Карта Сирије

Објављено: 01.07.2017.год.


Питала ме је стрина Смиља један дан да јој објасним шта се то па дешава више у тој Сирији толико? Испоставило се да то није ни мало лак задатак.

Уопште није једноставно, макар када погледате црте разграничења, бар најоквирније разумјети зараћене стране и односе међу њима. Посебно зато што се о овој, некада примјерној земљи за блискоисточне услове, извјештава пристрасно и навијачки од стране медија са Запада, чији ставови доминирају и у дискурсу медија у Српској.

Код нас се из свијета напросто вијести преписују, водитељи у политичким емисијама прекидају госте ако се служе паралелама са свјетском политиком или се глобалним дешавањима уопште баве, а наша дипломатска мрежа је деценијама ухљебљење слабо познатих страначких шрафова, намјесто буџетско и интелектуално улагање на општу корист. Мигрантска криза је показала да дешавања у земљама као што је Сирија, уопште није нешто чији се ефекти не могу осјетити и код нас.

У Сирији су у марту ове, загазили у седму годину крвопролића, у чијем продужењу учествује већина развијеног свијета. Не само да стране земље имају своје војне трупе на територији несрећне Сирије, већ и неки сусједи, као што је Турска, након руског разоткривања широј међународној јавности њихове трговачке и против Курда савезничке везе са Исламском државом, својим копненим трупама улазе у границе суверене земље по законима УН и запосиједају знатну територију.

Кад погледате карту унутрашњих граница (код нас би рекли ентитетских прије Дејтона) одмах вам није добро. Па да то опослимо.

ЛЕГЕНДА, МИТ, СКАСКА

1. Црвена – Сиријска Арапска Армија
, чији врховни командант је Башар Ал Асад, те његови савезници Хезболах из Либана, Иран, Ирачке шиитске милиције, Руска Федерација. И да одмах разочарамо оне који никад ништа нијесу детаљно пратили у Сирији, ту је ситуација још и јасна.

2. Зелена – Читав низ група и групица
, којима је заједничко да су религијским опредјељењем муслимани сунити, да су у политичком смислу исламистички оријентисани, да су противници Асада и као секуларног вође, и као припадника алавита (абревијације шиитских муслимана). Њих подржавају прије свега Турска, затим Јордан, Саудијска Арабија, Катар, САД и ЕУ. То их не спречава да на више фронтова ратују једни против других, а на некима су савезници Исламске државе. Због тога су и унутар зелене масе на карти, неки предјели означени другом нијансом зелене. Руси неке од њих уопште не посматрају одвојено од ИД, док се „западни савезници“ и остали арапски противници секуларизма грозоморно љуте кад их Ваздушнокосмичке снаге Руске Федерације бомбардују.

3. Жута боја – Курдске снаге. Ни ту, нажалост по излетне пратиоце Сиријског проблема, ствар није монолитна. Курди имају најмање три веће и различите војне команде у Сирији, осим што се протежу у најмање три државе у којима имају војне снаге (Турска, Сирија, Ирак). Из разлога простог преживљавања, (Турци с једне, исламисти с друге) они су најажурнији борци против ИД. Један дио је са Асадом у браку из потребе (нпр. једна четврт у Алепу је курдска), који ће се раскидати у случају пораза заједничких непријатеља. И то онолико колико Курди буду тражили аутономију унутар Сирије, на просторима које су изборили оружјем. А изборили су много, и они су заправо уз Асада најозбиљнији противник Исламске државе, те се озбиљно примакли Раки, граду који Запад медијски титулише за њихову престоницу. Без обзира на савезништво са Турском у НАТО, САД су код дијела Курда размјестиле дио својих копнених снага и снадбдијевају их борбеном техником и подржавају из ваздуха, управо због (медијски) лоших резултата у ранијем неискреном бомбардовању ИД у односу на руски учинак.

4. Црна боја – Исламска држава (прије и касније скраћеница: ИД). Групација која се заснива на бруталном утјеривању шеријатског законика у свакодневни живот 21. вијека, у којем доминира електрична енергија и уређаји са микропроцесорима и дигиталним камерама. Свирепим кажњавањем непослушних и звјерским видео-снимцима смакнућа ратних заробљеника. Мишљења сам да је лицемјерно нешто што већ годинама опстаје у ратним условима, назива тзв. Исламска „држава“. То је свакако држава и то таква, какву би вољели видјети у својој кући многи племениташи огрезли у нафтном луксузу, широм Арабијског полуострва. У јавности се, наводно, нико не појављује као њихов савезник, али коријене њеног настанка треба тражити највише у Саудијској Арабији и САД. У првом случају финансијским, у другом случају геополитичким дјеловањем. Америци, чак и данас, постојање ИД уопште није велики политички проблем.

ЛОКАЛИЗАЦИЈА ХАРДВЕРА

Ситуација је са једне стране врло слична оној у бившој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини. Али и није, јер сваки рат има своје законитости. Примјера ради, антиисламисти које подржава Русија, у нашем случају нијесу имали столицу у УН, већ је Војска Републике Српске била „побуњеничка“ за западне медије. Без имало сентимента какав испољавају према „побуњеницима“ данас. Тад је столица у УН била велика ствар за САД и савезнике. Свако дотурање, па и хуманитарне помоћи из Србије, рачунало се као агресија.

Тако и данас. Примјера ради, нико не помиње да су у Цазинској крајини постојале двије енклаве. Једна је била у савезу са Србима и водио је Фикрет Абдић, а друга је била за централну команду у Сарајеву и лојална Алији Изетбеговићу, који је опет мандат за предсједника узео на име овог првог. Чињеница да су муслимани ратовали против муслимана у рату у БиХ, по школском уџбенику даје дефиницију грађанског рата. Но, ни то нико не помиње, јер треба оправдати војну агресију на Српску, а касније и на Србију од стране НАТО. И рећи да је за то све крива Србија.

Чућете у медијима о Сирији, као и у случају рата у бившој СР БиХ, само о енклавама гдје су окружени исламисти које спонзорише НАТО. Као у случају у медијима надуваваног случаја источног Алепа. А има их на свим странама, и оне могу пуно говорити о савезима на терену. Најлакше демонтирају све приче о умјерености спонзорисаних исламиста, обзиром да неке од тих енклава не би могле преживјети без одређене врсте савеза са ИД, нити би неке енклаве ИД могле живјети без копненог дотурања хране и опреме из сусједних земаља, обзиром да немају озбиљне ваздухопловне снаге.

КО ЈЕ ПОЧЕО И КО ЈЕ У ПРАВУ?

Толико је давно почело, да се више нико тачно ни не сјећа зашто. Све је било дио хистерије „Арапског прољећа“, којим су безвлашће и кланица донесени у читав низ арапских држава. Најчешће је долазило до промјене власти, осим у случајевима када је та власт лојална земљама НАТО, као у случају Бахреина, гдје су демонстрације крваво угушене, пуцањем бојевом муницијом по демонстрантима. Башару ал Асаду је замјерано што је поступио исто тако, насилно разбијајући (код њега наоружане) демонстранте, јер се од њега очекивало да подијели судбину Моамера ел Гадафија. Тешко да га се може кривити што на то није пристао.

Оно што медији са Запада у најширем смислу називају „побуњеницима“, наоружани су прије свега из Турске и Саудијске Арабије, али и из заузетих војних база Сиријске Арапске Армије (читај ЈНА), те су запосјели велику територију на којој су увели шеријат. Разлике „умјерених“ и „државних“ исламиста су видљиве само онима са Запада који са овим првим имају добре односе и осигуране дилове за експлоатацију сиријске нафте, а са овим другим не могу постићи тако добре уговоре. У свим осталим случајевима то су свјетоназори од којих би се родбини Ангеле Меркел дигла коса на глави.


Сигурно би се увидом у ситуацију на терену, многи згадио и на Асадову секуларност у пракси, обзиром на репутацију сљедбеника ајатолаха Хомеинија и каснијих насљедника вјерске државе у Ирану, али чињеница је да макар у пропагандним видео клиповима са Ју Тјуба које поставља САА, можете да не чујете „Алах уекбер“ сваких пола секунде. Што код противника није могуће.

Главна моћ побуњеника се заснива на томе да готово од самог почетка рата контролишу и велике територије и границе са сусједним државама. Из Јордана, Турске и Либана долази људство и логистика, док им је излаз на море онемогућен. Сателитски снимци дотурања људства и технике, све оне који помажу Асадове противнике, јасно осуђује као реметиоце међународног поретка какав се његује у УН. Изоловани Асад полагано почео губити рат, док се побуњеници нијесу примакли руској поморској бази у Тартусу. Тад се Русија сјетила да је суперсила.

СИРИЈА КАО РАЧУН БЕЗ КРЧМАРА

Уз отворено руско укључивање у рат, дошло је до најмање двије велике промјене на сиријској шаховској табли. На њој је Башар ал Асад још увијек формални краљ са троном у УН, а краљица је Руска Федерација, уз чију подршку он и опстаје.

Прва промјена је агресија Турске на територију једне суверене земље, а друга је иста таква агресија, са мањим бројем својих војника на тлу, коју проводи коалиција на челу са САД.

Турска је, осим обарајући руски авион Су-24 над територијом Сирије, ушла својом копненом војском унутар граница суверене земље, у циљу раздвајања сиријског Курдистана. (Тамно зелена боја на карти, која раздваја двије жуте територије) На подручје које је контролисала ИД, лако су могли ући Курди и то је требало спријечити, те им територију што више смањити.

Чињено је то под изликом да се ратује против ИД, која је држала граничне прелазе према Турској, али када снаге званичног Дамаска пресијецају снаге ИД и потискују их према Раки, правећи линију фронта са Турским снагама, то оправдање престаје да постоји. Из тог разлога, дио црте разграничења који је постојао између „умјерених“ исламиста и Турске са једне, те проамеричких Курда са друге, запосиједају снаге Башара ал Асада. (Блаже црвена боја на западном дијелу територије запосједнуте од стране Турске) На тај начин Турска нема оправдање за даљу територијалну агресију, па се окреће логистичком стварању бригаде Султан Мурат, која ратује са источним демографским крилом Курда, који су у бољим односима са Асадом.

ТРАПАВИ ТРАМП И КРВОЛОЧНА МУ ВОЈСКА

САД су у Сирији истински агресор. Ништа другачије него што су то чинили 1999. године у Србији. Након епизоде на Косову, више не гајимо илузије да ће икакав међународни суд послати у затвор америчке политичаре и војнике који без дозволе владе у Дамаску или барем Савјета безбједности УН, бомбардују не само на територији суверене Сирије, већ бомбардују и снаге самог Асада.

Парадоксално је да то чине много више сада, него раније када се Руска Федерација уопште није активно ни укључила у сукоб. А то чине управо зато што је до тада влада полако губила рат. (Промјену најбоље можете уочити посматрајући насловну, а онда ову карту из новембра 2015.) Асад је уз руску подршку полако, скоро једва примјетно, почео да напредује и побјеђује ИД, али и побуњенике. То је оно што САД никако не могу допустити.

Прво велико, а отворено мијешање САД у ратни сукоб у Сирији, било је напад крстарећим ракетама на аеродром владиних снага, који је служио да Трамп домаћој јавности пошаље још једну поруку како није у добрим односима са Русијом. Осим што је то све у супротности са његовим предизборним обећањима, показује се и да Трампа као предсједника војска уопште пуно не консултује око својих акција на терену.

Војска САД се уопште не брине око тога, како ће јавности која још увијек вјерује да постоји међународно право, објаснити своје обарање ваздухоплова САА, или директно бомбардовање владиних снага у околини града Ал Танф. Њима је на тој позицији напросто било кључно да се спријечи ослобађање аутопута Дамаск – Багдад. Тиме би се Дамаску копненим путем и без већих компликација могла достављати помоћ из шиитски доминантног Ирака и Ирана, што би само по себи могло окончати рат лоше по побуњенике. И Американце ту није пуно брига какав ће утисак оставити, јер су све прилике да су тај циљ остварили, односно да су Руси немоћни да Асада ефективно заштите од агресије. Русима је ту више циљ да Асад опстане и заузме што већи дио територије од ИД, а побуњенике оставити или за касније, или за преговоре. Асад држи велики дио снага ИД у окружењу, настојећи да енклаву Деир Ез-Зор, која годинама одолијева у сред територије ИД, споји са два пута ослобађаном Палмиром.

Други циљ САД је да Курди са сјевера, који су тренутно њихови савезници, узму много већи дио нафтних поља у пустињи, како би амерички бизнисмени спремно дочекали неки сиријски Дејтон. Курди тренутно држе Раку у потпуном окружењу, Уговори гдје би се за нафту обнављала земља са више ентитета као у случају Ирака, нешто је чему се надају спонзори обе америчке политичке странке.

ИМА ЛИ КРАЈА?

Крај је, као и почетак овог рата, изван граница Сирије. Ствари тако стоје, да уз непрестано дотицање људства и технике са стране, овај рат може потрајати тачно онолико колико буде у циљу тим линијама снадбдијевања. Асад би уз руску помоћ могао да заштити уставни поредак и ишчисти већину стратешких позиција неопходних за опстанак његових алавита, али тешко да ће се то десити на дијеловима гдје побуњеници имају копнену везу са Турском.

Сви који су у Сирији посијали и и даље сију смрт, имају неко смијешно и лажно оправдање зашто то чине. У том свјетлу, руска прича о борби против тероризма и заштити међународног поретка дође још и најувјерљивија. А, наравно, и то је лаж.

Сви су тамо искључиво и само због нафте.

Руси и због тога јер губљењем позиције у Сирији не би имали више ни једну базу на Средоземном мору. Подсјетимо се како је руководство Црне Горе први пут у њеној историји понижавајуће одбило закаснилу и готово изненађујућу понуду Руске Федерације за отварањем поморске базе. Руси су се онда одлучили идентификовати са агресивном, бомбардерском политиком САД и вратити се у геополитичку игру. Додуше, поштујући готово увијек Повељу УН.

Американци и Турци имају такође опречне интересе, посебно у вези политике према Курдима, али и утицај арапских земаља на челу са Саудијском Арабијом никако није занемарив и супротстављен другима. Ово све указује на то да ће рат бити продужаван по моделу какав смо искусили у бившој Социјалистичкој Републици БиХ, те да је наизвјесније да ће мир бити оствариван неком комбинацијом са стране диригованог рата и преговора, али тек у тренутку када ИД буде неутралисана као било каква значајна пријетња.

Све у свему, то значи да ћемо о картама у Сирији још писати.

Нажалост.

Пише: Дани(ј)ел Симић
Фронтал

Читајте више на 
Руски ваздушни удари у Сирији - из минута у минут

 


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“

2017-11-21 19:17:07

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко. Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943....

„Генерале, дајте нам Младића и ви ћете напредовати…“

2017-11-21 12:23:01

Пише пуковник Горан Јевтовић, Време – рано пролеће 2002.године. Место – Кабинет начелника Генералштаба Војске Југославије на Бањици. У пуном је јеку демонтирање оружане силе под командном...

Ратко Младић као „последња“ тачка „европског“ пута Србије

2017-11-21 11:07:28

  Аутор: Наталија Пичурина, члан Међурегионалног друштвеног покрета „Друштво пријатеља Генерала Младића“ 25. маја 1993. године Организација Уједињених Нација основала је „Међународни трибунал за кривично гоњење лица, одговорних за...

Пет најгорих војних пораза у руској историји

2017-11-19 18:04:45

Руска војска није имала само величанствене победе, већ и горке поразе. Због неких су не само изгубљене велике територије, већ је доведен у питање опстанак земље....

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка