Новосрбија - Мој пут у Русију, заправо је пут у Новорусију

Објављено: 17.05.2017.год.
фотографија: Фронтал.СРБ/ДХС


Право је чудо и многи се плахо изненађују, када сазнају да никада прије нијесам био тамо. Ваљда ја код нас важим као велики љубитељ Руса.

И, признајем, моја љубав је од онога свијета. Неразумска можда, као и све праве љубави.

Сјећам се још живо, у вријеме Хладног рата и моје основне школе, са другаром из разреда, Јоргић Дејаном, разговали смо о Русима и Американцима.

Питао ме, кога ти више волиш?


Били смо на Партизанском гробљу у чијој је близини он живио, и то баш код каменова у спомен палим борцима. Узео сам баш да размислим. На доста гробних ознака је писало: Непознати борац. Након извјесног времена, одговорио сам, ко зна зашто, ваљда што сам ексцентричан: Русе.

Он је, као и сва Холивуду изложена дјеца наравно рекао: Американце. Поткријепио је то Рокијем, Рамбом, Топ ганом и свим кадилацима које имају. Ја се нијесам поколебао, без обзира што је такав избор носио патину шмокљастости и демодеа.

И стварно, у пропагандном рату су Руси своје летеће корабље звали Миг-21, Ту-23, Су-25, Ми-24, а Американци Орао, Борбени соко, Кобра, Летећа тврђава. Сви знају које су биле прве ријечи Нила Армстронга, када је наводно крочио на тло Мјесеца, а нико не зна шта је прво изговорио Јуриј Гагарин.

У крајњу руку, кад се прича о Русима увијек се помиње Америка и поређење са њом. И код самих Руса. Обратно је то сасвим ријетко случај. Само, можда, кад је свемир и расцијепљен атом у питању. И то пуно говори о свему. Руси су равни Американцима и ови их се прибојавају више него ли Кинеза. Али, много се више Руси у разговорима о самима себи пореде са нечим сличним у Соједињеним Штат Америки. Готово никад са нечим у Кини.

Чебурашка авиотехника

Ушли смо у зракоплов и некако се осјећа да је домаћи. Стјуардеса се баш пренуто зачудила кад сам за окладу упитао је ли самаљот руске производње. На све руском. Наравно да није. То је Ербас.

У авионима за Москву нема баш црнаца, али има доста азијата. Стјуардесе носе латиничне плочице на прсима. На папирној чаши за пиће коју добијеш уз кифлу испуњену сухим месом и краставцима, пише Аерофлот са крилатим српом и чекићем. Окрећем је у руци и полако се указује еруптивна флаша Кока-коле. Прошло је то вријеме када је Кока-кола писала свој логотип ћирилицом. Ваљда као подсјетник на исход Хладног рата.

Све оно што сам мислио о САД, испоставило се истинитим у самој земљи, уз нека изненађења на неочекиваним странама, која су моје основне предумљајне тезе само још додатно потврдиле.

Занима ме да ли ће оно кључно што сам мислио о Русији раније, бити истинито или ћу се изненадити.

Мрак је у кабини, моји палчеви и кажипрсти су освијетљени свјетлом телефона у који ово пишем. Бруји ваздухоплов на висини гдје је све потпуно мрачно. Исто као испод мојих капака.

Шереметјево – Терминал F

Тргнем се и осјетим у ушима како се ваздухоплов полако спушта. Ухокљуцави звук и укључена лампица за везивање појасева, одмах крај лампице која увијек гори. Забрањено пушење. Годинама се питам како ли је пракса дошла до тога да у свим летећим аутобусима, широм свијета, та лампица и даље постоји? Коме пада на памет да запали цигарету у кабини под притиском на неколико хиљада метара висине? Није то што идем у Русију, а у америчким филмовима Руси увијек пуше. Свугдје је то тако. Забораве се ваљда људи под стресом.

Слетили смо на од кише клизаву цесту. Одмах се изнервирам што велика ознака са азбучним именом терминала носи предусретљиву латиничну ознаку F.

Излазимо из авиона, и, стварно, пар опушака се завукло међу зглобове тунела за укрцај-искрцај. Забораве се људи. Жена у плавој униформи стоји на скретању у сасвим функционалан, огроман терминал, без неког претјераног гламура. Кафић крај улаза нуди и Bud пиво. Ritazza кофе. Прошло је вријеме кад су сви осјећали обавезу да своје име и логотип преведу руском ћирилицом, као Кока-кола кад је ЦК СК СССР припустио иза Гвоздене завјесе. Крај киосколике кабине авиокомпаније из Казахстана су радови. Некакви растурени лимови и пластике. Сједишта. Све то стоји непокривено и неуредно.

Сад имам времена да мислим и расправљам о руској техници и поређењу са остатком од бијелаца основаних држава са Запада. Гдје ваљда Руси сами представљају читав исток планете. Размишљам, али не записујем више. Немам снаге. Послије ћу то. Ходам и ноге ме боле од скврчености. Да видим Русију, па можемо о геополитици. Мислим се.

Као код куће

Али, мене Русија не занима. Ја сам кренуо у Новорусију. Трагом сународника. Уопште ме не додирује могућност да ћу пропустити фотографисање са Василијем Блаженим у позадини. Осмјехујем се без гримасе на мисао да сам добио награду за 
документарни сценарио, чији план је био да се Лада Самара провезе преко земље у коју идем. Успут, од Бање Луке до Тољатија. Радни наслов којем је алузивност једина мана: Лада се враћа кући.

Никад га не снимих. Растезао док ме рат није претекао. Тешко да би се сада и могла вратити тим правцем. Зато идем зраком, сасвим заобилазним путем, јер је наша новопостојбина опет раздијељена линијом фронта. Као кад смо из Војводине Србије у пар таласа отишли да бранимо од Турака империју Јекатарине Велике. Хтјели су ти мигранти да остану војници и православци, а Марија Терезија их је хтјела претворити у сељаке и католике. Овако су се претворили у Русе. Крајишници у Украјинце. У Лугањској области, са наше стране границе, град се и даље именује Славјаносерпск. Новаја Сербија се више тако не зове и на окупираној је територији Украјине.

Нервира ме, заправо, колико ми то све изгледа домаће. Као да сам и даље на Сурчину. Чекам да полетим за Книн. Не за Крим. Око мене су Срби и бистре политику. Руси мотају кофере у пластику. Поспан сам таман колико сам несигуран у вријеме које сам одспавао у лету. Устајем од столице кафеа који не ради у два или три ујутру. Зависи из које временске зоне гледате.

Излуђујем све сапутнике примјећивањем колико Руси своје сопствене компаније и марке називају латиницом. Нервозом коју сам осјећао од 1995. године, када је 100% натписа по Бањој Луци почело полако да се замјењује, до степена да данас скоро све дописе из суда добијате на абецеди. Bon aqua се зове вода коју смо купили у апарату.

Љутим се на Русију. Образлажем да јој се због тога ово све након Перестројке могло и десити. Не можеш се борити против онога што волиш. Чему се дивиш.

Амерички полусан

А Руси баш воле Американце. Сморени су чињеницом да неће битни никаквог рестарта односа. Уопштено, сасвим неради што морају, са нагласком на морају, да се стално бране од њихових напада. Сасвим сигурно се може рећи да им, у смислу опстанка Руског Мира, могу захвалити што су их напали у Кијеву.

На врху је дошло из гузице у главу. Да би се и посљедњем од стотину и кусур милиона Руса десило исто, ови са врха морају то схватити још озбиљније. Обавезно послушати шта им говоре они који су то већ прошли и то као 
наопако окренута играчка са њиховом заставом на себи. У противном, нека очекују у Минску Мајдански споразум. Кијевска Русија је исто што и Рашка Србија. Данас на територији Montenegra. Ових дана је и Казахстан, одакле углавном полијећу у свемир, прешао на латиницу. На Плесецку, космодрому на далеком сјеверу је још увије прејак мраз.

 


Свели су их на то да од цијеле Малорусије, односно Украјине, спадну на Крим и два окрајка око Лугањска и Доњецка. На чијим границама Словени убијају Словене. Па и православци православце, ако се ложите на Дејтонски мировни споразум. Људи људе, ако сте нормални.

Гледам штанд са књигама. На њима запањујући број оних који нијесу Хари Потер или Сидни Шелдон. Бугаков, Гогољ, Гончаров, Толстој, Достојевски. И страни писци су изван опсега Ден Брауна и Паула Коеља. Кафка. Балзак. Ками. Има дакако и томе сличног смећа, али у много мањем омјеру него код нас. Свакако у много већем омјеру него другдје има тих „озбиљних писаца“. Ако сте прочитали до овдје и чита вам се даље, знате о чему причам.

Домаћи лет

Руси баш лете авионима свуд наоколо, без обзира што је аутобуска карта из Доњецка до Москве 1600 рубаља, или око 50 марака. У авион за домаћи лет вас вози аутобус. Одмах послије лета за Краснодар.

Тамо добијамо чоколадицу сасвим ретро изгледа и ћириличног натписа Аљонка. Клавдија која је на службеном путу у Ростов на Дону (службени пут се зове "командировка") и објашњава ми да је то легендарна кондиторска творница, која је опет покренула производњу. Црвени Октобар. Мало је рускије у сваком случају. Иначе је из Јекатаринбурга, и не зна енглески. Чудно ме гледа на помен да идем у Доњецк када слетимо. Питам је на чијој је она страни? Каже, а као да слушам Београђане 90тих, "нема довољно података и не може да заузима страну". (!?)

 

Ту ја њу изгрдим и кажем јој да ни по закону, а још мање по породичној логици, не смије тако да резонује. А кроз прозор све равно. Пространство убија смисао руског патриотизма из уста једног Србина. Дон се оловном сребрноћом змијуљи кроз непрегледно зеленило. Коначно Ростов. Још један град од гомиле руских градова величине Београда.

 

Ту је некако баш Русија. Црвена петокрачка знамења крај имена града на два писма. Некако још више домаће од Москве. Разлика је што су куће од цигле. Све су обложене фасадном циглом. И старије зграде. Цигла на све стране. Ваљда друга фасада на тамошњем минусу нема конструкционо-финансијског смисла. Што мање и рјеђе да се око поправке договара заједница етажних власника.

Чекамо аутобус да нас превезе ни стотињак метара преко писте до аеродромске зграде.

Коначно граница

Домаћини из Доњецка су нас дочекали, изљубили се, и ставили нас у минибус Горковског Аутомобилског Завода. ГАЗела му је име. Сједам до прозора и не испуштам фотоапарат из руку.

Због одлуке власти да се снимак иза вјетробрана вашег аутомобила узима као доказ у судском процесу након саобраћајне незгоде, условио је тоне снимака удеса из Русије на интернету. Гледам возачу преко рамена и непрестано очекујем неку од сцена из компилација аутомобилских несрећа 2017. Но, не дешава се ништа.

Поводна, мочварна равница. Благо заталасана, свега да око мање сеже по њој. У једном тренутку видимо Азовско море и на њему брод у даљини. Велики споменик совјетским браниоцима из Другог свјетског рата. Специјалитет путева из Варшавског пакта, које сам већ видио у Бугарској и Румунији. Дрвореди са обе стране пута, до метар висине окречени у бијело.

Утом је и граница. Матвеев Курган се зове прелаз са руске, а Успенка са новоруске стране. Свеједно, све баш личи на Босанску и Сремску Рачу. Гранични прелаз бескрајан у тихој, чекајућој патњи. Буди повратак у прошлост. Гомиле људи у дугим колонама, који ваљда границу прелазе пјешке. Торбе крмаче. Коцкасте, пластичне и шарене. Шверцерски миришу. Фришоп са дјутифри натписом на енглеском језику и писму. Изашли смо из комбија, прегледали су нам пасоше и не баш претјерано темељно отворили пар торби. Свеједно не крећемо даље баш дуго. Руска полиција и цариници су наоко баш љути. Упозоравају нас да се не фотографишемо крај камена на којем пише да су границе Русије свете и неповредиве. Ми то свеједно чинимо.

Успеније

Најздад, дижу рампу, али не можемо се успети ка Успенки. Без обзира што би домаћини мимо реда, то је физички немогуће. Пут је закрчен са двије колоне кола, аутобуса и камиона. Обилазећи колону преко комада траве између пута и жичане ограде са маскираним бункерима, силази са ивичњака привлачећи ретровизор.

И ту опет чекамо. Неки човјечуљак у зеленој униформи, баш се љути на мене. И не одустаје. Све зато што сам фотографисао. Фотоапарат им је мрже видјети од пиштоља, чини ми се. Срећом, појављује се један неименовани појединац у цивилу, са качкетом на којем је застава Абхазије. Смирује га, доноси нам папире за попуњавање и након доста времена добијамо пасоше назад. Стављам га у десни џеп хлача и ту остаје све до Београда. Осим кад бих се скинуо да спавам.

Граничари Русије, али и Доњецке Народне Републике, дају вам да попуните комад папира који они зову "миграционка". У њему, осим личних података, пише и кад улазите и кад излазите из земље. ДНРовци вам печат не ударају у пасош, већ на тај папирић. Фер од њих, ако би неко до Украјине касније.

И онда, само тако, пали се ГАЗела напрсле издувне гране и ми се једва мигољимо кроз једнаку гужву са друге стране, све до широког пута са двије траке. На неким мјестима је баш лош и бубрези нам вибрирају. О спавању нема говора, мада сви покушавају.

Угаљ на застави

Мени и даље дјелује сасвим невјероватно да сам коначно крочио на тло Новорусије. Од 2014. године само о томе причам, али праћење рата је живот некако свео на дреждање пред екраном. Озбиљно живцирање да ће прозападни фашисти да ураде оно што су урадили у Западној Славонији и Книнској Крајини. Што се, срећом, није десило. Русија није Србија. А нијесу ни деведесете.

Пролазимо табле. Амвросијевка, Иловајск. Све су то мјеста која ја добро знам. Са ратне карте, дакако. Домаћини их зову "котлови". Ту су биле ушанчене снаге војне хунте из Кијева, покушавајући да одсијеку Доњецк од границе са Русијом. Да их изгладне, потпуно окруже и на крају сломе отпор нелегалном и неуставном преузимању власти од стране обавјештајних служби са Запада и њихових домаћих слугу.

У сред равнице се појављује низ планина у даљини. Кад се привезеш ближе, схватиш да су то брда од извађене руде, односно шута из рудника. Читав тај крај лежи на угљу. Донбасс је синоним за фосилизован карбон. Од њега потиче и црна боја на застави ДНР, као модификована руска застава. Због тога и Министарство угља и енергетике Украјине, никада није било у Кијеву, већ у Доњецку.

У Лугањску, који је неких 160 км сјеверно, на застави као прву имају "плаветну боју", односно јако, јако свијетлоплаву умјесто бијеле. Присјећам се како су Монтенегрини Дон Мила Ђуканезеа, прије него што су наметнули црвену заставу са двоглавим орлом, научавали општество да се српска и црногорска застава (коју им је прописао и сам Јосип Броз Тито као исту), сасвим разликују јер Срби имају плаву боју, а они, куку ти је далтонистима, плаветну. Лугањска застава сву ту глупост крије у себи. Вијори се и не хаје.

Сунце је јако. Под њим, примјећујемо да асфалт свјетлуца. Тек у Доњецку, гдје и улице свјетлуцају, увиђамо да асфалт праве мјешајући га са шљунком у којем има неки минерал који необично јако одбија свјетлост.

Сеоска насеља дјелују пусто, запуштено, сиротињски. Тек једва негдје се виде знаци живота. Зато се да видјети запаљених и разрушених објеката, али ни близу колико их се још увијек да срести на путу од Дервенте до Модриче преко села Кулина. Чисто се ратовало, без додатних радова на пољу етничког чишћења.

У једном тренутку се указује постамент са бијелим коцкастим камионом. Истовјетан оним безбројним, који су у кључном тренутку опсаде Доњецка, довезли помоћ из Русије. Натпис на товарном дијелу, говори о захвалности мајци Русији. Такви споменици су чести по бившем СССР, само што умјесто камиона обично буде тенк.

Донбасс Арена

Прелазимо коначно мост преко Калмијуса и пут нас проводи крај огромног стадиона Шахтјора из Доњецка, који своје утакмице сада игра у прокатоличком Лавову, гдје га је одвео његов власник Ахметов. Тачно преко Булевара Германа Титова, налази се исто тако огроман стадион који зову Олимпијски. Између њих је хотел који се латинично зове Шахтјор Плаца и направио га је ваљда Ахметовљев син.

Ту излазимо.

Главни циљ је мени већ већ остварен. Лично задан завјет да посјетим, видим и обзнаним виђено на комаду земље, који је одбио да се повинује још једној плишаној револуцији на Истоку Европе. Све је то толико слично ономе што се дешавало на тлу бивше СФР Југославије, да човјеку припада мука.

 

Основни лични утисак од цијелог пута је да ја, који руски познајем само из филмова, серија и пјесама; исти пропричао. Накарадно и никако претпостављам, али изгледа и разумљиво. Смијем се сам себи, као неком коме не треба преводилац. Свеједно се ја још више осјећам као код куће. Гледам са прозора хотелске собе ту земљу коју смо, некада пусту, ми Срби населили. Надам се да ћу се, за разлику од њих, ја вратити кући.

 

Мрак пада, асфалт свјетлуца свега под фаровима. Донбасс Арена сјајти у плавоме стаклу. Град велики. Уредан. Чист. Много чистији од Београда. Неки људи џогирају.  Да није било наше наоружане пратње и понеког са калашњиковом по цести, ником не би ни пало на памет да је ту рат. Пет-шест километара даље.

Смијешно звуче оне поруке при поласку о чувању, о блесавости ми, о лудости, о страху и зебњи. Замрзнути конфликт у том тренутку звучи као погоднији опис тренутног стања.

Мало ли смо знали.

Наставак: Како сам ипак обукао униформу у Доњецку 

Дани(ј)ел Симић,
Фронтал


Читајте више на 
Украјина и Новорусија из минута у минут
 

 


Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“

2017-11-22 13:59:52

„Рођен сам у негдашњој старој Херцеговини, старој српској кнежевини...“ - прича Ратко. Рођен за време Другог светског рата, на шта и његово име асоцира, 12. марта 1943....

„Генерале, дајте нам Младића и ви ћете напредовати…“

2017-11-21 12:23:01

Пише пуковник Горан Јевтовић, Време – рано пролеће 2002.године. Место – Кабинет начелника Генералштаба Војске Југославије на Бањици. У пуном је јеку демонтирање оружане силе под командном...

Ратко Младић као „последња“ тачка „европског“ пута Србије

2017-11-21 11:07:28

  Аутор: Наталија Пичурина, члан Међурегионалног друштвеног покрета „Друштво пријатеља Генерала Младића“ 25. маја 1993. године Организација Уједињених Нација основала је „Међународни трибунал за кривично гоњење лица, одговорних за...

Пет најгорих војних пораза у руској историји

2017-11-19 18:04:45

Руска војска није имала само величанствене победе, већ и горке поразе. Због неких су не само изгубљене велике територије, већ је доведен у питање опстанак земље....

Срби умеју да живе и умеју да умру

2017-11-13 07:45:03

Kао млада лекарка, Шкотланђанка Френсис Вејкфилд чим је објављен Велики рат дала је оставку на своје место медицинског мисионара у Нигерији и отпутовала кући у Шкотску...

Све­до­ци и бе­ле­зи јуначке од­бране Срби­је

2017-11-10 11:02:54

У Истражи­вачком центру DQM у При­јево­ру код Чач­ка отво­ре­на стал­на из­ло­жба по­свећена ра­кетном ди­ви­зи­ону ПВО Вој­ске Срби­је и обара­њу не­ви­дљивог америчког бомбарде­ра 1999.

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

2017-11-10 09:08:33

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је...

Тамо далеко, у Одеси

2017-11-08 19:03:23

Десет октобарских/новембарских дана "који су потресли свет" 1917. године уздрмали су и односе историјских пријатеља и ратних савезника Србије и Русије. Влада и војска балканске краљевине, која се спремала за повратак у отаџбину, скоро у дану је остала без заштите оних у чију се помоћ уздала од почетка Великог рата, а међу онима који су директно осетили утицај сукоба "црвених" и "белих" у Русији били су припадници Српског добровољачког корпуса у Одеси и руски војници на Солунском фронту.

Ваздушна битка између совјетских и америчких авиона изнад Ниша

2017-11-07 21:35:27

Ваздушни окршај између снага америчког и совјетског ваздухопловства десио се на данашњи дан 1944.године на небу изнад Ниша. Повод за овај сукоб био је напад на...

Избеглице у Србију донеле царску Русију

2017-11-07 08:23:11

Телевизијска серија "Сенке над Балканом", хтели ми то или не, враћа нас у прошлост, враћа сећање на Београд од пре стотину лета. Враћа слике кад нимало...

rt - kolumne

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости:

Восток пита


Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?



Фото дана Камчатка

Камчатка