Истина о признању кривице за Сарајевски атентат

Објављено: 28.06.2017.год.
Драгутин Димитријевић Апис, фото: ИК


У бројним анализама темељитијих познавалаца историјске грађе која се односи на политичке прилике и превирања у време Солунског процеса, једна теза заслужује посебну пажњу.

Ни Солунски процес, па ни смртне пресуде Апису, Малобабићу и Вуловићу, нису нужно налагали егзекуцију. У литератури и документима о тој теми наводи се да је одлука о Аписовом погубљењу донета тек у време преговора које је Аустроугарска повела са силама Антанте ради успостављања сепаратног мира, а о којима је, према бројним сведочењима, била обавештена и српска влада.



Као кључни доказ тезе наводи се да је пуковник Петар Живковић у време Солунског процеса послат у Швајцарску „са нарочитом писменом поруком регента Александра принцу Сикстусу Бурбонском”, који је онде боравио као опуномоћени преговарач аустроугарског цара Карла Првог, са задатком да уговори почетак преговора Беча и Антанте о склапању сепаратног мира. Живковић није испоручио добијену поруку на адресу одређеног примаоца, већ ју је депоновао у трезору једне швајцарске банке, с крајњом намером да у датом тренутку уцени регента Александра, тврдио је историчар Боривоје Нешковић у књизи „Истина о солунском процесу”, штампаној у Београду 1953. Познато је да је регент Александар у том (неиспорученом) писму понудио Бечу низ по Србију неповољних услова склапања сепаратног мира, а у склопу „мера стабилизације” аустријско-српских односа – Аписову главу. Такође је познато да је писмо ипак доспело у руке Хабзбурга. Наравно, тадашња српска влада и касније (југословенске) владе настојале су да по сваку цену сачувају у тајности ове детаље. О значају овог документа сведочи податак да је својевремени председник југословенске владе Бошко Јефтић путовао у Париз 1933. на састанак са аустријским престолонаследником без престола, сином цара Карла, Отом Хабзбургом, у намери да откупи овај документ (Архив САНУ бр. 14434/7).



Жртвовање Аписа зарад успостављања сепаратног мира било је истовремено порука Бечком двору да је Апис крив за Сарајевски атентат, тиме и за потоњи рат, а да су и Београд и Беч без директне намере и кривице уплетени у рат европских и светских размера, да су се лакомислено упустили у ратну авантуру, попут месечара, како ће то, век касније, тврдити контроверзни аустралијски историчар Кристофер Кларк.

Сваљивање кривице на Аписа за Сарајевски атентат, па и за избијање Великог рата, документовано је писменим признањем Аписа да је одговоран за припрему атентата на престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву.

Апис је саставио и проследио суду признање кривице за Сарајевски атентат 28. марта 1917. Зашто је то учинио?

Постоје два тумачења, која се у крајњем ефекту подударају. Једно гласи да је Апис потписао признање на основу неког обећања двора да ће тиме спасти своју главу и животе сарадника. Друго је било Аписово убеђење да ће после тог признања процес бити прекинут – у вишем државном интересу. Апис је тада изјавио да је саставио тај документ да би збунио суд и оне по чијим је упутствима суд деловао. То је потврдио надзорном официру у затвору, капетану Стојковићу. „Биће то удар за суд”, рекао је Апис и додао: „Суд неће сад знати шта да ради... Имају да ме гутају са све клинци!”

Како се касније испоставило, био је у заблуди – признање га није спасло, као ни његове најближе следбенике, Малобабића и Вуловића. Приде, признање не само да није било основано већ је у детаљу показало да Апис чак није био обавештен о стварним догађањима која су претходила атентату.

Занимљиво је да је Аписов сестрић Милан Живановић – аутор докторске дисертације „Пуковник Апис”, која је после Другог светског рата послужила као основа за ревизију Солунског процеса и Аписову рехабилитацију,  – веровао у веродостојност признања свог ујака (дисертација је репринтована 2016. у издању ИК „Прометеј”). Слично су резоновали и (режиму одани) српски историчари, попут Станоја Станојевића. По њему, повод за атентат била је информација коју је Апис добио из генералштаба Руске армије да су немачки цар Вилхелм Други и аустроугарски цар Франц Јозеф одлучили у Конопишту 12. и 13. јуна 1914. да се Србија војно нападне и покори. Апис је, наводно, на основу тога закључио да би се „најгоре по Србију” могло спречити атентатом (и убиством) аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Станојевићеву тезу оспорио је аустријски историчар Ханс Иберсбергер, доказавши на основу докумената да су Принцип, Чабриновић и Грабеж прешли српско-босанску границу, наоружани и спремни за атентат, четрнаест дана пре тог састанка и пре него што су Руси информисали Аписа...  

Трезвено и непристрасно анализирајући расположива документа, постаје јасно да је Апис постао жртва у личном обрачуну двора, односно регента Александра са њиме, а да је изнуђено, или преваром, или спекулацијом подстакнуто признање о кривици за Сарајевски атентат било само додатни повод за погубљење. У том контексту би се требало вратити у јесен 1916. када је регент Александар поставио ултиматум влади да хитно донесе неколико нових закона који су се тицали војних судова... Био је то наговештај процеса против челника „Црне руке” и коначног обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом.

Како ће се показати од Солунског процеса наовамо, све до данас, Апис је послужио као монета за поткусуривање, или као нежељени елемент. На његовом стратишту је покопана и права истина о њему, о „Црној руци” и о превирањима која су знатно утицала на развој Србије, све до данашњих дана.

Милош Казимировић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Кад срце проговори - Милици с љубављу

2018-04-17 06:02:15

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији Свакодневно у злочиначкој агресији гину дјеца. Зликовци су им одузели дјетињство, умјесто у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На...

Дан када смо бомбардовали Рајх

2018-04-06 14:20:53

  Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован...

Последња кафанска прозивка

2018-04-06 13:39:28

Један сат после поноћи 6. априла 1941. године, зазвонио је телефон у једној београдској кафани. Глас са друге стране тражио је капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Пилоти Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренули су у одбрану Београда у зору, из кафане „Зора”.

Прописно издеветани

2018-04-01 23:00:03

Фронтал.СРБ данас навршава пуних девет година и закорачује у деценијски јубилеј. У, вјероватно, никад горим условима за слободу говора.

Сјећање на руску окупацију Париза

2018-04-01 21:14:54

Приликом прве посјете Макрона и Путина (2017.) у Версају је уприличена изложба поводом 300 година дипломатских односа двије земље.

Солзбери: лажи свемирских димензија

2018-04-01 08:20:01

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових сломили су зубе о Русију

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска

2018-04-01 08:08:04

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова,...

Да се поштује резолуција ОУН 1244

2018-03-28 11:48:53

Пише др Дарио Видојковић Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на...

Зашто су хусари третирани као „најлуђа“ војска Царске Русије?

2018-03-22 00:29:14

Хусари су и у Европи и у Русији уживали репутацију најхрабријих једница руске армије. Њихове свакодневне навике, од испијања алкохола до изазивања на двобој за сваку...

Зашто више не поштујемо Запад

2018-03-19 15:36:23

Аутор: Маргарита Симоњан, главни и одговорни уредник РТ канала и МИА "Росија сиводња" Генерално, Запад сада треба да буде у страху, не од 76 процената за Путина,...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: