Писмо храброг ратника

Објављено: 01.07.2017.год.
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)


Jосив Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст.

Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.

На испраћају мајка га је пред нејаком дечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свестан својих родитељских обавеза, одбио речима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.

Радовао се победама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосив се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио време да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујемо га у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам, мале, син јединац, па ако се жив не вратим нема куј да ви рани, иако знам да и ви с’г трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо с’г на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се с’г малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале, води рачун од дечицу, слушај Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте им куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але, малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онија пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете, ископајте рупу па крите, немој на зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повратимо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно, али сви викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. С’г мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симку и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале т’г даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.”

Кад је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо. Када је писмо стигло богзна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћи Симка (у двадесетој). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка и осмогодишњи син Јаков, којима су најчешћа храна били корен слатке паприке и „мзга” (сок испод коре букве у пролеће).

Љубиша Стојилковић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Кад срце проговори - Милици с љубављу

2018-04-17 06:02:15

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Свакодневно у злочиначкој агресији гину дјеца. Зликовци су им одузели дјетињство, умјесто у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На...

Дан када смо бомбардовали Рајх

2018-04-06 14:20:53

  Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован...

Последња кафанска прозивка

2018-04-06 13:39:28

Један сат после поноћи 6. априла 1941. године, зазвонио је телефон у једној београдској кафани. Глас са друге стране тражио је капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Пилоти Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренули су у одбрану Београда у зору, из кафане „Зора”.

Прописно издеветани

2018-04-01 23:00:03

Фронтал.СРБ данас навршава пуних девет година и закорачује у деценијски јубилеј. У, вјероватно, никад горим условима за слободу говора.

Сјећање на руску окупацију Париза

2018-04-01 21:14:54

Приликом прве посјете Макрона и Путина (2017.) у Версају је уприличена изложба поводом 300 година дипломатских односа двије земље.

Солзбери: лажи свемирских димензија

2018-04-01 08:20:01

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових сломили су зубе о Русију

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска

2018-04-01 08:08:04

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова,...

Да се поштује резолуција ОУН 1244

2018-03-28 11:48:53

Пише др Дарио Видојковић Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на...

Зашто су хусари третирани као „најлуђа“ војска Царске Русије?

2018-03-22 00:29:14

Хусари су и у Европи и у Русији уживали репутацију најхрабријих једница руске армије. Њихове свакодневне навике, од испијања алкохола до изазивања на двобој за сваку...

Зашто више не поштујемо Запад

2018-03-19 15:36:23

Аутор: Маргарита Симоњан, главни и одговорни уредник РТ канала и МИА "Росија сиводња" Генерално, Запад сада треба да буде у страху, не од 76 процената за Путина,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: