Ђока Стрип у раљама дипломатије

Објављено: 11.06.2017.год.
Како је Ђорђе Лобачев, сарадник „Политикиног Забавника”, допринео успостављању дипломатских односа између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза...


Краљевина Југославија била је међу последњим државама у Европи која је успоставила дипломатске односе са СССР-ом. Наиме, противбољшевичка осећања почившег краља Александра наследио је кнез-намесник Павле. У земљи која је примила велики број руских избеглица после револуције, то осећање било је некако природно. Одбијала се свака помисао на сарадњу са режимом који се најсуровије обрачунао с царском породицом, православљем, словенством, царством. Иако је СССР изашао из међународне изолације, успостављао дипломатске односе с готово сваком европском земљом, укључио се и у Друштво народа, кнез је и даље био у страху од налета бољшевизма на Краљевину Југославију. Као и краљ Александар, био је убеђен да Стаљин само чека да извезе револуцију. А земљи оптерећеној многим унутрашњим сукобима, само је недостајао заметак бољшевизације.

Ипак, 1940. године прилике у Европи се усложњавају. Рат је трајао од септембра 1939. године, а убрзо ће се показати да ни сила заштитница Југославије, Француска, није толико моћна. Немци су од маја до јуна те године самлели Француску. Кнез Павле убрзо је схватио да у игру улази и Велика Британија, која покушава да утиче на ток догађаја у Југославији, али без значајније војно-материјалне подршке. Све је остало на речима и тапшању по рамену. Како се од тога не живи, то се кнез окренуо ка истоку. А тамо је стајао бољшевички див, који можда може и да помогне. То је и огромно тржиште, баш оно што је Југославији недостајало.

Све до септембра 1939. године царска Русија имала је свог дипломатског представника у Београду, Штрадмана, коме је тад саопштено да више не може да делује у дотадашњем својству и да представља земљу која више не постоји. Била је то припрема терена за успостављање односа с СССР-ом.

Дуго путовање до Авале 
  






Како то обично бива, трговина је свему претходила. Тако је већ 23. марта 1940. године југословенски посланик у Турској предао совјетском колеги предлоге Београда о закључењу трговинског уговора, па оног о морепловству и трговинским представништвима. Већ 11. маја у Москви наливпера дипломата парафирају те уговоре. Следи дугоочекивана посета прве совјетске делегације Краљевини Југославији.

Крајем маја у Београду се обрео посланик СССР у Софији, Анатолиј Лаврентјев. Како и приличи, пратња је била повелика. Помоћници, секретарице, а ту се и нашао и дописник агенције ТАСС, Владимир Морозов. По природи ствари, за новинара су биле задужене овдашње колеге. Тако је Морозова прихватио Драгољуб Лола Димитријевић, уредник спољне рубрике у „Политици”. Још првог дана посете совјетског колегу довео је у редакцију. Приређена је и закуска на тераси. Наши одушевљени, Рус још више. Пиће по пиће и Морозов је почео да прича о званичном програму посете. За сутрадан је предвиђена посета споменику Незнаном јунаку на Авали, потом посета Опленцу.

Лола Димитријевић обигравао је око госта, и у једном тренутку схватио да баш и не говори течно руски. Ништа зато, имају они у редакцији правог правцатог Руса, па ће он да преводи Морозову, а и да му олакша протокол посете. Односно, негде да шмугну, ако је икако могуће. Дотични Рус био је у редакцији главом и пером Ђорђе Лобачев, стрип-цртач и илустратор „Политике” и „Политикиног Забавника”, већ тада чувен. Лобачев се деценијама касније сећао да је оберучке прихватио предлог. Како и не би, када је то био први пут да уживо види Руса из Совјетског Савеза. Све ће он да му покаже, и оно што баш и није по дипломатском протоколу.

Сутрадан је свако кренуо на зборно место на Авали. Совјетска делегација из хотела „Српски краљ”, а Лобачев, природно, из „Политике”. У шевролету предузећа, у друштву Лоле Димитријевића и фото-репортера Александра Аце Симића. Обојица су се све до Авале чудили шпалиру дуж пута. Све сељак до сељака, у свечаним ношњама, машу црвеним и тробојним заставицама. Организовано крајње спонтано, разуме се. У подножју споменика Совјети су већ чекали. О делегацији се бринуо водич, док се Морозов шетка около, као да су заборавили на њега. Зато се озарио кад су се појавили Лобачев и Симић. Уследило је љубљење и грљење. Још се испоставило да су Морозов и Лобачев вршњаци.

Совјетски новинар пажљиво је слушао шта му је о Авали, споменику, Мештровићу причао Ђорђе. Распитивао се о људима, животу на селу, обичајима. О оним успутно „спонтано” окупљеним сељацима. Свуда около новинари, филмски сниматељи, фото-репортери. Коначно су сви пошли према споменику. Напред Лаврентјев, с пратњом из Министарства иностраних послова. Ту је и званични преводилац. За њима новинари, Морозев и Лобачев. Не труде се да стигну оне напред. Званична говоранција прилично их замара. Занимљивије је оно са стране.

Лобачев је већ ту приметио да преводилац делегације, иако зна руски, има тешкоћа са симултаним превођењем. Поготово да брзо одговара на питања.

Квар на аутомобилу 

   
Делегација је убрзо наставила ка Опленцу. Ту је већ неко схватио да Лобачев далеко боље преводи од званичног тумача, па су му из Министарства дискретно напоменули да се прихвати те дужности. Већ за време ручка преводио је све говоре и здравице. После ручка, с терасе хотела, причао је совјетској делегацији о Карађорђевом устанку, о значају Опленца, о свему што виде.

Распоред згуснут, па се делегација брзо нашла у посети Венчачкој винарској задрузи. Дочекао их је упарађени председник задруге и провео их кроз подруме. Ту се опет задесило и неколико задругара, сви у празничним оделима. Лобачев и даље преводи, а Лаврентјев на њега не обраћа пажњу. Као да је нека машина која се, ето, налази ту. Зато га је при крају посете Морозов питао да ли је могуће да му се удеси да с неким поразговара незванично. Рецимо, с неким сељаком, од оних што стоје дуж пута. Лола Димитријевић је прихватио, знао је човек шта је новинарска мука. Само је рекао да седне у кола „Политике” и све ће бити сређено. Морозов је послушао.

Возач се потрудио да се нађу на самом крају поворке аутомобила. Око пет по подне кренули су ка Београду. Само, негде насред пута, мотор почне да кашљуца, неће да вуче и возач, шта ће, стане. Морозов и екипа „Политике” изашли су из кола. И одмах се око њих окупила гомила света. Лобачев им показује Морозова и објашњава да је то совјетски новинар, да је хтео да их види изблиза, да мало поразговарају. А народ нагрнуо.

Тискају се, свако хоће да се рукује, желе му добродошлицу. Неко му је додао чутуру ракије, а онда се, такорећи ниоткуда, створила и нека хармоника. Повело се коло, насред пута, у које се ухватио и Морозов. И ко зна докле би трајало весеље, да се иза кривине, у пуној брзини, није појавио полицијски аутомобил. Онај из пратње. Схватили су да им нема једног возила, па се вратили да виде шта је с новинарима. Баш тада је и шофер некако успео да поправи „квар”. Шта да се ради, дешава се. Новинари улазе у кола, чују се опроштаји, окупљени народ спрема и попутнице, па је Морозов добио још неколико флаша и погача, колико за успут, далек је и неизвестан пут до Београда. Возило „Политике” брзо стиже колону.

Саслушање у Улици господара Вучића

Мала експедиција стигла је у редакцију око седам сати увече. Аца Симић одмах је кренуо да развија филмове, спрема фотографије. У цинкографији чека дежурна смена. Лола Димитријевић сео је да пише, али му је синуло да ће Ђорђе то далеко боље, ипак је преводио. Лобачев је у својим сећањима написао да му није било лако, ипак му је то била прва права репортажа. А ту је и цела екипа међународне рубрике. У штампарији чекају слагачи, ручни слагачи, механичари. Жури се. Чим Ђорђе заврши писање шлајфне, даје је на коректуру. Аца је већ завршио с фотографијама. Већ су у цинкографији. Биће и фотографија Морозова у разговору са сељацима. Ђорђе најзад предаје последњу шлајфну. Погледао је на сат – 23:07. Успели су. Цео материјал биће сутра у београдском издању. Готово две стране. Зна Ђорђе и да пише, не само да црта.

   Кроз два дана схватио је да је чланак био и те како примећен. Добио је позив на руском, да се тог и тог дана у осам часова увече јави у Улицу господара Вучића, због „важног питања”. У потпису генерал Михаил Скородумов. Дотични је био један од вођа беле емиграције, поготово њеног ратоборнијег дела. Ђорђе се питао какве он везе има с генералом, али је свеједно отишао.

Сви које је тамо затекао били су хладни као лед. Увели су га у неку просторију, тамо сто. За њим тројица. У средини генерал, Лобачев зна и оног десно. Прича се за њега да сваког дана на главу ставља кокошју кожу, како би му порасла коса. И генерал и ћелави су из „Легитимне монархистичке партије”. Трећег не познаје. Испред њих, на столу, неке хартије. Ту је и „Политика”, отворена на страни где је репортажа с Авале и Опленца. А са друге стране стола, празна столица. Лобачева је то подсетило на саслушање.

Генерал није околишао. Питао га је да ли је он Лобачев Јуриј Павлович, рођен 1909. године, са станом у Београду. Цртач га је прекинуо, потврдио, и питао чему све то. Све на руском, разуме се. Генерал је подвикнуо да је Ђорђе био с делегацијом Совјета, издајника руског народа и Русије. Сходно томе, доспео је на суд, где ће се испитати његова кривица. Лобачев је устао, дрекнуо да с њима нема никакве везе, а камоли да им подноси било какав рачун. Окренуо се и отишао. Генерал је беснео, драо се за њим, али је Ђорђе већ био на улици.

Крајем јуна 1940. године Краљевина Југославија и СССР успоставили су дипломатске односе. Стигао је и први совјетски посланик Виктор Плотников, ког су овдашњи комунисти одушевљено дочекали на железничкој станици. С њим је дошао и дописник агенције ТАСС, али не Морозов. Ђорђе Лобачев се сећао да је у питању био неки Рождественски, сушта супротност Морозову. Био је присутан на вечери коју је приредио новинар Живојин Бата Вукадиновић, где је Рождественски попио буре алкохола, па је постао врло насртљив према присутним дамама. На једвите јаде су га избацили напоље. Срећом, брзо је опозван, а заменио га је неки Григорјев, који је редакције обилазио искључиво службено. Ни трага од новинарске дружељубивости, па је сва прилика да је дотични овде имао још понеки, незванични послић. А рат је увелико био на прагу Краљевине Југославије, али то је већ друга прича.

Пре неколико недеља, у редакцију „Политикиног Забавника” стигло је занимљиво писмо, право из Москве. Пише Димитрије Мића Лобачев, син чика Ђорђа. Скренуо нам је пажњу на овај занимљив догађај, како из историје Краљевине Југославије, тако и наше куће „Политике”. И то као син човека чија је делатност, у стрипу, штампи и култури уопште, и те како допринела српско-руским односима. Па и преко ове епизоде, од пре 77 година. А било је речи и о једном јубилеју. Пре двадесет година београдска „Просвета” издала је књигу сећања Ђорђа Лобачева „Кад се Волга уливала у Саву”. Књига заиста представља животни роман, како то стоји у поднаслову. Роман мајстора српског стрипа, чика Ђорђа Лобачева.

А онда се, после неколико дана, у редакцији појавио симпатични седокоси господин. Представио се. Димитрије Мића Лобачев. Дошао је у Београд неким послом, па је посетио и редакцију часописа за који је био везан његов отац. Од првог броја. Донео нам је и неке необјављене фотографије које нису ушле у очеву књигу.

Димитрије је био и гост трибине „Центра за уметност стрипа” посвећене Ђорђу Лобачеву. У граду и земљи у којој су Лобачеви оставили неизбрисив траг.


Аутор: Немања Баћковић,
Забавник


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

Викинзи: У Европи страх и трепет, у Русији – обични плаћеници

2017-11-04 07:21:29

Владари старе и средњевековне Русије радо су се обраћали за помоћ професионалним војницима – како скандинавским ратницима, тако и припадницима номадских степских племена. Односи између државе...

Прича о Катарини Иларионовој Демини - „Каћуша велика и мала“

2017-11-03 14:15:43

Прича о Катaрини Иларионовој Демини (девојачко презиме Михајлова), једној од три жене руска војника са фронта које су постале хероји Совјетског савеза . Борила се за ослобођење Југославије. Њени саборци трагали су за њом читаве две деценије по целој Русији. Њен поновни сусрет са пријатељима са прве линије фронта био је права сензација. Данас, унука легендарне Каћуше обилази места у Керчу и Севастопољу у којима се борила њена бака, чије име поносно носи.

„Госпођо Милер, ужаснут сам, згађен и као сународник посрамљен шта сте приписали српском народу!“

2017-10-31 08:12:30

Немачки лекар Рудолф Хензел упутио је отворено писмо нобеловки Херти Милер након њеног контроверзног наступа у Београду. "Отворено писмо добитници Нобелове награде за књижевност, госпођи Херти Милер...

Др Душан Пророковић: Деле лекције о Косову и Русији

2017-10-29 16:03:04

Центар за стратешке алтернативе: Слобода се не добија "на парче", а правда СЕ НЕ примењује селективно

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка