи за Кијев где успоставља сарадњу са владом Павла Скоропадског, бившег ађутанта цара Николаја, који покушава да под немачким патронатом формира независну Украјину. Прилике у Кијеву непосредно након Октобарске револуције детаљно описује чувени писац Михаил Булгаков у роману «Бела гарда».

Врангел брзо напушта Кијев и прелази на југ Русије, где се ставља на располагање генералу Антону Дењикину. Добија прво команду над коњичким корпусом, а потом над дивизијом. Најзначајнији успеси белих у грађанском рату везују се за Врангела, укључујући заузимање Царицина (Волгограда) 1919, где су побеђене снаге под командом будућег совјетског вође Јосифа Стаљина.

Врангел улази у сукоб са генералом Антоном Дењикином, јер је сматрао да након успеха код Царицина треба радити на спајању са војском адмирала Колчака на северу, а не јуришати на Москву, како је одлучио Дењикин. «Московска директива» Дењикина представљала је по мишљењу Врангела «смртну пресуду» антибољшевичком покрету у Русији и Врангел почетком фебруара 1920. године напушта команду и одлази у Истанбул. Међутим, после само два месеца Дењикин бива принуђен на повлачење и нова команда моли Врангела да стане на чело армије. Било је међутим касно, иницијатива у грађанском рату неповратно је прешла на страну црвених.

Након слома беле армије, преко Истанбула и Туниса, Врангел долази у Краљевину СХС, где ради на обједињавању руске беле емиграције. Након неколико година проведених под заштитом краља Александра, барон Врангел се сели у Брисел, где после десетак месеци изненада умире: по веровању његове породице, то је била последица тровања, иза кога је стајао бољшевички агент. Последња жеља барона Врангела била је да буде сахрањен у Србији. Жеља му  је годину дана након смрти испуњена. У руској цркви у Београду почива данас најзначајнија личност руске беле емиграције. Да је у кључним моментима 1919. прихваћен Врангелов предлог о прегруписавању на Северу,  можда би руски грађански рат имао другачији исход.

Николај Краснов, архитекта, пројектант најзначајнијих зграда у Србији

Изложба у част Николаја Краснова, март 2017. Извор: Катарина Лане Изложба у част Николаја Краснова, март 2017. Извор: Катарина Лане

Спољашњи изглед Дома Народне скупштине, можда и најпознатије грађевине у Србији настале после средњовековних манастира, дело је Николаја Краснова, једног од водећих архитеката Руске Империје. Скупштина није једино монументално здање академика Краснова, ту су још седиште Владе Србије на углу улица Немањине и Кнеза Милоша, као и данашње зграде Министарстава иностраних послова и финансија, Државног архива Србије, Југословенског драмског позоришта и тд. 

Степан Колесников, сликар
Степан Колесников. Извор: архивска фотографијаСтепан Колесников. Извор: архивска фотографија

У Србију је дошао као уметник потврђеног талента, који се прочуо по ликовним експедицијама у Централну Азију и Персију, а планирани подухват у Индију ометао је почетак Великог рата. У Србију долази 1920, у почетку живи веома тешко, али временом успева да се афирмише и позиционира као водећи сликар реалиста на простору Краљевине Југославије. На његовим сликама преовлађују пејзажи и животописи обичних људи. На неколико слика приказао је и мотиве из евакуације Крима 1920. Умро је 1955. године, а последње године његовог живота обележиле су породичне несугласице и трагедије, те паркинсонова болест која га је практично спречила да ствара.  
Ника Кирсанова, примабалерина
Примабалерина Нина Кисанова. Извор:Архивска фотографијаПримабалерина Нина Кисанова. Извор:Архивска фотографија

Једина жена на овој списку. Након Октобарске револуције, преко Пољске долази у Србију 1923. године. После запажених улога на београдској позорници, Кирсанова добија позив за Париз, где се прикључује балетској трупи чувене Ане Павловне. Од 1927-31. наступа на свим континентима. Упркос светској слави, Кирсанова се после неколико година враћа у свој вољени Београд, где постаје шеф, редитељ и кореограф балета у Народном позоришту. Последњи пут као примабалерина наступила је 1951. године у «Лабудовом језеру». Умрла је 1989. године, сахрањена је у Алеји заслужних грађана, а једна улица на Звездари носи данас име Нине Кирсанове.

Феодор Тарановски, академик, професор универзитета

Академик Феодор Тарановски. Извор: Архивска фотографијаАкадемик Феодор Тарановски. Извор: Архивска фотографија

Руски емигранти свој велики допринос српском друштву нису дали само као уметници, лекари, инжењери и матерматичари, већ и у хуманистичким наукама. Пример је Феодор Тарановски, до Првог светског рата професор права на универзитету у Варшави, који након  Октобарске револуције долази у Београд. Активно је изучавао Душанов законик и друге изворе права у српској средњовековној држави. За редовног члана Српске краљевске академије наука и уметности изабран је 1932, а свој истраживачки рад сабрао је у књизи: «Српско средњовековно право у Немањићкој држави».

Професор Тарановски умро је у Београду 1936. године. Њеова унука Вида Тарановски-Џонсон предаје на универзутету у Бостону руски језик и филм, а у два наврата је током последњих неколико година на Балкану држала предавања о делу Андреја Тарковског и савременом руском филму.

Игор Дамјановић,
Руска реч

 


Коментари (3) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Споменик деди хероју нашли после 100 година

2017-10-18 09:05:27

Ђура Каћурић, ковач Седмог пука славне српске војске, часно је положио свој живот у крвавим окршајима битке за Кајмакчалан, пред тријумфални пробој и победоносни крај Великог...

Москва агентима не верује: Како су раскринкана три врхунска америчка шпијуна

2017-10-17 10:05:21

У филмовима о шпијунима има пуно маскирања, смешних коинциденција и много глупости. Али тога има и у стварности, и то се дешава чак и врхунским шпијунима. КГБ...

Битка код Слобоције: Како је Кутузов разнео најбољу турску армију

2017-10-17 08:15:42

На простору Балкана тек с почетка 19.века неколико пута су се водили жестоки ратови између Русије и Отоманског царства за ослобођење православних народа који на њему живе.

Амерички митови о Другом светском рату

2017-10-16 09:06:15

Улазак америчких и британских трупа у северну Француску 6. јуна 1944. на Западу се сматра пресудним догађајем за исход Другог светског рата, иако је нацистичка војска тада већ претрпела суштинске поразе од Црвене армије, пре свега код Курска и Стаљинграда.

Маштовита украјинска историја: Престони град Кијев – једнима мајка, другима маћеха

2017-10-16 06:42:39

У старим руским летописима за Кијев се каже да је „мајка руских градова“, чиме се наглашава његов надређени статус у односу на друге градове Старе Русије....

Како је једна Рускиња провела дан у српској војсци

2017-10-13 22:33:21

Руски и српски војници су се много пута у историји борили раме уз раме. Ускоро ће Дан ослобођења Београда, празник који је заједнички за Русију и...

Руси на Солунском фронту

2017-10-10 10:43:06

Пише, Бошко Антић, контраадмирал у пензији Русија је 1914. године објавила рат Немачкој због Србије јер би препуштање Србије Аустроугарској значило и препуштање целог Балкана чиме би...

Фарса БиХ правосуђа

2017-10-10 10:32:36

Ако је још постојала нека недоумица, од данас се брутално јасно показало да за Србе од стране БиХ правосуђа нема правде! Насер Орић, коме је у...

„Ни случајно немојте разговарати на руском!“

2017-10-09 09:56:16

У марту 1999. бомбе НАТО-а нису падале на Милошевићев режим, нити на непромишљену и недоследну политику Београда у побуњеној покрајини, нити на земљу која се после десет година санкција гушила у ситном лоповлуку и крупном криминалу. Не, они су гађали моју Митру, њен Лик и њено Достојанство, њено Смирење и њену Љубав. Они су то радили и раније: 1941, 1944. и 1995, али ја тада то нисам знао.

Радо иде Фијат у војнике

2017-10-09 08:05:27

Kао трговачки путник путујући 1914. године по Србији свратио сам у Шабац. Ту ме дочека Видовдан и вест о атентату на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Објављена је...

rt - kolumne
РР банер колумне

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли подржавате предложену поделу Косова мимо Резоулуције 1244?