Писмо храброг ратника

Објављено: 01.07.2017.год.
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)


Jосив Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст.

Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.

На испраћају мајка га је пред нејаком дечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свестан својих родитељских обавеза, одбио речима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.

Радовао се победама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосив се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио време да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујемо га у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам, мале, син јединац, па ако се жив не вратим нема куј да ви рани, иако знам да и ви с’г трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо с’г на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се с’г малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале, води рачун од дечицу, слушај Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте им куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але, малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онија пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете, ископајте рупу па крите, немој на зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повратимо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно, али сви викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. С’г мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симку и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале т’г даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.”

Кад је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо. Када је писмо стигло богзна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћи Симка (у двадесетој). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка и осмогодишњи син Јаков, којима су најчешћа храна били корен слатке паприке и „мзга” (сок испод коре букве у пролеће).

Љубиша Стојилковић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“

2017-11-21 19:17:07

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко. Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943....

„Генерале, дајте нам Младића и ви ћете напредовати…“

2017-11-21 12:23:01

Пише пуковник Горан Јевтовић, Време – рано пролеће 2002.године. Место – Кабинет начелника Генералштаба Војске Југославије на Бањици. У пуном је јеку демонтирање оружане силе под командном...

Ратко Младић као „последња“ тачка „европског“ пута Србије

2017-11-21 11:07:28

  Аутор: Наталија Пичурина, члан Међурегионалног друштвеног покрета „Друштво пријатеља Генерала Младића“ 25. маја 1993. године Организација Уједињених Нација основала је „Међународни трибунал за кривично гоњење лица, одговорних за...

Пет најгорих војних пораза у руској историји

2017-11-19 18:04:45

Руска војска није имала само величанствене победе, већ и горке поразе. Због неких су не само изгубљене велике територије, већ је доведен у питање опстанак земље....

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка