Писмо храброг ратника

Објављено: 01.07.2017.год.
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)


Jосив Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст.

Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.

На испраћају мајка га је пред нејаком дечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свестан својих родитељских обавеза, одбио речима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.

Радовао се победама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосив се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио време да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујемо га у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам, мале, син јединац, па ако се жив не вратим нема куј да ви рани, иако знам да и ви с’г трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо с’г на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се с’г малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале, води рачун од дечицу, слушај Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте им куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але, малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онија пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете, ископајте рупу па крите, немој на зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повратимо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно, али сви викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. С’г мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симку и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале т’г даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.”

Кад је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо. Када је писмо стигло богзна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћи Симка (у двадесетој). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка и осмогодишњи син Јаков, којима су најчешћа храна били корен слатке паприке и „мзга” (сок испод коре букве у пролеће).

Љубиша Стојилковић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Само 22 земље у свету нису искусиле британску агресију или колонизацију

2018-06-17 06:43:19

У  „Империји у којој Сунце никада не залази“, почињени су бројни злочини који спадају међу најгоре у историји. Ово се односи и на период када је...

Недозвољена муниција против Срба

2018-06-13 10:03:09

ИЗ РИЗНИЦЕ ЗОРАНА ДОКИЋА

Чепурин: Београд се налази под ултимативним притиском традиционалних србомрзаца

2018-06-12 12:06:02

ТЕКСТ АМБАСАДОРА AЛЕКСАНДРА ЧЕПУРИНА ПОВОДОМ ДАНА ДРЖАВНОСТИ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

Енглези вековима били главни извозници црних робова из Африке, а због тога се нимало не кају

2018-06-11 08:11:20

Пише Јово Вукелић, Факти Kада је је 2011. године тадашњи британски премијер Дејвид Kамерон истакао да је „Велика Британија одговорна за многе светске проблеме у историји” -...

Британци за 185 година владања Индијом побили и уморили глађу 85 милиона људи

2018-06-10 21:25:39

ИСТРАЖИВАЊЕ: МАСАКРИ И ВЕШТАЧКИ ИЗАЗВАНЕ ГЛАДИ - ГЕНОЦИД ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У ИНДИЈИ

На данашњи дан окончана варварска НАТО агресија

2018-06-10 16:10:08

НАТО захтевао неограничен приступ на целој територији СР Југославије

Како су немачки научници учествовали у прављењу совјетске атомске бомбе

2018-06-09 08:07:33

  После пораза нацистичке Немачке САД и СССР су учинили све да се докопају њених водећих научника и искористе их у прављењу нуклеарног оружја. И једнима и...

Два Драгана и удар на Вучића

2018-06-08 06:59:32

Ђилас и Шолак, по свему што смо сазнали у последњих неколико месеци, између осталих захваљујући и "Новостима", своје "опозиционо деловање" сјајно су укрстили с медијским тржиштем у Србији

Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива

2018-06-03 17:49:03

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу

Симболика капе код Срба или како српска пословица каже: „Капа је старија од човека“

2018-05-30 08:48:25

Капа је део традиционалне одеће словенских народа и изражава човеков социјални статус. Она је знак, порука и отуда српска пословица: „Капа је старија од човека“. У различитим...

rt - kolumne