Крајпуташи

Објављено: 25.06.2018.год.
фото: srpskoblago.rs


Једна од специфичности и знаменитости Србије су споменици – крајпуташи. Налазе се у селима, црквеним портама и најчешће на раскрсницама путева, због чега су и добили име. У мањој мери их има и у градовима. Зову се и „празан гроб“ јер се подижу у знак сећања на прерано умрлу, најчешће погинулу особу чији гроб је вероватно врло далеко или се и не зна где је. Споменик је требао да сећа људе који пролазе тим путем, да је постојао тај и тај, и на тај начин да буде отргнут од заборава. По неким мистичнијим тумачењима, споменик-крајпуташ, требало је да покаже души умрлог пут до куће.


Крајпуташи датирају од 14 века. Први су настали у Ариљу па затим и у осталим деловима западне и источне Србије, такође и у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Најчешће су једноставног облика, урађени у монолитном камену, квадратног или правоугаоног облика, висине од једног до једног ипо метра мада могу да се нађу и виши, око три метра.

У почетку, ти су споменици углавном имали облик крста и кратак текст махом само са именом покојника и местом његово пребивалишта. Таквих споменика има највише у Рашкој и у долини Јужне и Велике Мораве те око Петрове цркве у Расу у Источној Србији и на Косову и Метохији. Некада је на крсту стилизована и глава покојника.

У Каони их има најише те врсте. Ту би се, у недостатку покојника, сахрањивало његово одело. Углавном су се постављали у част јунацима, војницима који су ко зна где оставили кости те је ово једини начин да се остави неки физички траг о њиховом постојању и смрти, јер је то била и обавеза потомака и брига за душу преминулог да, када се већ не зна где почива његово тело, бар да душа има знамен у ком би отпочинула да не би била проклета и остављена у беспућу заборава.

Архитектонски и ликовно најзанимљивије сачуване хришћанњке некрополе на тлу српских земаља у средњем веку данас познате као „стећци“у највећој мери су из Херцеговинер и источне Босне.

Кречњак је био најпогоднији камен јер се лакше обликовао од других материјала али присутни су и споменици од пешчара и мермера па чак и вулканског гранита.

После ослобођења од Турака чешће су се клесали крајпуташи са текстом, као да се осећала потреба за остављањем писаног документа на властитом језику а и није више био присутан стах од могућег њиховог рушења. Због тога се ти споменици често називају и „камена књига“ јер је у то време уз име покојника стајало место одакле је па често и његово занимање и број чланова домаћинства. Такви споменици су били резервисани за имућније покојнике јер је израда слова била скупа и захтевала је писменост и одређену уметничку црту онога ко их је клесао.

Драгачевски каменоресци су се највише истицали у исписивању података и опису јунаштва покојника. По правилу, крајпуташи су се обраћали пролазнику, путнику намернику или у црквеној порти засталом вернику, у првом лицу једнине, као монолог погинулог.
Један од таквих каменорезаца који се није либио и да се потпише на камену, је и Радослав Чикириз из села Рти. Био је мајстор детаља па тако, између осталог каже:

„Приђи ближе, мили роде мој, те прочитај тужни спомен мој, дична Срба, храбра ратоборца“, обраћа се намернику двадесетшестогодишњи војник Драгољуб Мјаковић из Негришора, који погибе 1914. С пушком у руци и гиздавом супругом Стојаном под руком, одевеном у либаде, с тепелуком на глави,сунцобраном и кокетном ташницом. И управо на овом обрасцу почива армија крајпуташа, јединствених белега и светог знамења оних чије су кости заувек расејане у туђини.

Појаве животиња на надгробницима показатељ су древности одређених веровања. Пре свега коња, који је хтонско биће, погребних обреда и света мртвих још у далекој праисторији. Не појављује се тако често, али кад се појави на надгробницима у околини Студенице или Драгачеву, обавезно је оседлан и има јахача. Сматра се да присуство коња на овим споменицима служи да нагласи висок друштвени ранг преминулог.

За разлику од коња, јелен и голуб су ближи хришћанској симболици. Иако је јелен древни келтски симбол богатства, плодности, али и смрти, у хришћанској Србији он је у најтешњој вези с Христом, чија је инкарнација. Као и голуб, симбол Светог Духа, и јелен на надгробним споменицима пре свега указује на то да је преминули био добар хришћанин. Међутим, осим голуба, на надгробном камену се могу појавити и кукавице – симболи тужбалица и нарикача. Кукавице се по правилу клешу на споменике много жаљених покојника, врло младих људи и деце за којима се дуго и тужно плакало. Иначе, подизање такве врсте споменика деци и женама била је велика реткост и значила је да (када је жена у питању), потиче из врло угледне и богате породице.

Боја је сем декоративне, имала и симболички значај, па је тако црвена на надгробницима поред алузије на вечни живот има и одређена заштитна значења, служи да одагна зле силе. Бела је боја смрти и туге, отуда су лица с драгачевских споменика често кречно бела. Позадина споменика може бити окер, жућкаста или ружичаста, у неком од тонова који симболизују земљу, али и потпуно црна, као што је то случај с последњим циклусом споменика насталих у Драгачеву, као симбол безнадне туге и прамрака. Најзаступљенија боја после црвене јесте плава.

Она је боја господства и богатства, али и јунаштва, отпора и духовности. Њом су често обојене војничке униформе, иако у стварности нису биле плаве. Небескоплава је боја невиности и бесмртности, моралне и телесне чистоте, истине и наде. Она се увек појављује на надгробним споменицима младих војника, девојака и деце.

На простору читаве територије Србије, а нарочито у портама средњовековних манастирских цркава или заосталим некрополама некадашњих већих, урбаних средишта, срећу се ови споменици, међу којима поједини, попут оних пронађених у Милићима код Студенице или Кончулићу на Ибру код Рашке, представљају највиши домет апстрактне надгробне пластике овдашњег споменичког наслеђа, у целини.

Највећи број споменика крајпуташа из 19. и првих деценија 20. века има облик војника јер се тада најчешће ратовало и умирало далеко од своје куће и без знања породице где би гробно место а често и масовна гробница, могли да буду. Тај период се може сматрати и врхунцем у подизању крајпуташа.

Ови надгробни споменици су у почетку имали мистични значај а касније су били и последњи знамен покојнику. У каснијим временима, подизање крајпуташа се сматрало чином престижа, па су тако клесари на гласу често путовали из места у место да би исклесали сећање на покојника, најчешће ратника. Ти су мајстори, нажалост, увек су имали много посла.


.

 


  
Покровитељи чланка
Наталија Ристић

Пензионерка из Новог Сада, истакнути аутор на Сабору Срба и пријатеља Срба.

Зоран Алексић
Предузетник из Београда. Поштовалац фонетске ћирилице.

srpskoblago.rs
 

 


Кључне речи:

Коментари (0) Додај коментар

Остале вести из рубрике

Десет најпознатијих руских телевизијских серија

2018-12-02 09:23:13

Руски супер хитови у свету ТВ серија – од мафије и лудака до јунака нашег доба са љубавним проблемима. 1. Граница. Романса у тајги (2000)   Александар Мита/Школа-студия Александра...

„Црвеноармејци су били лудо храбри“: У Београду отворена изложба Србија – Русија, Југославија – СССР

2018-11-27 11:05:38

У Архиву Југославије отворена је изложба „Србија – Русија, Југославија – СССР“, посвећена 180. годишњици успостављања дипломатских односа између Русије и Србије. Детаље преноси наша дописница...

Десет најбољих совјетских (и руских) екранизација познатих европских романа

2018-11-25 09:57:12

Неке совјетске екранизације познатих европских романа биле су тако успешне да се сматра да су боље од оригинала. 1. Д'Артањан и три мускетара (1979) Ни совјетски филмски ствараоци...

Улична уметност у улици Џона Кенедија

2018-11-23 15:21:47

Зид на НИС-овој бензинској станици „Џона Кенедија“ који гледа према стамбеним зградама, ових дана осликао је један од наших познатих уличних уметника Андреј Јосифовски ПИЈАНИСТА, чиме...

Пронађена украдена слика Пабла Пикаса

2018-11-19 08:20:21

Слика за коју се верује да је једна од украдених из музеја „Кунстхал“ у Ротердаму 2012, године пронађена је у Румунији, саопштило је тужилаштво те земље. Ројтерс...

Јубиларни концерт „Руски дом пријатељима“

2018-11-17 10:59:35

Државни академски руски народни хор „Пјатницки“, Академски ансамбл песама и игара Руске армије „Александров“ и заслужни уметник Руске Федерације Денис Мајданов наступиће 20. новембра на сцени...

„Плава гробница“ у извођењу Иване Жигон

2018-11-14 08:33:15

Позната српска глумица Ивана Жигон је на посебан начин током прославе „Покољења дјела суде„, која је одржана у Будви, подсјетила на епопеју Солунаца, изводећу поему „Плава...

Мурал краља Петра од седам спратова

2018-11-06 19:07:48

У организацији удружења „Буте Добри“ група новосадских уметника урадила је највећи мурал у Србији, посвећен Краљу Петру I Карађорђевићу. Мурал се налази на Булевару Краља Петра...

Представа „Твоја рука у мојој“ гостује у Русији на фестивалу „Златни витез“

2018-11-06 10:20:33

На 16. Међународном позоришном фестивалу "Златни витез" у Москви, 2. децембра 2018, у званичној селекцији наступиће представа ТВОЈА РУКА У МОЈОЈ Опере и театра Мадленианум. Мото...

Српски писци избачени из лектира у Црној Гори, уместо њих „Хари Потер“?

2018-11-05 09:25:54

"Крвава бајка" Десанке Максимовић и "Ала је леп овај свет" Јована Јовановића Змаја само су неки од наслова са дугог списка које деца у основним школама...

rt kultura2

Будите у току са новим дешавањима, пријавите се на нашу листу новости: