Писмо храброг ратника

Објављено: 01.07.2017.год.
Српски војник у часовима одмора (Фото Самсон Чернов)


Jосив Динић из села Козарнице код Црне Траве је био учесник оба балканска рата. За исказану храброст у Кумановској бици уручена му је медаља за храброст.

Када је објављена општа мобилизација 1914. године, иако је као син јединац по закону имао право да се не одазове позиву, он је са својим сељанима кренуо да државу брани.

На испраћају мајка га је пред нејаком дечицом и друговима молила да остане зато што нема мушке главе у породици која би бринула о њој. Он је то, тешка срца и свестан својих родитељских обавеза, одбио речима: „Мале, сви можемо да нађемо оправдање да не ставимо пушку на раме. Ми сељаци морамо да бранимо људе, земљу, и гробове. Газде могу да бирају зато што им је отаџбина тамо где су им паре. Ми сељаци не. Најгоре је када вам туђин дође на врата. Заборавили смо шта су нам Турци радили”.

Радовао се победама на Колубари и Церу, али и јужњачки дубоко туговао када је силна непријатељска војска нагрнула на слабо наоружану и десетковану српску војску, Јосив се пред повлачење српске војске преко Албаније нашао у Пећи 1915. Ту је уграбио време да напише писмо мајци које је у Козарницу некако стигло после три и по године. Оно се данас налази, као и његова медаља за храброст, у Музеју у Власотинцу. Објављујемо га у целости.

„Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам, мале, син јединац, па ако се жив не вратим нема куј да ви рани, иако знам да и ви с’г трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали.

Ми смо с’г на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се с’г малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале, води рачун од дечицу, слушај Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте им куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але, малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онија пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете, ископајте рупу па крите, немој на зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повратимо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно, али сви викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. С’г мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симку и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале т’г даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.”

Кад је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо. Када је писмо стигло богзна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћи Симка (у двадесетој). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка и осмогодишњи син Јаков, којима су најчешћа храна били корен слатке паприке и „мзга” (сок испод коре букве у пролеће).

Љубиша Стојилковић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Уранијум и данас убија хероје са Космета

2017-09-25 11:06:39

Формирање националне лабораторије за испитивање последица агресије коначно ће утврдити пуну истину о НАТО бомбардовању. Рак десетковао припаднике Треће армије. Досад се ћутало о „мирнодопском страдању“

Скот, опет

2017-09-25 10:54:33

Што више желим да избегнем Кајла Скота, он ми све више скаче под оловку и сам се убацује у редове које пишем. Ево пре неки дан...

Чудесно исцељење патријарха Павла

2017-09-25 10:14:36

Како се у манастиру Вујан 1946. године од туберкулозе излечио искушеник Гојко Стојчевић и у знак захвалности приложио дрвени крст са распећем и поруком

Укротитељка горопадног цара: Како је обична девојка из Летоније постала руска императорка?

2017-09-24 15:45:35

Катарина I је била необична руска императорка. Није била Рускиња и дуго није умела чак ни да пише на руском. Није имала племићко порекло, а на...

Епископ Иринеј: Зорана Михајловић ради управо оно за шта оптужује патријарха

2017-09-24 13:25:42

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву...

Совјетски брод који је притекао у помоћ аргентинском „Генералу Белграно“

2017-09-23 16:30:58

Другог маја 1982. збио се један од најконтроверзнијих догађаја у Фолкландском рату – британска нуклеарна подморница HMS Conqueror потопила је крстарицу „Генерал Белграно“. У нападу су...

Срушен, па подигнут из пепела: Храм Христа Спаситеља у Москви

2017-09-22 20:14:37

„Постнаполеоновска Русија је доживела невиђени успон патриотизма и духовности, и народу је био потребан симбол који одражава такво расположење“.

Кад су трептале црвене лампице: Совјетски официр који је спречио Трећи светски рат

2017-09-21 12:21:23

Совјетски потпуковник Станислав Петров преминуо је у Московској области у мају 2017. године. Свет је сазнао за његову смрт тек након неколико месеци и поред тога...

РТ: Антируска хистерија Моргана Фримена - „Нападнути смо, у рату смо“

2017-09-20 14:01:59

Извор: Восток, РТ Холивудски глумци често говоре о унутрашњој политици, али сада се неки придружују анти-руском хору, оптужујући Москву да користи "хаковање, војску Твитера и лажне вести"...

Како се срећна породица о којој је писао Лав Толстој мењала током једног века

2017-09-19 07:22:47

Збирка породичних портрета од 90-их деветнаестог до 90-их двадесетог века.  Непознати аутор. Из архиве Николаја Николајева. / Russiainphoto.ru Провинција Тамбов, село Темјашево 1890 - 1909. Павел Левински / MAMM /...

rt - kolumne
РР банер колумне

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли подржавате предложену поделу Косова мимо Резоулуције 1244?



Фото дана

"Вечност"