Истина о признању кривице за Сарајевски атентат

Објављено: 28.06.2017.год.
Драгутин Димитријевић Апис, фото: ИК


У бројним анализама темељитијих познавалаца историјске грађе која се односи на политичке прилике и превирања у време Солунског процеса, једна теза заслужује посебну пажњу.

Ни Солунски процес, па ни смртне пресуде Апису, Малобабићу и Вуловићу, нису нужно налагали егзекуцију. У литератури и документима о тој теми наводи се да је одлука о Аписовом погубљењу донета тек у време преговора које је Аустроугарска повела са силама Антанте ради успостављања сепаратног мира, а о којима је, према бројним сведочењима, била обавештена и српска влада.



Као кључни доказ тезе наводи се да је пуковник Петар Живковић у време Солунског процеса послат у Швајцарску „са нарочитом писменом поруком регента Александра принцу Сикстусу Бурбонском”, који је онде боравио као опуномоћени преговарач аустроугарског цара Карла Првог, са задатком да уговори почетак преговора Беча и Антанте о склапању сепаратног мира. Живковић није испоручио добијену поруку на адресу одређеног примаоца, већ ју је депоновао у трезору једне швајцарске банке, с крајњом намером да у датом тренутку уцени регента Александра, тврдио је историчар Боривоје Нешковић у књизи „Истина о солунском процесу”, штампаној у Београду 1953. Познато је да је регент Александар у том (неиспорученом) писму понудио Бечу низ по Србију неповољних услова склапања сепаратног мира, а у склопу „мера стабилизације” аустријско-српских односа – Аписову главу. Такође је познато да је писмо ипак доспело у руке Хабзбурга. Наравно, тадашња српска влада и касније (југословенске) владе настојале су да по сваку цену сачувају у тајности ове детаље. О значају овог документа сведочи податак да је својевремени председник југословенске владе Бошко Јефтић путовао у Париз 1933. на састанак са аустријским престолонаследником без престола, сином цара Карла, Отом Хабзбургом, у намери да откупи овај документ (Архив САНУ бр. 14434/7).



Жртвовање Аписа зарад успостављања сепаратног мира било је истовремено порука Бечком двору да је Апис крив за Сарајевски атентат, тиме и за потоњи рат, а да су и Београд и Беч без директне намере и кривице уплетени у рат европских и светских размера, да су се лакомислено упустили у ратну авантуру, попут месечара, како ће то, век касније, тврдити контроверзни аустралијски историчар Кристофер Кларк.

Сваљивање кривице на Аписа за Сарајевски атентат, па и за избијање Великог рата, документовано је писменим признањем Аписа да је одговоран за припрему атентата на престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву.

Апис је саставио и проследио суду признање кривице за Сарајевски атентат 28. марта 1917. Зашто је то учинио?

Постоје два тумачења, која се у крајњем ефекту подударају. Једно гласи да је Апис потписао признање на основу неког обећања двора да ће тиме спасти своју главу и животе сарадника. Друго је било Аписово убеђење да ће после тог признања процес бити прекинут – у вишем државном интересу. Апис је тада изјавио да је саставио тај документ да би збунио суд и оне по чијим је упутствима суд деловао. То је потврдио надзорном официру у затвору, капетану Стојковићу. „Биће то удар за суд”, рекао је Апис и додао: „Суд неће сад знати шта да ради... Имају да ме гутају са све клинци!”

Како се касније испоставило, био је у заблуди – признање га није спасло, као ни његове најближе следбенике, Малобабића и Вуловића. Приде, признање не само да није било основано већ је у детаљу показало да Апис чак није био обавештен о стварним догађањима која су претходила атентату.

Занимљиво је да је Аписов сестрић Милан Живановић – аутор докторске дисертације „Пуковник Апис”, која је после Другог светског рата послужила као основа за ревизију Солунског процеса и Аписову рехабилитацију,  – веровао у веродостојност признања свог ујака (дисертација је репринтована 2016. у издању ИК „Прометеј”). Слично су резоновали и (режиму одани) српски историчари, попут Станоја Станојевића. По њему, повод за атентат била је информација коју је Апис добио из генералштаба Руске армије да су немачки цар Вилхелм Други и аустроугарски цар Франц Јозеф одлучили у Конопишту 12. и 13. јуна 1914. да се Србија војно нападне и покори. Апис је, наводно, на основу тога закључио да би се „најгоре по Србију” могло спречити атентатом (и убиством) аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Станојевићеву тезу оспорио је аустријски историчар Ханс Иберсбергер, доказавши на основу докумената да су Принцип, Чабриновић и Грабеж прешли српско-босанску границу, наоружани и спремни за атентат, четрнаест дана пре тог састанка и пре него што су Руси информисали Аписа...  

Трезвено и непристрасно анализирајући расположива документа, постаје јасно да је Апис постао жртва у личном обрачуну двора, односно регента Александра са њиме, а да је изнуђено, или преваром, или спекулацијом подстакнуто признање о кривици за Сарајевски атентат било само додатни повод за погубљење. У том контексту би се требало вратити у јесен 1916. када је регент Александар поставио ултиматум влади да хитно донесе неколико нових закона који су се тицали војних судова... Био је то наговештај процеса против челника „Црне руке” и коначног обрачуна са Драгутином Димитријевићем Аписом.

Како ће се показати од Солунског процеса наовамо, све до данас, Апис је послужио као монета за поткусуривање, или као нежељени елемент. На његовом стратишту је покопана и права истина о њему, о „Црној руци” и о превирањима која су знатно утицала на развој Србије, све до данашњих дана.

Милош Казимировић,
Политика


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Творац Сретењског устава – од прогона до заборава

2018-02-18 09:33:51

Осим што је 15. фе­бру­ар Дан др­жав­но­сти, ово је и Дан устав­но­сти јер је у Кра­гу­јев­цу, 1835. го­ди­не усво­јен пр­ви нај­ви­ши прав­ни акт у исто­ри­ји Ср­би­је...

Солунски фронт: Трагедија руских бригада на Балкану

2018-02-16 22:42:32

Упознајте трагичну судбину Руског експедиционог корпуса, који је учествовао у војним операцијама на Солунском фронту током Првог светског рата. У Русији је та страница војне историје...

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице

2018-02-12 19:17:56

ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА

„Руски Чернобиљ”: Највећа нуклеарна несрећа на територији савремене Русије

2018-02-12 16:13:14

Експлозија у тајном совјетском нуклеарном постројењу приморала је на хиљаде људи да напусте своје домове. До данас на контаминираном терену настављају да живе само три домаћинства. Највећа...

Опрости ми Боже

2018-02-12 15:40:01

Пише српска књижевница Гордана Павловић Опрости ми Боже, на љутњи коју осећам у себи, јер у Божију вољу се не сумња. Не могу да је отресем, колико...

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице II

2018-02-12 11:37:23

ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА

Убица Стаљинових непријатеља: Најопаснији совјетски шпијун у акцији

2018-02-11 09:21:10

Павел Судоплатов (1907-1996) био је најважнија фигура совјетске обавештајне службе у Стаљиновом периоду. Он је планирао убиство Троцког и упорно се трудио да победи Хитлера. После...

Чету сам волео сто пута више него болницу

2018-02-07 15:32:35

Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка

Бомбардовање аеродрома у Лазаревцу заборављена прича

2018-02-05 08:20:53

У одбрани земље 7. априла 1941. године херојски изгубили животе Лазар Штарбегер, Сента Миленковић, Лазар Иванчевић, Петар Станојевић, Миодраг Ж. Михаиловић, Лабуд Егић, Тихомир Симеуновић, Кројач Станчеловић и Лука Стојановић

Крупна нацистичка зверка сатерана у ћошак: Како је капитулирао фелдмаршал Паулус

2018-02-03 15:36:12

У Стаљинграду је 31. јануара 1943. године капитулирао командант Шесте армије, генерал-фелдмаршал Фридрих Паулус, један од главних аутора операције „Барбароса“, тј. напада нацистичке Немачке на Совјетски...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: