Крајпуташи

Објављено: 25.06.2018.год.
фото: srpskoblago.rs


Једна од специфичности и знаменитости Србије су споменици – крајпуташи. Налазе се у селима, црквеним портама и најчешће на раскрсницама путева, због чега су и добили име. У мањој мери их има и у градовима. Зову се и „празан гроб“ јер се подижу у знак сећања на прерано умрлу, најчешће погинулу особу чији гроб је вероватно врло далеко или се и не зна где је. Споменик је требао да сећа људе који пролазе тим путем, да је постојао тај и тај, и на тај начин да буде отргнут од заборава. По неким мистичнијим тумачењима, споменик-крајпуташ, требало је да покаже души умрлог пут до куће.


Крајпуташи датирају од 14 века. Први су настали у Ариљу па затим и у осталим деловима западне и источне Србије, такође и у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Најчешће су једноставног облика, урађени у монолитном камену, квадратног или правоугаоног облика, висине од једног до једног ипо метра мада могу да се нађу и виши, око три метра.

У почетку, ти су споменици углавном имали облик крста и кратак текст махом само са именом покојника и местом његово пребивалишта. Таквих споменика има највише у Рашкој и у долини Јужне и Велике Мораве те око Петрове цркве у Расу у Источној Србији и на Косову и Метохији. Некада је на крсту стилизована и глава покојника.

У Каони их има најише те врсте. Ту би се, у недостатку покојника, сахрањивало његово одело. Углавном су се постављали у част јунацима, војницима који су ко зна где оставили кости те је ово једини начин да се остави неки физички траг о њиховом постојању и смрти, јер је то била и обавеза потомака и брига за душу преминулог да, када се већ не зна где почива његово тело, бар да душа има знамен у ком би отпочинула да не би била проклета и остављена у беспућу заборава.

Архитектонски и ликовно најзанимљивије сачуване хришћанњке некрополе на тлу српских земаља у средњем веку данас познате као „стећци“у највећој мери су из Херцеговинер и источне Босне.

Кречњак је био најпогоднији камен јер се лакше обликовао од других материјала али присутни су и споменици од пешчара и мермера па чак и вулканског гранита.

После ослобођења од Турака чешће су се клесали крајпуташи са текстом, као да се осећала потреба за остављањем писаног документа на властитом језику а и није више био присутан стах од могућег њиховог рушења. Због тога се ти споменици често називају и „камена књига“ јер је у то време уз име покојника стајало место одакле је па често и његово занимање и број чланова домаћинства. Такви споменици су били резервисани за имућније покојнике јер је израда слова била скупа и захтевала је писменост и одређену уметничку црту онога ко их је клесао.

Драгачевски каменоресци су се највише истицали у исписивању података и опису јунаштва покојника. По правилу, крајпуташи су се обраћали пролазнику, путнику намернику или у црквеној порти засталом вернику, у првом лицу једнине, као монолог погинулог.
Један од таквих каменорезаца који се није либио и да се потпише на камену, је и Радослав Чикириз из села Рти. Био је мајстор детаља па тако, између осталог каже:

„Приђи ближе, мили роде мој, те прочитај тужни спомен мој, дична Срба, храбра ратоборца“, обраћа се намернику двадесетшестогодишњи војник Драгољуб Мјаковић из Негришора, који погибе 1914. С пушком у руци и гиздавом супругом Стојаном под руком, одевеном у либаде, с тепелуком на глави,сунцобраном и кокетном ташницом. И управо на овом обрасцу почива армија крајпуташа, јединствених белега и светог знамења оних чије су кости заувек расејане у туђини.

Појаве животиња на надгробницима показатељ су древности одређених веровања. Пре свега коња, који је хтонско биће, погребних обреда и света мртвих још у далекој праисторији. Не појављује се тако често, али кад се појави на надгробницима у околини Студенице или Драгачеву, обавезно је оседлан и има јахача. Сматра се да присуство коња на овим споменицима служи да нагласи висок друштвени ранг преминулог.

За разлику од коња, јелен и голуб су ближи хришћанској симболици. Иако је јелен древни келтски симбол богатства, плодности, али и смрти, у хришћанској Србији он је у најтешњој вези с Христом, чија је инкарнација. Као и голуб, симбол Светог Духа, и јелен на надгробним споменицима пре свега указује на то да је преминули био добар хришћанин. Међутим, осим голуба, на надгробном камену се могу појавити и кукавице – симболи тужбалица и нарикача. Кукавице се по правилу клешу на споменике много жаљених покојника, врло младих људи и деце за којима се дуго и тужно плакало. Иначе, подизање такве врсте споменика деци и женама била је велика реткост и значила је да (када је жена у питању), потиче из врло угледне и богате породице.

Боја је сем декоративне, имала и симболички значај, па је тако црвена на надгробницима поред алузије на вечни живот има и одређена заштитна значења, служи да одагна зле силе. Бела је боја смрти и туге, отуда су лица с драгачевских споменика често кречно бела. Позадина споменика може бити окер, жућкаста или ружичаста, у неком од тонова који симболизују земљу, али и потпуно црна, као што је то случај с последњим циклусом споменика насталих у Драгачеву, као симбол безнадне туге и прамрака. Најзаступљенија боја после црвене јесте плава.

Она је боја господства и богатства, али и јунаштва, отпора и духовности. Њом су често обојене војничке униформе, иако у стварности нису биле плаве. Небескоплава је боја невиности и бесмртности, моралне и телесне чистоте, истине и наде. Она се увек појављује на надгробним споменицима младих војника, девојака и деце.

На простору читаве територије Србије, а нарочито у портама средњовековних манастирских цркава или заосталим некрополама некадашњих већих, урбаних средишта, срећу се ови споменици, међу којима поједини, попут оних пронађених у Милићима код Студенице или Кончулићу на Ибру код Рашке, представљају највиши домет апстрактне надгробне пластике овдашњег споменичког наслеђа, у целини.

Највећи број споменика крајпуташа из 19. и првих деценија 20. века има облик војника јер се тада најчешће ратовало и умирало далеко од своје куће и без знања породице где би гробно место а често и масовна гробница, могли да буду. Тај период се може сматрати и врхунцем у подизању крајпуташа.

Ови надгробни споменици су у почетку имали мистични значај а касније су били и последњи знамен покојнику. У каснијим временима, подизање крајпуташа се сматрало чином престижа, па су тако клесари на гласу често путовали из места у место да би исклесали сећање на покојника, најчешће ратника. Ти су мајстори, нажалост, увек су имали много посла.


.

 


  
Покровитељи чланка
Наталија Ристић

Пензионерка из Новог Сада, истакнути аутор на Сабору Срба и пријатеља Срба.

Зоран Алексић
Предузетник из Београда. Поштовалац фонетске ћирилице.

srpskoblago.rs
 

 


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Сведочење о данима када је Бањалука била део Србије

2019-02-19 17:26:46

Бањалука је формално-правно некад била део Србије, званично присаједињена. И то пет дана, али не само она од босанскохерцеговачких вароши – многе у том кратком периоду,...

Украјина позвала да се откаже приказивање филма „Т-34“ у САД-у јер „популаризује модерну агресију Русије“

2019-02-19 10:25:47

Украјинска амбасада у Сједињеним Америчким Државама позвала је америчке биоскопе да откажу приказивање руског филма "Т-34". Позив је објављен на Фејсбук страници украјинске амбасаде. Према дипломатама, филм...

Дани духовне културе Русије у Србији

2019-02-19 08:54:29

Министарство културе Руске Федерације организује 21-22 фебруара низ манифестација под називом „Дани духовне културе Русије у Србији“ уз подршку амбасаде Русије у Србији и Руског центра...

Депардје и Кустурица позвани на јубиларни Међународни економски форум на Јалти

2019-02-16 11:24:06

Француски глумац Жерар Депардје и српски режисер Емир Кустурица позвани су на јубиларни Међународни економски форум на Јалти, рекао је Спутњику један од председника друштвене организације...

Дани духовне културе Русије у Србији

2019-02-14 10:49:20

Министарство културе Руске Федерације организује 21-22 фебруара низ манифестација под називом „Дани духовне културе Русије у Србији“ уз подршку амбасаде Русије у Србији и Руског центра...

Кустурица уручио награду „Иво Андрић“ за животно дело књижевнику Горану Петровићу

2019-01-28 10:24:33

Директор Андрићевог института у Андрићграду Емир Кустурица уручио је „Велику награду ’Иво Андрић‘“ за животно дело књижевнику Горану Петровићу. Овогодишњи добитник награде за најбољу књигу у 2018....

Милош Биковић: Ми и Руси имамо заједничке победе и трагедије, па и теме за српско-руску копродукцију

2019-01-19 18:59:54

  Интервју српског глумца и амбасадора српске културе у Русији Милоша Биковића за Russia beyond о филмском фестивалу Кустендорф, његовој користи за руске редитеље и томе како он види...

„Маша плус каша“ као најгледанији цртани филм ушао у Гинисову књигу рекорда

2019-01-19 17:59:05

Руски цртани филм „Маша плус каша“, који је епизода серије „Маша и Медвед“, ушао је у Гинисову књигу рекорда. Постао је најгледанији `цртаћ` на интернету јер је...

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата

2019-01-17 22:33:04

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г.Иринеја, а  поводом обележавања стогодишњице од завршетка Великог рата из штампе је изашла публикација „Албум сећања на наше претке из...

Шампион људскости: Кустурици награда из Африке коју је добио и Нелсон Мандела

2019-01-16 17:33:53

Редитељ Емир Кустурица овогодишњи је лауреат награде „Мкива“ хуманитарне фондације из Јужне Африке, признања које су претходно добили Нелсон Мандела, Фидел Кастро, Уго Чавез, Олаф Палме,...

rt kultura2

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: