Одушевљена српском поезијом коју јој је читао велики Гете одлучила да их преведе на немачки

Објављено: 17.06.2017.год.
Илустратор: Милан Ристић, Забавник
Заноси једне Немице - Одушевљена српском поезијом коју јој је читао велики Гете, кћи племића Фон Јакоба одлучила је да их преведе на немачки иако наш језик није знала...


Почетком треће деценије 19. века немачки књижевни кругови с романтичарским одушевљењем почели су да говоре о прелепој усменој поезији неписменог народа с Балкана. Тај народ се вековима јуначки борио против Турака, а том одушевљењу свакако је допринео и Гетеов превод песме о несрећној Хасанагиници.

На седељкама у отменим кућама навелико су се рецитовале песме, неке од оних малобројних преведених. Тако је чинио и велики немачки песник Гете у кући свог пријатеља, племића Лудвига Хајнриха фон Јакоба, универзитетског професора. Док у заносу говори стихове, нетремице га слуша једна девојка. У питању је Фон Јакобова кћерка, Тереза Албертина Луиза. Девојка с три имена рођена је 1797. године, а од девете године живела је у Русији, прво у Харкову, потом у Санкт Петербургу. Десет година је било и више него довољно да потпуно савлада руски језик. По повратку у отаџбину постала је редован посетилац свих могућих седељки. А на њима Гете, који је убрзо постао њен идол.

Кад се уверио у девојчино одушевљење српском поезијом, Гете јој је предложио да се упозна с Вуком Стефановићем Караџићем. Тако је почетком 1824. године у стану теолога и филолога, професора Јохана Северина Фатера, у Халеу дошло до сусрета који ће имати непроцењив значај за српску културу.

Домишљати Вук

И нашем Вуку је Терезин занос врло годио. Док му је одушевљено причала о оних неколико песама које је знала, Караџић се смешкао. Онда јој је предложио да и она уради нешто. Он је песме сакупио, а она би могла да их преведе на немачки језик. За почетак, дао јој је неке незавршене преводе, међу њима и „Смрт Краљевића Марка”. Тереза је прихватила, и сама у неверици. Вук јој је дао нека додатна објашњења, али то није било довољно.

Нажалост, већ почетком 1824. године Караџић је отпутовао из Немачке. Девојка је помишљала да одустане, али је уз Гетеов подстицај ипак наставила с радом. Јуначки је прионула на превођење с језика који јој је био потпуно непознат. У почетку је помислила да ће све ићи далеко лакше, веровала је да је српски веома сличан руском, али се убрзо разуверила. Биће да баш и није могла да се примени чувена „лингвистичка” мисао књаза Милоша Обреновића:

„Спрдај се са српским, ето ти руски!”

Ипак, ишла је даље. Сама је рекла да све то ради само Гетеу за љубав. Преводе је показивала прво њему, а онда нестрпљиво очекивала оцену свог идола. Уз све грешке, плод непознавања језика и неискуства, показало се да је Тереза даровит преводилац и Гете ју је ободрио да настави. Такође, упутио ју је да никако не прекида везе с Вуком, а могла би да упути неко писамце и Јернеју Копитару у случају недоумица.

Тереза није прекидала рад. Предано је писала и Вуку, молећи за објашњења. У првом писму је написала:

„Сачувајте моју земљу у пријатној успомени, а захваљујући њеном расположењу за песничке творевине Вашег народа, останите и убудуће с њом у вези. Што могу да учиним да би их моја земља разумела, радо ћу учинити, јер потпуно увиђам њихову изузетну вредност.”

Убрзо му пише и да не може да прежали што је лишена његових усмених поука, а опомиње га да јој пошаље још песама и превода на немачки. Само, ти преводи били су јако лоши, како је Тереза рекла једном приликом „на некаквом неразумљивом немачком језику”, али су за њу вредели сувог злата, пошто су били њена једина веза са српским језиком.

Песме за Европу

Писмо по писмо, ред по ред превода, песма по песма, и 1825. године први том „Српских народних песама” у преводу Терезе Албертине Луизе фон Јакоб угледао је светлост дана. Пре штампања, од свог обожаваног Гетеа тражила је дозволу да му посвети збирку. А њој се у молби придружују и сви Срби, колико год да их има. Наравно, Гете је одобрио, па је посвета гласила „Гетеу, краљу у краљевству лепоте”. Већ следеће године излази други том превода, а обе књиге су потписане анаграмом ТАЛВЈ. Песме је, прилично неуобичајено, именовала великим и малим.

Преводи су наишли на одушевљење. Немци су их прихватили, па је тек тад настало читање по књижевним салонима у многим градовима. Наравно, Срби су је одмах наново крстили. Талфијева! Е сад је та новоименована Талфијева раздрагано писала Копитару:

„Ту се недавно образовало друштво, које се састоји од скоро искључиво врсних глава. Немојте сумњати да су наше песме вишеструко читане у овом кругу са ентузијазмом прихваћене. И строги правници, попут Савињија, присно су се с њима спријатељили и стално их читају.” Занимљиво је оно „наше песме”. Тако је Талфијева увела Немце у српски свет. И обрнуто, српски свет је представила Немцима.

Није да је Талфијева постала позната само у Немачкој. Преводи круже целом Европом: Џон Бауринг на основу њих преводи на енглески, Елиза Војар на француски, Лудвиг Рунеберг на шведски. То је био основ да српска народна поезија заинтересује западноевропски свет. Тако је надахнула и многе композиторе, да поменемо само Брамса, Дворжака и Чајковског.

Рецензије су објављиване на све стране. Ипак, било је и замерки. Тако јој је Грим спочитао да је штета што превод не следи тачност до најситнијих детаља. Сматрао је да су песме тако обогаљене. А у основи свега стоји то што се Талфијева одлучила да прихвати Гетеов савет, још на почетку. Велики песник натукнуо јој је да при превођењу сачува смисао тако да стихови годе уху немачког читаоца, да препев буде у духу немачког језика.

Одушевљена је била и српска омладина, поготово они на студијама у Берлину. Хвалили су је на сва уста, писали јој писма дивљења. И не само они. Многи сматрају да је Сима Милутиновић Сарајлија био очаран Талфијевом и до ушију заљубљен у њу. Толико, да јој је посветио уводне стихове збирке својих спевова „Зорица”. А и сама Тереза је о њему оставила понеки запис:

„Ових дана много сам се обрадовала посети господина Милутиновића. Очекивала сам је одавно с толиким нестрпљењем да су ми се моји укућани стали подсмевати. Јер како ја српски знам у ствари само као мртав језик и како никад нисам чула српску реч, господин Вук зна да сам његову књигу добила тек онда када је већ био напустио Хале, можете лако замислити колико сам желела свако живо саопштење о језику. Нажалост, он је остао врло мало, и био неописиво збуњен и сметен, тако да сам се и ја збунила и никако се више нисам могла сетити свега онога што сам хтела да га питам...”

Пионир славистике у Америци

И поред збуњености и сметености Сарајлије, или због ње, Талфијева се већ 1828. године удала за Американца Едварда Робинсона, теолога. На сва своја имена и презиме додала је и његово. Две године касније отпутовали су у Њујорк. Али Вука не заборавља, писма прелазе океан.

Тако му помиње потресну судбину црнаца, роман „Чича Томина колиба” Харијет Бичер Стоу, на шта Вук одговара да хришћани у Турској нису ни у шта бољем положају него црнци у Северној Америци. Сматра се да су та писанија надахнула Вука за брошуру „Хришћани у Босни”, коју је 1853. године штампао непотписану.

Талфијева ни у Америци не мирује. Објављује студију „Преглед словенских језика и књижевности”, због које је многи сматрају пиониром у изучавању славистике у Америци.

Друго издање „Српских народних песама” излази 1835 . године. Истоветно првом, садржало је 201 песму. Треће, 1853. године, исправљено је и допуњено. Сада се и Талфијева приклонила Вуковим називима, нестале су велике и мале песме, појавиле су се „мушке” и „женске”. Преводила је и са енглеског језика, писала стихове, приповетке, приказе. Ова данас готово заборављена жена, и те како заслужна за српску културу, умрла је 1870. године.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић,
Забавник


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Кустурица: Русију изузетно волим, ценим и поштујем, али не радим на оснивању било какве партије

2017-08-22 16:56:37

Српски режисер Емир Кустурица поручио је да Русију изузетно воли, цени и поштује, али да не ради на оснивању било какве партије, па ни руске. У писму...

Два брата одужише дуг према отаџбини

2017-08-22 07:54:49

Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у...

Од светог Петра до Лењина: Сва имена престонице Руске империје

2017-08-21 22:36:17

Од свог оснивања Санкт Петербург је три пута званично мењао име и стекао мноштво надимака. Убрзо после оснивања добио је надимак Питер, а епитет „Северна Палмира“...

Лажни цар на руском престолу: Пресудна битка за Москву 1612.

2017-08-21 11:46:47

Почетком 17. века је Пољско-литванска државна заједница била једна од најјачих сила Источне Европе. Она је искористила смутно доба у Русији и покушала да постави свог човека на московски престо. Пољаци су били на прагу победе у вишевековном супарништву са својим источним суседом.

РТ: И преко Србије је Северна Кореја научила бруталне лекције САД

2017-08-20 15:40:16

Извор: Восток, РТ: Да ли ће трећи светски рат почети због злочиначких акција лакрдијашког лидера са глупом фризуром и његовом злобном нуклеарном ратном државом? Или, да ли...

Шарлатани „плаве крви”: Лажни наследници последњег руског цара

2017-08-20 09:23:00

Лагали су, упорно тврдећи да су царског порекла, и очајнички су покушавали да то докажу на суду. Али све узалуд. Многи би свашта учинили да постану познати,...

Биће рата или камиказа Трамп

2017-08-18 16:03:46

Док јавност буде тражила крај рата, демократе ће извести на улице милионе незадовољника већ напујданих Шарлотсвилом Захвалност председника САД Доналда Трампа упућена лидеру Русије Владимиру Путину за...

Руски снагатор или УАЗ 469

2017-08-16 20:19:29

Ретки су акциони филмови западне филмске школе у којем лоши момци источно од Гринича, поред тога што су ружни прљави и зли. не возе џипове а...

Армијске игре: Русија, Кина и ЗНД одмериле снагу на „бојном пољу”

2017-08-16 12:48:32

Већ трећу годину заредом војне игре одушевљавају народ експлозивним спојем игре, борбе и вежбања у гађању – и све то у мирољубивој атмосфери! Ни ова година...

Неустрашив и бруталан: Барон Фон Унгерн, последњи руски кан

2017-08-16 12:40:54

Роман фон Унгерн-Штернберг (1886-1921) је имао несвакидашњу биографију. Као аристократа немачког порекла постао је будиста и ослободио Монголију од кинеске окупације, све време покушавајући да победи...

rt - kolumne
РР банер колумне

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли подржавате предложену поделу Косова мимо Резоулуције 1244?